Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори. Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости:
Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву).
За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори.
– Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици
На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна.
На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква.
– Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет.
Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву.
– Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет.
А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице.
– У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима.
Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори.
– Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења.
Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори.
– Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи!
Како ће се све то завршити?
– Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја.
