Поменути Косово, значи поменути кућу, окућницу, манастире, светиње, браћу и сестре, све што је било, што бива и што може бити. Косово, једино, непоновљиво, непролазно, сједињено са свим временима, није затрло траг, оно и дан данас гради нове трагове, по којима сви подједнако газимо, сви ми који заједно стојимо на Косовској Голготи.
Косово са Видовданом је читава Српска историја, оно није обично поље, обична земља, оно је више од тога, оно је Свето и Апостолско мјесто, нових Светолазаревских апостола, који и данас са те земље која се причестила њиховом крвљу проповједају живога Бога. Косово “очињи вид”, ријечима митрополита Амфилохија “тобом видим што други не виде”, представља јединственост и привилегију, да и ми који чувамо Косово као зеницу ока свога, смо превазишли ограниченост других и дијелом добили улизнице за Царство небеско. Облачећи “ново рухо” по ријечима Светог владике Николаја Велимировића, тако и 1389. године Српска војска се обуче заједно са својим кнезом Лазаром у најсветије рухо у ону живу истинску свјетлост коју ниједна тама не може да обузме вјековима. Косово је Светиња, свако помињање божура јесте једно велико Амин, јесте потврда неуништивог, потврда душе, потврда словјесности која скончање не прихвата као садржину свога бића. Видовдан, косовски Логос, јесте и Српски празник над празницима, Кнежева глава једно ново распеће, ипостас чије ријечи требамо истински да слиједимо “Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијек”, својим примјером је ове ријечи Свети Косовски Кнез и обистинио. Не одступајући од борбе са Османским царством, Српска војска није одступила од борбе за живот бесмртни, вјера се није поколебела. Кнежева клетва остаде непресушни извор. Као што “Васкрсења не бива без смрти”, тако Косовским распећем “Видовдана не бива без Косова”. О Косову говорити није лако, а са Косовом разговор водити Десанка Максимовић преточи у своје стихове са којима ћу завршити:
“Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.
.jpg)
