Потом свештеник позива вернике да искажу све што су о Богу научили и у шта верују; а то је она истинска мудрост, о којој је апостол Павле рекао: „Мудрост говоримо међу савршенима“. Ту мудрост није познао свет, односно мудраци овога света, који ништа веће и узвишеније од познања чувствених ствари нити знају нити чак верују да постоји. Дакле, свештеник нас позива да таквој мудрости отворимо своје двери, то јест наша уста и наше уши.
2. За ту мудрост, вели он, увек их отварајте тако што ћете говорити и слушати; и не чините то немарно, већ усрдно и са великом пажњом. И тада читав народ гласно изговара целокупно исповедање, односно Символ вере. Потом свештеник узвикује: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Останимо, каже он, и даље код исповедања и немојмо допустити да нас поколебају слаткоречива учења јеретика.
Стојмо са страхом, јер велика опасност прети онима у чију се душу усели каква сумња у вези са овом вером. Када тако непоколебиво стојимо у вери, тада ће и наше приношење Дарова Богу бити у складу са оним речима. А шта то значи у складу са оним речима! То значи: у миру. Јер, свештеник каже:... Пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Сетите се и речи Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе,… најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. На то верници одговарају: Приносимо не само у миру него приносимо сам мир уместо другог дара и друге жртве. Јер, приносимо милост Њему Који је рекао: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Милост је, наиме, плод постојаног и чистог мира. Јер, када душу никаква страст не узнемирава, тада нема никакве препреке да она буде испуњена милошћу. И ово је из Писма, јер Давид каже: „Принеси хвалу на жртву“.
3. Пошто верници ово изговоре, свештеник се моли Богу да им подари оно што је од свега најбожанственије и највеће: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. А ови, молећи се да и свештеник то исто задобије, одговарају: И са духом твојим, што је сагласно са заповешћу да се молимо једни за друге.
4. Ова молитва, узета из посланица блаженога Павла, призива нам добра од Свете Тројице, односно „сваки савршени дар“; та добра назива посебним именима по свакој од блажених ипостаси: од Сина задобијамо благодат, од Оца љубав, а од Светога Духа заједницу. Јер, Син нам је понудио Себе као Спаситеља, иако ми томе ништа нисмо допринели, него смо чак и криви пред Њим: „јер док још бесмо безбожници, Христос је умро за нас“; а Његов Промисао о нама јесте благодат. Пошто се Отац кроз страдања Сина спријатељио са људским родом и заволео Своје непријатеље, Његов однос према нама се назива љубављу. Но, кад је Бог, Који је „богат у милости“, требало да Своје непријатеље, са којима се спријатељио, учини заједничарима Својих добара, то је остварио Свети Дух, Који је сишао на апостоле. Због тога се доброта Светога Духа према људима назива заједницом.
5. Могао би, међутим, неко упитати: ако су ова добра доласком Спаситељевим у свет дарована свим људима, каква је онда корист од молитве за она добра која су нам већ дата? Јасно је дасе молимо зато да их не изгубимо пошто смо их већ стекли, и да их до краја задржимо. Због тога свештеник не каже: Да се да свима вама, већ: Да буде са свима вама. Односно, да се не удаљи од вас благодат која вам је дата.
6. Дакле, пошто свештеник удостоји вернике овакве молитве и пошто на тај начин уздигне њихове душе са земље, он узвисује и њихов ум говорећи: Горе имајмо срца. „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи“. А они се саглашавају са тим и одговарају да су срца њихова тамо где је благо њихово,односно тамо где Христос седи са десне стране Оца; па кажу: Имамо их ка Господу.
Свети Никола Кавасила
"Тумачење Литургије"
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
