ХРИСТОС СЕ РОДИ!
У сусрет великом хришћанском празнику, у коме је „само собом” све весело и свечано, рођењем вјечног Живота, Христа Богочовјека, имамо пастирску дужност и очинску радост, да позовемо све православне вјернике и све људе добре воље у Црној Гори и шире, на слогу, мир и љубав.
Мир на земљи, и добра воља међу људима – најљепши је начин прослављања Бога, новорођеног Богомладенца у ове свете и благе дане Христовог рођења. То је начин на који су га прославили анђели и пастири када се родио. На то су призвани сви људи на свијету, цијело човјечанство – а нарочито они којима је већ по рођењу дато да су браћа, рођаци, кумови, комшије.
Ми у Црној Гори смо опстали и подигнути смо на божићном мирбожању. То потврђује и Петар Ловћенски Тајновидац:„Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску гору, славио га у свето Кијево, ал је ова слава одвојила са простотом и са веселошћу”. Међусобни цјелив, међусобно праштање и ослањање на Мир Божији – то су темељи нашега погледа на свијет, нашег међусобног братског односа, према себи и према свим људима.
Бадњи дан и Божић спадају у највеселије дане и најсадржајније свечаности наше свеукупне народне традиције, као и свеукупног људског рода. Начин како славимо божићне благе дане, један је од сигурних доказа да смо са Богом повезани од давнина, од искони. Божићна ватра Богољубља и братољубља нас окупља вјековима позивајући све људе и све земаљске народе да се на њој огрију. Бадње дрво и полазник – који симболизују самог Господа и његов долазак у свијет и Његово примање људске природе – најдражи су гости, и најмилији укућани наших предака, па и нас самих од када знамо за себе, и од када смо населили ове просторе.
Овај Божић 2019. године, ми у Црној Гори дочекујемо са међусобно различитим сјећањем на догађаје који су се, баш у ове дане, одиграли прије 100 година – на Цетињу и у његовој околини. У то вријеме с једне стране: „за три дана, три света Божића, такве битке и крвопролића” на Мојковцу „није било од кад људи памте” а с друге стране у једном несрећном стицају ратних и поратних околности, послије свих мука и страдања, од Скадра, преко Брегалнице, до Мојковца – дочекали смо и тај страшни моменат, да удари брат на брата, и да се сукобе они који су до јуче, и који су вјековима, били у истом строју – за право, част и образ отаџбине.
Тачно прије 100 година, мучни и неприродни сукоб око власти, у који су се упустили један ђед и један унук – довео је до братског крвопролића. До проливања братске крви међу јунацима, међу родољубима, међу синовима ћивота Светог Петра Цетињског. Иако су и једни и други били доживотно одани Црној Гори и своме роду, иако су и једни и други сањали велико уједињење које је донио крај Великог рата – ипак су их варнице и династичке размирице увеле у страшну братоубилачку погибију.
Присталице одлука Скупштине у Подгорици били су црногорски родољуби. Међу њима су и сви предсједници краљевске Владе, од увођења вишепартијности у Црној Гори 1905. до Великог рата. Један од организатора рада ове Скупштине био је рођени брат краљице Милене.
Нико, од црногорских архијереја и свештеника из Краљевине Црне Горе, није се успротивио црквеном уједињењу, тачније – обнављању јединства Пећке Патријаршије 1920. године, а сви они, међу њима, који су испрва политички подржали старога краља, службовали су Божију службу, до краја живота као свештеници СПЦ.
На другој страни нашли су се исто тако храбри родољуби одани заклетвом своме краљу. И сви су они касније, на челу са Јованом Пламенцем и Крстом Зрновим Поповићем, помиловани од стране краља Југославије, унука краља Николе, и враћени у Црну Гору са грађанским правима и одређеним привилегијама обојица су касније убијена од братске комунистичке руке).
Догађаје о којима је ријеч данас једни Црногорци зову „божићном побуном” а други „божићним устанком”, а у питању је била велика братска несрећа, настављена револуционарним братоубилаштвом у Другом светском рату (продужетак је крвних освета из времена Светог Петра Цетињског); све је то унијело метеж и подјеле, на чијем трајању неко инсистира, до данашњег дана. Велики је гријех и безумље да ми данас, једини у Европи, послије толико времена повампирујемо и оживљавамо те сукобе, заборављајући да ни Бог, по Аристотелу, не може поништавати историју и историјске догађаје, а камоли људи.
Зато, загрлимо јутрос, браћо и сестре, кости и сјени свих наших предака, свих оних палих за крст часни и слободу наше родне груде! И једни и други су наши; потомци и једних и других су наши! Издајник, не дај Боже, може бити само онај, ко покуша да дијели и завађа њихове гробове и њихово потомство. Ако се они нијесу могли ни знали разумјети прије 100 година, а ни они после њих, него су запуцали једни на друге, – наша је света дужност да ми утишамо те плотуне. Како? Тако што ћемо се данас окупити и ујединити око Светиње мирбожања и братске љубави и праштања, помирења за Божић, на Божићно јутро.
Све размирице и свађе које нас дијеле, да јутрос заборавимо, да једни другима опростимо, да се за гријехе покајемо и да Цетињски манастир и ћивот Светог Петра Цетињског оградимо најљепшом могућом оградом – братском слогом!
Нека 100. годишњица божићних братоубистава и оних после њих у Црној Гори, буде почетак нашега измирења, да тражимо и да не престајемо у томе, да налазимо начине, како ћемо, у име Бога Љубави, зацијелити све наше међусобне историјске ране, како ћемо један другога, чинити чашћу већима и бољима.
Тако ћемо једино и на прави начин, умирити сваки устанак и сваку побуну, у нама самима – против свога брата, и против својих најближих, против сваког људског бића.
Божији благослов на свима Вама, нека буде од сада па до вијека!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом,
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
