Једном, угледавши у сеоском храму икону Анђела, сеоски дечак Василије, будући свети преподобни Василиск Сибирски, сачинио је себи крила од дугачког птичијег перја и дуго трчкарао по оближњим брежуљцима, узмахујући рукама, покушавајући да се одвоји од земље и узлети на небо. Свакако, ништа тада није произашло из те замисли, али је после много година Господ ипак испунио његову жељу – преподбни Василиск се приближио душом Богу толико, колико је то могуће човеку у овом пролазном животу. Он је живео у XIX веку, али је по молитвеном подвигу био раван древним подвижницима.
Мошти овог великог молитвеника Уралског краја, који се подвизавао 65 година у пустим шумама, почивају у селу Јелисавет на недавно преданом нашој обитељи подворју. Његови чесни остаци су једине целокупне мошти у Јекатеринбургу.
Све житије старца Василиска је непрекидно усхођење људске душе ка Богу. Безљудне шуме Чувашије, Брјаншчине и Сибира памте његова ноћна бдења и непрестана молитвословља. Преподобни Василиск се туђио од људи, и само је његов верни ученик, дугогодишњи сатајник и самолитвеник, старац Зосима Верховски, са којим је преп. Василиск остао нераздвојан скор све до своје кончине, био сведок његових пустињских подвига.
Сибирска забит је давала отшелницима оно најнеопходније – потпуну отуђеност од спољашњег света и могућност непрестаног молитвеног разговора са Богом. Посебно је у делању умно-срдачне молитве напредовао сатарац Василиск. Он је причао оцу Зосими, да се удостојио чудесних виђења, за опис којих су недовољне људске речи. А једном у тренутку, када је од изобиља Божије благодати њег ово срце кипело као узаврели котао, он је у покренут сладосним осећањем, дотакао дланом својих груди и сместа је осетио страховит бол. А пошто је молитвено стање прошло, он је угледао на руци пликове од опекотине. Савременик старца Василиска, свети Игњатије Брјанчанинов, који је знао за молитвене опите сибирског подвижника, писао је да су њему позната само два инока, који су се у његовом веку удостојили д авиде своју душу, како излази из тела за време молитве. Један од њих је био пустињак Василиск.
По смирењу старац Василиск је сматрао себе недостојним да било кога поучава и поштовао је оца Зосиму пре као пријатеља и љубљеног у Христу брата, али овај, свестан највиших духовних достигнућа свога старца, читавог живота га је поштовао као светог. Мора да је дирљиво изгледало са стране, када је после духовних разговора и заједничког читања светоотачких књига отац Зосима пратио свога старца до његове келије, да би се враћајући се ка својој, старао да корача тачно по његовим траговима, верујући да ће му и то бити од користи. Међутим, не само да је видљиво следио отац Зосима за својим учитељем – већ се и неодступно његова душа привијала поукама благодатног старца.
Много пута ноћу, када би с едогодило да отац Зосима чврсто заспи, тако да се јављала опасност да пропусти час молитве, чуо би глас свог старца, као да он сам стоји испред врата келије, и чита наглас молитву: „Господе, Исусе Христе Сине Божији, помилуј нас“. „Амин“ – одговарао је отац Зосима по навици, муњевито се пробудивши. Мислећи, д ага је и заиста отац Василиск и дошао посетити, потрчао би ка вратима, али отворивши, видео је да тамо нема никога. „Није дошао мој старац, већ ме то његов Анђео буди“, - говорио је он сам себи и приступао своме монашком правилу.
Светлоносну ноћ Васкрсења Христова они су проводили у читању и умно-срдачној молитви. Затим, узевши Јеванђеље, а такође и празничну храну, секиру, кресиво, котлић одлазили су на две-три недеље, остављајући келије отовреним. Ходећи по шумама, планинама и долинама, оглашавали су сву пустињу слатким торжественим пјенијем: „Христос Воскресе!“, на тај начин објављујући свему створеном о васкрсењу Њеног Творца и прогонећи том вешћу демоне из свих дивљих, тамних и непроходних безљудних места. При томе, они нису само Пасху, већ и Педесетницу и друге летње празнике проводили на сличан начин.
Пред крај живота Господ је удостојио старце да послуже људима: они су основали у граду Туринск женски манастир. Овде је старац и предао Богу своју чисту душу. До самог последњег даха он је остао у умно-срдачној молитви и последње његове речи су биле: „Господе Исусе Христе, Сине Божији...“. Он је умро, као да је уснуо. Старца Василиска су погребли у туринском Свето-Николајевском манастиру поред олтара Вазнесењског сабора. Године 1914., над његовим гробом била је освећена капела у име мученика Василиска. А верни његов саподвижник и духовни брат, старац Зосима, надживео је свог учитеља скоро за 20 година, и за то време он је основао још једну женску обитељ – Тројице – Одигитријевску општежитељну пустињу, а такође је саставио и животопис старца Василиска.
Поштовање старца Василиска је започело у XIX веку, убрзо после његовог престављења. На његову хумку је долазило на хиљаде поклоника, разних професија, и тамо су се почела догађати многобројна чуда и исцељења. Међутим, после трагичних догађаја 1917. г, Свето-Николајевски Турински манастир је био затворен, храмови разрушени, а гроб старчев се нашао под асфалтом. Безбожна власт се постарала да избрише из народног сећања име сибирског подвижника, али то није била кадра да учини до краја.
Питањем прослављења старца Василиска у лику светих међу првима се позабавио духовник наше обитељи, схиархимандрит Авраам. На његову иницијативу су на територији Свето-Николајевског Туринског манастира били организовани истраживачки радови, да би се 2000. године, по милости Божијој одиграло обретење бесцене светиње – чесних моштију блаженог старца. Сестре црквено-исотријског кабинета су припремиле документа за канонизацију, да би 2004. године подвижник био прослављен у лику преподобних.
У храму у име Свемилостивог Спаса у селу Јелизавет почивају целокупне мошто од времена њихово проналаска. До револуције је храм заједно са припадајућом територијом био подворје нашег манастира. Оскверњен и полуразрушен, у совјетским годинама он је служио као магацин. Године 1988., храм је био предат Православној Цркви, и од тог времена је започела његова обнова.
До краја 2006. г у селу Јелизавет се налазио мушки манастир у име Свемилостивог Спаса. Доцније су његови насељеници ради већег осамљивања прешли у село Костиљева (Верхотурски реон), где су основали Свето-Козминску пустињу, а подворје било предато нашем манастиру.
За житеље Урала и Сибира свети старац Василиск, чије су молитве још за живота биле сличне пламеном стубу од земље до неба, био је и остао је посредник и заступник у свим невољама. Сестре верују, да је близу време, када ће име преп. Василиска Сибирског засијати у пређашњој слави, јер „упаљена свећа се не ставља под суд“ и „не може се сакрити град који на врху горе стоји“.
Извор: Православие.ру
