08.03.2021.

Бесједа свештеника Емануила Сариса на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија

 

Старац, вл. Атанасије, обиљежио је живот мој и лично посвједочио за мене приликом мог скорашњег рукоположења за свештеника при Васељенској патријаршији, у Митрополији Вријулској мученичке Мале Азије.


Упознали смо га 60-их година, заједно са групом студената, када је дошао у Атину са Халкија, због докторске дисертације на Теолошком факултету. Од првог момента познанства схватили смо да је, тада млад јеромонах, АТАНАСИЈЕ био откривење за нас. Није био „од овога свијета“. Цијело биће његово било је пламен вјере и посвећености љубави Христовој. Лице његово сијало је од радости када би нам говорио о свом духовном оцу, Светом Јустину и новијим светититељима Цркве – тада није било много оних који говорили су о њима.

Од њега сам сазнао за старца Амфилохија. Када је владика Атанасије отишао на Патмос, старац Амфилогије није знао ко долази, само је издалека видио да долази неки монах. Рекао је тада људима који били су са њим: „Долази Атанасије.“ Када је Атанасије пришао ближе њима, рекао му је: „Добродошао, Атанасије“. Владика Атанасије нам је послије говорио: „… пао сам на кољена тада, јер један светитељ препознао ме је“.

Како долази до таквог повезивања међу људима, као што смо се тада ми, група студената, повезали са владиком Атанасијем, заувијек ће остати тајна необјашњива. Једини убједљив одговор на такву повезаност јесте и биће радост изненађења која долази од присуства Духа Светога. Таква повезаност развила се између оца Атанасија и многих Грка, и та повезаност нас и до дан данас обиљежава и одређује, а вјерујем да ће тако бити и до свршетка вијека.

Та повезаност, тај однос измијенио је животе наше на једноставан начин. По први пут смо схватили значај и улогу Христа у животима нашим, или и још више од тога, да је Христос живот наш.

Карактеристично је и оно што је рекао и што је остало записано приликом опроштаја, када је из Атине пошао за Париз, на академију Светог Сергија: „… у мисији мојој, на путу мом“, говорио је старац,  „циљ и тежња моја јесте слава Христова и ништа друго не желим. Молим Бога да ме одлучи ако бих пожелио било шта осим славе Христове. Желим да кажем да питање које се зове ХРИСТОС, „АМИН“ Божији, није питање слично другим питањима. То је једино питање нашега живота. Ако би нестала вјечност, и за њом све вјечности, ја ћу стајати поред Христа и Он ће побиједити.“

Пут којим је у животу ходио био је однос са Христом и свеобухватна преданост Њему. Христос као Алфа и Омега историје и Царства.

Био је чист, непатворен Човјек. Ништа на њему није било лажно. Све је било аутентично.

Обдарен великим даровима и способностима.

Ум просвијетљен богопознањем.

Ријека богословља.

Јуче ми је један угледни грчки теолог послао поруку коју вам преносим:  „Свесвијетли светионик Православне Цркве цијеле васељене“.

Човјек Царства небеског.

Жива икона богочовјека.

Врстан познавалац историје Цркве и неуморан проучавалац црквених списа. Оци су били ближњи његови, као пријатељи његови. Знао је ко су били познаници и пријатељи њихови. Исти онај теолог којег сам вам претходно поменуо говорио је: „Ходио је међу њима.“

Ријеч његова увијек је у себи скривала Богословље, свима блиско и приступачно кроз примјере из свакодневног живота. Чак је и у фудбалу налазио богословље. Са свима је разговарао на исти начин и никога није потцјењивао.

Сваки сусрет са њим, сваки контакт, поред осјећања радости и весеља, представљао је и наук. Учитељ и ученици његови, који осјећали су да их сматра пријатељима. Као да смо и ми сами слушали оне велике ријечи Христове: „… ви сте пријатељи моји…. вас назвах пријатељима својим“. При таквим сусретима, једини разлог да прекине се тајновођење, био би долазак и појава дјеце. Осјећали смо да нас одрасле напушта и да пажњу усмјерава ка дјеци. Налазио је поред њих и са њима заједницу рајску. Није се претварао у том свом пријатељевању са дјецом, нити у односу свом са њима. Сам се још од младости узвисио до искреног и истинског начина опхођења какав сусрећемо код дјеце.

Али, и сваки други сусрет са владиком Атанасијем почесто би се претварао у богословски разговор. Сјећам се многих наших поклоничких путовања мученичким крајевима Мале Азије и Косова. Још једно поље кроз које смо се све више повезивали са њим.

На једном нашем путовању у Константинопољ, и даље ка Кападокији, говорио нам је о „скандалу“ историје (чињеници да су православни кроз историју често бивали поражени од иновјерних – прим.прев.) и да све обасјано је свјетлошћу есхатона. Говорио је да ћемо и као народи стати пред Бога. Рећићемо тада, И Грци и Срби:“Принијели смо Ти културу која изњедрила је Земљу Живих, једно Свету Софију, Мјесто Несмјестивога, једну Грачаницу, Студеницу, културу која научила је човјека да стоји пред Тобом појући „покајања двери отвори ми Животодавче…“.

Причао нам је како је као млад, када је пошао из Србије и дошао у Константинопољ, отишао право на Халки. „Одмах сам“, говорио је, „отишао у цркву Свете Тројице. У том тренутку појали су „Покајања двери отвори ми, Животодавче“ и ја сам рекао у себи „ово је Византија, сва у покајању“. И пао сам ничице, са спуштеним рукама, од задивљености и изненађености коју сам доживио“.

Другом приликом нам је на путовању у Кападокију, у настаријем под земљом ископаном храму, тражио да пјевамо ранохришћанску химну „Свјете тихиј“ и у наставку из дубина душе дуго говорио, колосалну бесједу, која је касније објављена у истоименој књизи.

Дошао је у Грчку да студира, а учио је нас етосу и богословљу.

Дошао је на кратко, као млад студент, а остао је са нама као старац и духовник, који надахњује, просвјетљује и воли Грчку и дјецу њену. Волио је, а и од нас био много вољен.

Упознали смо владику Атанасија, и кроз њега и Светог Јустина, и завољели смо човјека. И Богочовјека.

Славимо Бога што смо га упознали, што нас је просвијетлио и надахнуо.

У посљедње вријеме говорио је да у животима својим треба да прођемо кроз све стадије узрастања у Христу и страдања Христовог. Сада Свети Отац наш и Владика, пошто се успео на Голготу и Крст, иде даље ка Васкрсењу, ка сусрету са ОНИМ којег је до краја волио.

Изрека „Хвалећи Атанасија врлину хвалим“, која се односи на Атанасија Великог, Архиепископа Александријског, у потпуности пристаје и његовом имењаку, Атанасију, Епископу умировљеном Захумско-Херцеговачком и Приморском.

Говорио нам је да је Грчка „родила“ и накалемила српски народ у Цркву Православну, али и ми, многи савремени Грци, њему дугујемо свој духовни „препород“, који нам је пружио кроз дружење са нама, кроз књиге и бесједе, и кроз љубав своју нелицемјерну.

И за крај, познајем владику 53 године, и више пута сам размишљао да је одабрао да живи своју свакодневницу на такав начин да скривено буде и остане стварно богатство дараова његових.


са грчког превела: Маја Рашoвић


Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска