Свето Причешће и начело „икономије” (снисхођења)

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 

Свето Причешће и начело „икономије” (снисхођења)

Аутор поштено помиње и древно црквено начело икономије или разумевања и снисхођења. Оно се, међутим, примењује само спорадично, изузетно, уз то са одобрењем надлежних виших црквених органа, где се одступање од устаљене праксе причешћивања верних не темељи на погрешном мишљењу некога клирика да се и путем Причешћа човек може инфицирати него се оправдано образлаже потребом умиривања страха у душама хришћана који немају довољно јаку веру, а Господ, показали смо то наводима из Новог Завета, ни њих не одбацује него их, напротив, спасава. Овако схваћену икономијску праксу признају и истичу готово сви православни теолози, па, премда недоношче у богословљу, и потписник овога текста. 

Овде, међутим, морамо да напоменемо да нови реформатори традиционалне литургијске праксе по правилу не примењују икономију у овом духу и оквиру него, уклањајући „вечне границе које поставише Оци наши”, ретке изузетке претварају у учестало поступање, свесно или несвесно шаљу поруку да Причешће може да буде узрок заразе, тиме уводе у искушење „слабу браћу”, што ће рећи ближње у чијој се свести и савести боре вера и маловерје, и стварају саблазан у верном народу, а код ревноснијих и огорчење. Притом у неисцрпној ризници православних догмата и свештених канона Цркве не налазе упориште за своје литургијске експерименте. 

Једини аргумент који неки од њих наводе јесте кратки коментар светог Никодима Агиорита (Светогорца) у Пидалиону, како је насловљена његова збирка канонâ са коментарима. Двадесет осми канон Петошестог васељенског сабора (Трулског, 691. године) забрањује, наиме, обичај да се у свети путир убацују и зрна грожђа, па се онда народ причешћује том мешавином, и захтева да свештеници причешћују народ једино Телом и Крвљу Христовом, а грожђе да благосиљају и раздељују касније, независно од светога Причешћа. Из Никодимовог коментара произилази, међутим, да је пракса убацивања натопљених честица Причешћа у зрна грожђа касније примењивана и за време епидемијâ куге приликом причешћивања оболелих (мада у самом канону о тој пракси нема помена). Свети Никодим, тумачећи канон, тражи да се он поштује и примењује увек, па и за време епидемије куге, не препоручује никаква „умакања” или „узимања рукама” него одређује да се свето Причешће ставља „у неки свештени сасуд” (вероватно подразумева други путир, мимо оног у редовној употреби), а да се „или самртници или болесници” причешћују из њега, и то „диà лавидос”, ложицом (кашичицом). За тај „свештени сасуд” предвиђа да се ставља у сирће, а оно да се излије на чисто место, или да свештеници поступе како најбоље знају и умеју, али на „што безбеднији и канонски начин”.  

Овај коментар је, како видимо, класична апологија икономије, а нипошто оправдање за експерименте причешћивања мимо светог путира и ложице (кашичице). Овако се поступало, а и данас се  поступа, „због вакцинације људског страха и незнања”, због бриге о слабом човеку, „па и да не искушавамо Господа Бога, пазећи притом да се не падне у малодушност и маловјерје и да изузеци остану изузеци и да се чине само када постоји крајња потреба”, како с пуним правом закључује отац Константин. Сапотписујемо и његову констатацију „да су велике богиње, колера и куга биле болести од којих је умирао сваки други или трећи заражени” док „у случају коронавируса 99% оболелих преживљава без икаквих последица” (сада је та стопа смртности у Србији 2,16 одсто, али и поред тог повећања, она је ниска), а нарочито његов закључак: „Од када су опаке болести покорене вакцином, промене и прилагођавање богослужбене праксе нестају.” Не тврдимо, разуме се, да због наведених чињеница треба да третирамо коронавирус као безазлену инфекцију, попут грипа. Јесте да је микроб сићушан, пресићушан (дужина му је, кажу научници, деведесет до сто милијардитих делова једног метра, што значи да је потребно „постројити” између тридесет и седамдесет пет хиљада коронавирусâ типа ковид-19 да би они заузели површину од једног сантиметра), али је ипак опасан, преопасан.