Поводом нападâ и испадâ Ненада Чанка
У овом реаговању намјера ми није да се бавим нити клеветама као таквим нити њиховим аутором него ауторовим мотивима. Откад постоји свијета и вијека, феномен клевета је присутан, али, истом мјером, и разложан одговор на њу сматрам легитимним средством.
Свети Владика Николај (Велимировић) својевремено је написао да човјек о три ствари не би требало да говори: о Богу док не постигне вјеру у Њега, о туђем гријеху док претходно не сагледа свој и о сутрашњем дану док, прије тога, не види крај данашњем. Већ дуже вријеме г. Ненад Чанак, посланик у Народној скупштини Републике Србије, својим безобзирним оптужбама, како написаним на друштвеним мрежама тако и изговореним путем јавних гласила, Српску Православну Цркву (у даљем тексту СПЦ) оптужује квалификативом „клерофашизам“, а у посљење вријеме приписује јој „чињење акта биолошког тероризма“, као и „подривање државне стабилности“. Оптужбе су крупне, а онај ко их је осмислио и нема намјеру да их доказује. Онај, опет, ко сматра да оптужбама не би требало придавати значај или да би их требало игнорисати, грдно се вара, а ево и зашто.
Аутор сваке клевете, упућене против било кога, најприје има за циљ постизање двоструког ефекта: а) код противникâ, па и непријатељâ оног на кога се клевета односи, довести до још већег утврђења непријатељст(а)ва; б) код пријатељâ – створити колебање или губитак повјерења у оног против кога је клевета написана, односно изречена, што касније неизоставно генерише превођење у противнике чак и свих бивших пријатеља. Дакле, намјера креатора клевете је нечија дисквалификација. Међутим, непријатељствима аутора клеветâ, овдје конкретно према свештеним лицима свих достојанстава, није крај. Вјешти познаваоци креирања јавног мњења и манипулисања масом знају да је коначни циљ таквих бескрупулозних оптужби стварање реалних претпоставки за линч свих оних на које се клевета односи, у овом случају свештених лица. Јасно је да те оптужбе нису „анемичне“ већ да њихов творац има много перфиднији циљ. У таквој атмосфери некој навијачкој души може пасти на памет да физички нападне свештеника (што је неријетка појава у „демократским“ друштвима), а све у „племенитој“ намјери да сузбије „безакоње“ оног ко „чини акт биолошког тероризма“ и „подрива стабилност његове земље“ и да, што је још горе, због свега тога прође некажњено. То себи не смијемо да дозволимо!
Готово половину радног вијека сам православни свештеник. Од усташких фашиста – злогласне „Ханџар-дивизије“ – мој дјед по оцу +Илија Илић је у Калесији поткован, а из Тузле у сточном вагону одвезен у Јасеновац, гдје му се губи сваки траг. Још у породичној кући научен сам путу Божијем, а научени овом путу воли Бога, затим своју мајку Цркву, ближњег и, најпослије, Отаџбину. Кроз све нивое свог теолошког образовања учен сам и научен да будем заклети противних фашизма и њему сродних „изама“ – националсоцијализма, шовинизма, расизма – јер су сви, без изузетка, тоталитарни. Приписивање клерофашистичких тенденција самој Цркви долази (пристојност ми не дозвољава да кажем од оног ко је злочине чинио) са адресе потомка оних који су, зарад очувања тобожњег „братства и јединства“, забрањивали сваку причу о злочинима усташких фашиста над српском нејачи. Ако не бих одговорио на олаке квалификације да је Црква клерофашистичка организација, светог мученика Вукашина Мандрапу из Клепаца, као и својих деветоро предака, изложио бих мучеништву и послије смрти. То, такође, не смијемо да дозволимо.
Господин народни посланик ових дана јавно оптужује СПЦ сљедећим ријечима: „Ко позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања, чини акт биолошког тероризма и подрива стабилност моје земље“. У исто вријеме затражио је да полиција „растури“ забрањено окупљање и „похапси“ организаторе. Према његовом мишљењу, „растурањем“ окупљања и „хапшењем“ ораганизаторâ (свештеникâ) држава би показала да функционише. Значи ли то да је држава тренутно дисфункционална уколико дозвољава да људи упражњавају своје вјерске потребе? Рећи да је држава нефункционална јесте примјер подривања њене стабилности. Важно је посебно истаћи да Црква не позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Нико од нас не би требало да се хвали ни својим вјеровањем нити невјерјем. То је лична ствар сваког понаособ. Господин народни посланик је декларисани „атеиста“ (његов правопис). Притом, ваљало би му скренути пажњу да „атеиста“ не постоји. Кад би постојао, термин би се односио на човјека који није ни чуо за Бога, а таквог једноставно нема. Оног, пак, човјека, који у свом дискурсу негира Божије постојање називамо антитеистом (= безбожником). Веома је интересантно да овдје имамо на сцени два парадокса: антитеисту који је „заинтересован“ за дјеловање Цркве и сецесионисту „забринутог“ за стабилност своје земље! Шта није истина у замјеркама г. народног посланика? Није истина да Црква, позивањем својих вјерујућих на службе, тобоже позива на непоштовање Закона и наредби о забрани окупљања. Истина је да се, прије почетка сваке службе, оглашавају црквена звона, чија функција је тројака: вјерне позивају на службу, упокојене оплакују и муње ломе. Такође, истина је да Црква не може вјерујућима забранити да долазе у храм на свету Литургију и да се причешћују, будући да је свака душа хришћанка по својој природи и сама се осјећа позваном чим чује глас звонâ.
У име испуњења вјечног јеванђелског принципа: „Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Мт 22, 21; уп. Мк 12, 17 и Лк 20, 25), важно је знати да подривање било које државе једноставно није у бићу хришћанске Цркве, самим тим ни Православне Цркве, па ни СПЦ. Дакле, чак ни у констелацији радикалне одвојености сакралног и профаног – Цркве и државе – као, на пример, у бољшевичком СССР-у, Црква није позивала на рушење државног поретка (о радикалној и конструктивној одвојености Цркве и државе видјети мој текст „Српска Православна Црква у Црној Гори не чува инфраструктуру Велике Србије већ баштини завјет Небеској Србији“, Гласник, службени лист СПЦ, бр. 9, Београд, септембар 2019, стр. 312). Још у Источноримском (Ромејском) Царству важило је начело: Добро стање Цркве је снага Империје. И при обрнутом редослиједу, суштина остаје неизмијењена. Дакле, кад би Црква имала претензије на дестабилизовање било које државе, па макар та држава према Цркви била и непријатељски расположена, Црква би урушила саму себе, то јест престала би бити Црквом. Приписивати Цркви наводно подривање државе јесте показатељ непознавања организације и мисије Цркве, еклисиологије.
Закључујући ово реаговање, хоћу да истакнем сљедеће: овдје више није важно мишљење г. народног посланика. Неко би, с разлогом, могао да пита: „Шта је онда важно?“ Важно је мишљење оних људи на чије је мишљење г. народни посланик, помоћу свог мишљења, извршио пресудан утицај. Имам намјеру рећи да је на Цркву, кроз њену историју, било нападâ и биће их. Наше право је не да нападамо већ да, спроводећи у дјело јеванђелски програм, бранимо и себе, а ко се брани од нападачâ на Јеванђеље има и Васкрслога Господа за свог Савезника. Уосталом, ако ми, због људских слабости – нећемо, усљед немара – не знамо, или због страха, не дај Боже, – не смијемо да станемо у одбрану Цркве, ко ће онда? Не само право већ и дужност свих вјерујућих, како из ниже и више јерархије тако и из лаоса (народа Божијег), јесте да стану на браник свега светог и честитог и Васкрслом Господу приступачног.
Извор: Инфо-служба СПЦ
