Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3).
Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост?
Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење?
Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“.
И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце.
А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“
Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“
Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година.
Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“
Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“
Извор: Епархија жичка
