Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова.
— Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува?
— Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити.
Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо.
— Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава?
— Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране.
А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица.
— Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици?
— Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце.
— Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију?
— Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају.
— А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону?
— То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више.
— Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе?
— То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама.
— Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу...
— Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други.
— Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили?
— Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу.
Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима.
— Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве?
— То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима.
Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја.
— Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу?
— Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима.
— Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника.
— Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет.
— Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам.
— Хвала Вама.
Извор: Православие.ру
