Почетак свете Литургије чини славословље: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.
2. Разговор са Богом је благодарење, славословље, исповест, молитва.
3. Прво од свих је славословље, и то најпре зато што је благодарним слугама својствено да, приступајући господару, не износе одмах на почетку оно што њима припада, већ само оно што искључиво господару приличи. Такво је, заправо, славословље.
4. Наиме, онај ко иште, чини то јер хоће своје стање да учини бољим; ко се исповеда, оптужује себе јер жели да се тако ослободи од зала;а онај ко благодари, јасно је да се радује због својих добара, те због тога благодари ономе који му их је подарио; но, онај ко славослови оставивши по страни себе и све своје – славослови Господа због Њега Самог, и због Његове силе и славе.
5. Коначно, и сама природа и поредак ствари захтевају да овде славословље буде на првом месту. Јер, чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступности Његове славе и силе и Његовог величанства, те отуда долази наше чуђење, дивљење и слична осећања; стога је сасвим природно да томе следи славословље.
6. Настављајући, сазнајемо за Његову доброту и за Његово човекољубље, а томе следи благодарност.
7. Потом сагледавамо преобиље те доброте и богатство Његовог човекољубља, и налазимо да наша злоба представља довољан показатељ тог преобиља и тог богатства – јер, иако смо такви, Он не престаје да нам чини добро. Заиста, ова нас чињеница, и пре свих осталих, може поучити колико је Бог човекољубив, зато што нам је она најближа, што је у нама и што нам је пред очима. А кад се пред Богом присећамо својих грехова, то је оно што се назива исповешћу.
8. Четврта по реду је молитва. Заиста, после ових мисли којима указујемо колика је доброта Божија према нама и колико је Његово човекољубље, сасвим је оправдано сматрати да ћемо задобити све оно за шта се молимо. Бог је добар према нама чак и кад смо грешни – какав би тек према нама био кад бисмо се променили и кад бисмо, исповедајући најпре своје грехе, задобили оправдање! Јер, речи пророчке веле: „Кажи најпре све грехе своје, да се оправдаш“.
9. Отуда славословље заузима прво место у разговору са Богом. Зато свештеник, пре било које друге молитве и свештене радње, славослови Бога.
10. Зашто, међутим, слави тројичност Божију, а не Његово јединство? Јер он, уистину, не каже: Благословен Бог, или: Благословено Царство Божије, него одвојено помиње божанска Лица, говорећи: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тако говори због тога што су људи, кроз очовечење Господа, по први пут спознали да је Бог у три Лица. Наиме, све што се на светој Литургији савршава, представља увођење у тајну очовечења Христовог. Отуда је и било потребно да у самом почетку ове службе заблиста и буде објављена Света Тројица.
Свети Никола Кавасила
"Тумачење Литургије"
