Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

01.05.2020.

Милош Тутуш: Помјани оче Момо


Живо се сјећам одлазака у Котор са мојим оцем. Недуго након нашег доласка у Црну Гору смо посјетили и Боку. Од када знам за себе фасциниран сам старинама и давним временим. Котор је био као бајка. А у Котору домаћин – отац Момо. Од мојих првих сјећања када сам га угледао као седмогодишњак до задњег виђења, за Празник Светог Евстатија на Превлаци, та достојанствена фигура се није промјенила.


Котор, Бока, отац Момо. То је тако природна слика. Као што су пејзажу Котора природни брдо и море, Свети Никола и Свети Трифун међу древним палатама, тако је ту природно, као одвајкада, дјеловао и отац Момо. Како је вријеме одмицало и како сам растао и надограђивао своје представе о свјету учећи, па тако, између осталог, и о неким претходним временима које поменух, тако би се сваким сусретом са Боком и оцем Момом тај утисак о његовој свевремености у том простору потврђивао и постајао све природнији. Његова сиједа брада, српска горња и доња мантија, камилавка, крст са дуплим ланцем од старих которских мајстора… Он сам је чинио једну ходајућу посебност Котора и Боке. Године су пролазиле, и стално смо се сретали у Литургијама по Боки, он увјек присутан као намјесник, ја као ђак у пратњи Митрополита. Но за њега није било градације људи, најсрдачније би се поздрављао и хришћански цјеливао, питајући за здравље и новости, као да смо стари зналци, блиски годинама а не удаљени деценијама. Ти кратки разговори никада нису били тек пука куртоазија. Можете читав живот прилазити неком мјесту, и наслањати се на њега, у разним добима и расположењима, и да вас то древно мјесто никада не изневјери. Својом непромењљивошћу и стаменошћу улива мир, мир из дубине времена, који свједочи и раздваја пролазно и непролазно, као которске зидине. Чини ми се да је такав био отац Момо, и то се потврђује из мноштва данашњих свједочења многобројних који су га познавали.

Заиста је био понос своје браће свештеника, своје пастве и Цркве. Чини ми се да је он најдивнија палата која се узидала у Которску цитаделу у наше врјеме и много ће времена проћи док се неко такав опет деси Котору.

Ја лично никада нећу моћи помислити на Боку и Котор а да се не сјетим и оца Моме. Увјек када се будем сјетио и походио те крајеве чини ми се да ће ми негдје пред очима промицати и његова благородна појава, која ће обилазити своју паству.

Ово је једно од оних претстављења за која човјек нема никакву другу помисао до сигурне вјере у Васкрслога. Са сигурношћу која може да буде само из унутрашњег осјећања, а тиме није мања но већа од оне сигурности по разуму, знамо да се сада радује у неизрецивој красоти лица Господа свога. У исто врјеме и туга и радост.

Помјани оче Момо.

Христос Васкрсе!


Милош Тутуш