Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

30.01.2019.

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Светосавље није идеологија


Ваше Преосвештенство,
Драги часни оци,
Драга браћо и сестре,
Земљаци Светога Саве,[1]

Желим да вам се захвалим на позиву и нарочитој части – оној да вечерас говорим на овој светосавској академији и то не било гдје, него, ни мање – ни више у земљи Светога Саве. Иако и сам по тијелу земљак ваш и Светога Саве, а ништа мање – по опредјељењу и души, ја сам вечерас позван да говорим гледајући у лица у исто вријеме вас, Светога Саву и Светога Василија Острошког и Херцеговачког, да говорим стијенама којима је Растко ходио, небу које је Растко гледао: да говорим у микрокосмосу у коме је Растко схватио тајне космоса и макрокосмоса и одлучио да постане Сава, како би се враћао овим водама и небу, како да би проходио овим стазама. Ништа мања није моја обавеза Светом Василију, великом и истинском Савином земљаку, под чијим сам омофором научио све што сам икада видио и осјетио о богословљу и боговиђењу, на училишту које носи његово име и које се сваким даном труди да то име не носи узалуд. Тако сам дужан да говорим о ономе чије су нам мошти спалили охрабрен Оним чије мошти цијеливамо јер се Богочовјек не може убити а да не васкрсне ни Сава спалити а да Василије не чудотвори: смрт не може надвладати живот ни пепео затријети мошти, по тајни зрна пшеничног: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII, 24). Овдје, у овој каменитој земљи, први пут се морао запитати млади војвода Духа: „какво ли ће то сбориште бити од мноштва људи, од Адама до почетка…“

„Пута који води у живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“… Тако му пјевамо. Тако пјевамо – а да ли заиста тако мислимо? Јер, тај Пут није нико други него Христос а опет – тај Живот није нико други него Христос. Дакле, Сава нас води кроз Христа ка Христу – ни мање, ни више од тога јер све је мање недостојно човјека, а више од тога не постоји. Па, опет – не заборављамо ли често да наш циљ ка коме нас Сава води јесте нико други до Богочовјек, што значи: ниједан наум, ниједан пројекат, ништа изведено, ништа временито, ништа за малено него оно увијек и довијека. Што значи једну чињеницу која ће данас многима запарати уши, али је свеједно морамо рећи: Сава је путеводитељ кроз Живот ка Животу и самим тим не може постојати светосавска идеологија јер идеологија предпоставља посвећенике и поклонике, обожаватеље и непријатеље, савезнике и странце: свега тога нема у Светога Саве као што нема у Богочовјека. Као што Богочовјек није дошао да оснује идеологију, него да Живот имамо и да га имамо у изобиљу, тако ни Саво није отишао Богочовјеку да би нам показао пут ка идеологији или идеологијама, него да би нас одвео овом изобиљу живота. То је оно што је осјетио онај који нас у ХХ вијеку води ка Сави и Богочовјеку – Авва Јустин када Светосавље као философију Живота започиње нашим изненађењем што јесмо не Срби него људи, фасцинацијом не крвљу него космосом. „Изненађење је бити човек, и то-двоструко изненађење: бити човек у овако грандиозној и загонетној васиони. Ви то не осећате? ви то не увиђате?“ Дакле: сваки човјек стоји пред Богом, попут Саве – отуда свако од нас може поћи Савиним путем. Савин пут, Јустинов пут, Његошев пут, пут од наше изненађености грандиозношћу васељене ка доброти Створитеља почиње за све људе исто, у љубави Творца према сваком човјеку. Нема повлаштених, рођених да се претпплате на Савине путеве. За Савине и Богочовјекове путеве сваки се човјек може и мора одлучити погођен Љубављу Божијом.

Трагедију нашег народа у прошлом вјеку могли бисмо испричати на различите начине. Бројем очева, стричева и браће коју смо изгубили у рововима на Церу, Мојковцу и Кајмакчалану, сестрама и кћерима у херцеговачким јамама, по Козарама и Јасеновцима. Али овај трагични биланс светосавске земље и дјеце можемо исказати на још један начин: наша историја је трагична, јер смо за један вијек потпуно сметнули са ума Светога Саву и његове стазе. Притом не мислим само на прогон светосавског присуства из српских школа од 1945. године наовамо, не мислим ни на напуштање светосавских стаза у периоду прије тога (што смо често спремни да заборавимо и багателишемо), не мислим ни на траљавли и формалистички, декларативни приступ обнови светосавских путева животу у посљедње вријеме. Трагедија Светосавља данас видљива је ако светосавску честицу и њену идејну трајекторију погледамо кроз дијаграм ширине и отворености коју је светосавски пут имао од краја ХIX вијека до данас. Притискали су нас и клали, мјењали нам свијест и одрођавали нас – па, ипак, немамо право никада да прихватимо посљедице свих тих процеса, да себе схватимо трибално, племенски, као само још један „етникум“ поред толико других. Ако од Светог Саве начинимо племенски тотем, вука-прађеда-племена или неког новог Перуна – шта смо, уситњавањи и притискани, често склони да учинимо – онда нас је вјековно зло заиста побједило, уститнило, промијенило нам душу. А ствар је управо супротна: Светом Сави и његовој пртини ка Богочовјеку дугујемо сву ширину и ведрину нашег националног, надетничког бића, њему дугујемо чињеницу да бити Србином није ствар крних зрнаца на које не можемо да утичемо и имена које нисмо бирали – него једног пуно важнијег избора: избора да будемо потомци Саве – Путника, Учитеља и Богоносца, да начинимо избор који су чинили наши и светосавски Станислав Винавер, Иво Андрић, Јосиф Панчић, Павле Јуришић-Штурм, Бранислав Нушић, Меша Селимовић и многи други. Наша највећа али уједно и једина шанса да преживимо није да се окаменимо и вратимо пећинскоме човјеку и у пећине згураноме Србину. Наша шанса јесте да живимо изнад идеологије, чак и изнад идеје саме – да живимо Богочовјеков и Савин Живот. Јеванђеље – дакле, Светосавље.

Како је то могуће? Чега има у том Савином животу? Свега, божијег, људског и богољудског. Има одласка од родитеља да би их син више волио, ћутања да би се мудрије зборило, путовања свијетом да би се своја земља просвјетлила и путовања својом земљом да би се у њу свјетло са Истока у земунице унијело. Има срџбе на брата и мирења браће, има монаховања и највеће љубави ка дјетету своме Спиридону коју отац може имати. Ту, на светосавској стази, очеви умиру на каменитом узглављу и са срцем до краја топлим: данас умиремо у топлим постељама срдаца каменито хладних, погрешно очврслих и згрчених. Заправо, наш највећи парадокс јесте у томе што, заклињући се Савом, ми смо и даље склони да нас предизборни летак подијели упркос Оченашу који нам је заједнички, да нас политички програми подијеле упркос вјери Никејских Отаца коју нам је Сава оставио у наслијеђе. Светосавски је наљутити се на брата Стефана, ако осјетимо да нам брат својим духовним бићем негдје измиче: али није светосавски порећи брата Стефана и одрећи се брата Стефана, а истинска је мјера светосавска: мирити Стефана и Вукана знајући да међу људима, па и међу браћом, размирица мора бити, али су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. 

Зато назвати себе светосавцем много обавезује. Обавезује на братство: Нови Сава познат као Свети Владика Николај, рече једном приликом: будите браћа, макар се и мањим именом звали. Или, другим ријечима: будите Савини, увијек и у свему, ка себи и другима, како би други видјели шта то име значи. Светосавље је исувише велико да би бисмо њиме гађали друге, исувише драгоцјено да бисмо га тек тако просипали унаоколо. Светосавље је наше стање духа, наш позив на саборовање: онолико колико будемо живјели ту отвореност Светосавља – у њему ће нам се придруживази неки нови Винавер или неки нови Даворин Јенко. По чему ћемо распознати истинско светосавље? По племенитости. И по немиру, ако ћемо послушати Аву Јустина: „Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља – неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске, православне културе“. 

Не можемо, а да се не запитамо: гдје смо ми данас очи у очи са Светим Савом, јер, макар се и као народ стидјели пред оцем послије вишедеценијског бијега од њега – ми прије или касније погледаћемо га у очи и завапити: „сагријешисмо оче, теби и небесима“. Гдје смо то данас? Чини нам се често: и даље смо у непознаности, у оном предсветосавском. У магли, оној из народне приче, у којој смо лутали прије њега. Право питање јесте: да ли бисмо га данас препознали? Да ли бисмо препознали да је пред нама Сава? Ми га носимо на привјесцима, лијепимо његове иконице по колима – али да бисмо препознали Саву, није га довољно накачити на кључеве и налијепити на инструмент-таблу: разговарамо ли сваки дан са Савом када му у нашим школама гледамо лик? Икона обавезује јер икона је присуство, а присуство обавезује – кад Отац уђе у собу, та соба, тај народ, та земља, та школа, та Црква – постаје освећена очинским присуством. А да ли смо данас освећени Савиним очинским присуством? Или нас мора опоменути неко, као старац послушника у оној руској причи: „сине, не испуниш ли келију молитвом, неће ти вриједити што си је испунио иконама“. Не испунимо ли себе Савом, и Савиним Богочовјеком – свака наша школска икона тамо гдје је и има и свака кућна тамо гдје нам не дају да школску поставимо стајаће тамо као символ обавезе коју нисмо успјели да испунимо. Па ипак: нека је и даље тамо. Она је залог да са свих својих историјских лутања, попут блудног сина, имамо Оца и дом коме можемо да се вратимо, да наше лутање није коначно. Да знамо ко смо: народ Светог Саве и зато: по Христу и њему увијек једни другима род, род по Крви Христовој – па по крви очинској; род по Тијелу Христовом, па по тијелу људском. Отуда што води Христу, Његовој Крви и Његовом тијелу – Свети Сава обједињује српски род. Заборавивши, услијед тмина којима смо ходили, да је наше јединство најприје оно вјечито, космичко, литургијско, у Тијелу и Крви Богочовјека, а тек потом оно пролазно у тијелу и крви наших предака, заборавили смо поредак ствари: да оно садашње, чак и најплеменитије јесте позвано да се укоријени у оном вјечитом и тако добије смисао. Чак и оно најмисленије, неукоријењено у вјечности – почиње да нас дијели. Чак и браћа по оцу и мајци, неукоријењени у вјечитом – постају непријатељи јер човјек који не зна да је његова отаџбина – Царство Божије – неће знати ни како му се зове отаџбина на земљи. Зато нам је опет потребан Сава. Можда он и ходи међу нама. Није му ни онда било лако: наш народ је кроз приче о светитељевом ходу и закрштавању српских и приморских земаља ономад сачувао не само успомену на његов подвиг, него и на тврдовратост народа и непријемчивост земље у којој је камење увијек некако свезано а пашчад пуштена. Данас нам опет предстоји светосављење, прохођење земљама са Савиним штапом у рукама, са Савином мисли у глави, са Савиним срцем у грудима и Савином ријечју на уснама. Сви су Хришћани Апостоли, вјесници Ријечи. Сви су Срби не само Светосавци, него – призвани да буду Сава, да ходе и благовјесте долазак Царства Божијег. Јер ради Царства зри пшеница, ради Царства сазријева нам младо вино; ради Царства се рађамо и ништа осим Царства није достојно човјека. А тамо, у Царству, прије него што нас загрли праотац Аврам, уколико га достојни будемо, придржаће све наше убоге Лазаре, сву нејач из сметова и збјегова у своме очинском наручју по вјери нам отац – Свети Сава.


[1] Основни текст светосавсе бесједе припремљене за свечану академију у Никшићу, о празнику Св. Саве 2016. године, коришћен у понешто проширеној и измјењеној верзији за припрему светосавске бесједе у Фочи и Пљевљима 2019. Није објављиван.