Богословско-научна „симфонија” о светом Причешћу

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 

Богословско-научна „симфонија”  о светом Причешћу

У наше дане постоји, међутим, једна још саблажњивија појава: евхаристијски Христос се нашао под микроскопом на захтев теологâ (наравно, либералних, прогресивних, отворених за дијалог са „науком”, тачније са неопаганском богињом Науком), о чему надахнуто пишу поједини свештеници и теолози, позивајући се на ауторитете из света науке.  Занимљиво је да на идеју да се помоћу микроскопа провери присуство или одсуство бактеријâ и вирусâ у Чаши Причешћа нису дошли епидемиолози већ „еманциповани” теолози, теолози који су добродошли у „врли нови свет” и у његов „нови светски поредак”. Они испољавају комплекс инфериорности у односу на „модерне” или „мејнстрим” научне теорије, идеологију слободе, наводно неограничене, нове социјалне и „родне” концепције и слично, те под фирмом дијалога теологије и науке, теологије и културе, понизно и сервилно прихватају потребу прилагођавања теологије сваком новом „тренду”, чак и по цену ревизије Јеванђеља и уступака онде где их не сме бити, на пољу основних истина хришћанске вере, као што је богооткривена истина о светој Евхаристији и светом Причешћу као извору пуноће живота, здравља и спасења.  

Као што су у своје време на хришћанском Западу философија и наука биле толерисане као „слушкиње  теологије” (ancillae theologiae), тако данас неки философи и научници или игноришу или, у бољем случају, толеришу теологију која пристаје да буде њихова „слушкиња” (ancilla), а неки фрустрирани теолози мољакају бар за такав третман своје „струке”. Притом заборављају да наука има посла само са једним дêлом реалности и да постоји огромно подручје реалности изван домена науке. Тога су итекако свесни најбољи научници данашњице. Венивер Буш, „отац савремених компјутера”, иде тако далеко да изјављује да „наука не може апсолутно ништа доказати”. Ову његову изјаву цитира др Аријел Рот, писац књигâ „Постање: повезивање науке и Библије” (српски превод и издање Центра за природњачке студије, Београд 2001) и „Наука открива Бога: позадина велике контроверзе” (превод Ивана Бошковића, издање Metaphysica, Београд 2007), из којих ћемо у наставку преузети још неколико релевантних чињеница и теза које нам могу бити од помоћи за нашу тему.  

Микроскоп није потпуно застарео инструмент, још мање је излишан, али је неупотребљив када смо суочени „са сићушним субмикроскопским светом”, а поготову са светом вере, светом изван или, боље, изнад могућности научног испитивања и сазнавања. Не само теологија него и савремена квантна физика указује на илузорност замисли да је пожељно и могућно проверавати искуства и сазнања настала из вере поступцима и методима научног истраживања. Најпре Ајнштајнова теорија релативности, а потом увиди Макса Планка, Нилса Бора, Вернера Хајзенберга и других великана савремене физике (са елементима метафизике!) напуштају негдашња схватања о егзактним и стриктно важећим природним законима и замењују их теоријама релативности, неодређености, непредвидивости... Навешћемо као илустрацију само општепознате школске примере „квантне суперпозиције” и „квантног тунел-ефекта”, као и већ класични феномен да се једна те иста микрочестица (електрон, фотон...) јавља час као честица, а час као зрачење или таласање, час је има, а час је нема, час је материја, а час је енергија... 

Следствено, позивање на микроскоп ради откривања вирусâ и бактеријâ у самом светом путиру из кога се причешћујемо, па и у самом светом Телу и Крви Христовој (!), сведочи о суштинском неверовању да Бог као Творац није подложан ни њутновским ни квантним законима које је дао творевини Својој него је изнад њих. Како следи, они доктори богословских наука који „говоре и пишу о могућности преноса заразе путем светог Причешћа” свесно одбацују, по речима свештеника др Оливера Суботића, давну, али непревазиђену констатацију најбољег професора апологетике у историји српског богословља, блажене успомене проте Лазара Милина, „да је чиста противност сваком здравом разуму бојати се заразе од Онога Који је извор здравља и живота”. Исто то, другим речима, констатује и саопштење за јавност Светог Синода наше Цркве од 16. марта ове године, у којем стоји „да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса”. Дакле, доказивање тезе „новоправославних”, тојест псеудоправославних теолога да је „Причешће пуно вирусâ и бактеријâ” није друго до „закључак без експеримента са позивањем на резултат тог експеримента”, како је духовито примећено. Један лекар из Грчке проверавао је свето Причешће под микроскопом, а данас је монах на Светој Гори Атонској.