Type Here to Get Search Results !

Свето Причешће „на исцељење душе и тела” или „на суд и осуду”


Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 

Свето Причешће „на исцељење душе и тела” или  „на суд и осуду”


На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима. Тачно је да је свети Иринеј Лионски лапидарно изрекао сушту истину да је наша вера у сагласју са Евхаристијом, да ње и нема без евхаристијског живота, али не бисмо смели занемарити ни други део његовог исказа, по којем је и Евхаристија у сагласју са нашом вером, што значи да је пуна и права вера – не индивидуално уверење већ вера Цркве Христове, православна хришћанска вера – conditio sine qua non за учешће у евхаристијском догађају и искуству. Права вера, подразумева се, није мртва, апстрактна, беживотна вера – и демони, уосталом, верују, али пред Христом дршћу (види Јак. 2, 19) иако знају да је Он Светац Божји (Лук. 4, 34) и Син Божји (Мат. 8, 29; ср. Марк, 5, 7) – него жива, конкретна, делотворна вера, „побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем” (Јак. 1, 27), са врхунцем у љубави, нaјвећој од свих врлина и збирном имену за све врлине (види IКор. 13, 13).
  
Без такве вере и без молитвеног расположења које из ње извире не вреди приступати светом Причешћу јер оно у том случају не само што човеку неће бити на опроштај грехова и на исцељење душе и тела него ће бити на суд и осуду, што је синтагма истовремено заступљена скоро свугде где сусрећемо синтагму на исцељење душе и тела. Ту се нужно поставља питање: како Причешће истим Христом може да буде једнима на исцељење и спасење, а другима на суд или на осуду? На први део питања већ смо дали одговор (хришћанин приступа Причешћу са живом и делотворном вером у Христа, а посебно у Његово присуство и дејство кроз свето Причешће), док на други део питања налазимо само један одговор: човек прилази светом путиру без праве вере у Христа, присутног и делатног у светој Евхаристији, него прилази формално, механички, не знајући шта уствари чини, јер „тако се ваља” и „тако су радили моји деда и баба”. Како с правом наглашава г. Крсто Станишић, теолог из Подгорице, „ономе што је божанском благодаћу освећено и преображено – као што је свето Причешће, Тијело и Крв Христова – одузимају се исцјељитељска и осветитељска својства и оно се своди на дио фолклорних традиционалних ритуала”. У тој перспективи, додаје он, „молитва више није реално средство спасења и призивања божанске благодати, а још мање оружје у борби против зла”, већ постаје „литерарни жанр, социјална манифестација или, у најбољем случају, једна од метода психотерапије”.  

Другим речима, и Евхаристија, односно света Тајна Причешћа, представља, као и све друго у Цркви или, боље рећи, већма него ишта друго у Цркви, богочовечанску реалност: с једне стране Бог нам, кроз Христа и у Духу Светом, безусловно (према савременој потрошачкој терминологији бесплатно) нуди и дарује Самога Себе, пуноћу Своје љубави и благодати, а са друге стране ми реагујемо или као пријемчиви или као непријемчиви за бесцен-дар Његов. Или литургијски, евхаристијски, благодаримо Господу за све, од позивања из небића у биће до грађанства у будућем Царству Божјем већ овде и сада, или, као Иван Карамазов код духовног горостаса Достојевског, „враћамо Богу улазницу” и одбијамо да уђемо у Царство Његово. Овај други избор, пре антитеистички него атеистички, не подразумева више да „вером ходимо, а не гледањем” (IIКор. 5, 7; ср. Римљ. 1, 17; Гал. 3, 11 и Јевр. 10, 38) и да нам је вера  „основ свега чему се надамо” (Јевр. 11, 1). Али, опет по Достојевском, где нема вере у Бога, све је дозвољено – нема више морала, нема више ближњих, остаје само и једино самообоготворено ја. Уместо добрих дела и врлина (види Мат. 5, 16; ср. Јов. 6, 28; Дела ап. 9, 36 и 26, 20; Римљ. 2, 3 – 11; 13, 3; IIКор. 9, 8; Еф. 2, 10; Филипљ. 4, 8; Кол. 1, 9 – 10; IТим. 2, 9 – 10; 5, 9 – 10 и 25; 6, 18; Тит. 2, 14; 3, 8 и 14; Јевр. 10, 24; 13, 21; Јак. 1, 2 – 4; 14 – 22; IПетр. 2, 12; IIПетр. 1, 3 – 9 и Откр. 14, 13) на позорницу наших живота и укупне историје света ступају „бесплодна дела таме” (Еф. 5, 11; ср. Римљ. 13, 12), „дела зла” (Јов. 7, 7), „безакона дела” (IIПетр. 2, 8). Ако све речено сажмемо и применимо на нашу основну тему, рећи ћемо да света Евхаристија и свето Причешће увек подразумевају две димензије – божанску, благодатну, и човечанску, подвижничку или етичко-аскетску. Ако су заступљене обе, причешћујемо се на спасење и на исцељење, а ако ова друга одсуствује, причешћујемо се на суд и на осуду, а не на здравље и спасење душе и тела. То нам најречитије саопштава свети апостол Павле када пише: „Тако ко једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије! Јер ко недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умире” (IКор. 11, 27 – 30). Следствено, за доследне хришћане, у које поред подвижникâ спадају и искрени покајници, свето Причешће јесте Лек бесмртности, а за оне друге, недостојне и непокајане, није, али не по себи него зато што они радије бирају болест него здравље, погибао него спасење, смрт него живот. 

Да бисмо то боље разумели, навешћемо јеванђелски податак како Господ Христос једном приликом „исцели многе, болесне од разних болести” (Марк. 1, 34). Свети Теофилакт Охридски у свом тумачењу објашњава: „Није исцелио све доведене – неки су, наиме, били неверујући и нису били исцељени због свог неверовања – него је излечио многе, што ће рећи оне који су имали вере.” Другом приликом, „дошавши у постојбину своју”, Он „не учини онде чудеса многа због неверја њихова” (Мат. 13, 54 и 58). То значи: као Богочовек, као Господ Свесилни, Он је могао да и ту учини многа чуда, чак небројена чуда, али то није учинио не зато што Он то не би хтео и желео него зато што је човека, живу икону Лика Свога, створио слободним, те неће и не жели  да му Себе, Своју љубав и спасење Своје, силом наметне. Слично и свети апостол Павле пише да Бог „онима који бејаху непокорни” није допустио да уђу у Земљу обећану, „у починак његов”, и то искључиво „због неверовања” (Јевр. 3, 18 – 19).  

Треба, међутим, нагласити и то да је Господ наш тако и толико човекољубив, да тако и толико жели „да се сви људи спасу” (IТим. 2, 4), да ни слабу веру, минималну веру, веру не већу него што је „зрно горушичино” (Мат. 17, 20 и Лук. 17, 6), „најмање од свију семена” (Мат. 13, 32 и Марк. 4, 31), не превиђа и не презире. Напротив! Маловерје је у очима Спаситељевим нешто квалитативно друкчије него неверовање: неверовање је одбијање, непокорност код апостола Павла, „враћање улазнице” Богу код Достојевског, а маловерје је недораслост за веру, али и чежња за њом, па, наизглед парадоксално, и пут ка њој. Стога Он маловерје критикује, али га не изједначава са неверјем. Тако, примера ради, у Својој ненадмашној Беседи на гори назива слушаоце маловернима (Мат. 6, 30 и Лук. 12, 28), али Своју беседу њима не прекида. За време буре на Језеру тиверијадском (генисаретском, галилејском), на смрт уплашеним апостолима Христос упућује прекорно питање: „Зашто сте страшљиви, маловерни?”, али их истовремено спасава потпуно утишавши буру. За време сличне буре, давши претходно светом апостолу Петру натприродну способност да, попут Њега, ходи по води, – а затим, кад Апостол, преневши поглед са Христа на бурне таласе и поставши свестан ледене и мрачне дубине испод њих, почиње да тоне – са љубављу га кори речима: „Маловерни, зашто си се поколебао? ” (Мат. 14, 31), али му пре тога пружа руку и спасава му живот. Христос, штавише, једном приликом и све Своје најближе ученике, апостоле, назива маловернима (Мат. 16, 8). Ако су, дакле, и они били маловерни, шта смо тек сви ми, почевши од писца ових редака? Најпотреснији пример човекољубивога снисхођења Христовог слабом човеку слабе вере јесте, свакако, следећи догађај. Један несрећни отац доводи Му свог демонизованог сина са молбом да га исцели. Господ испрва реагује оштро, готово немилосрдно, речима: „О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети?” Али одмах затим каже: „Доведите га к мени!” Очајни родитељ завапи Христу: „...Ако ишта можеш, помози нам, смилуј се на нас! ” Господ му узвраћа: „Ако можеш да верујеш, све је могуће ономе ко верује.” На то отац намученог детета, обливен сузама, изговара јединствену по искрености и задивљујућу по смирењу јавну исповест: „Верујем, Господе, помози мојему неверју!” (Марк. 9, 17 – 24; подвлачења наша).
  
Шта видимо у овом опису једног од чудесних исцељења која је Христос вршио? Прво, да Он Својом љубављу надилази Своју правду, тојест да су код Њега правда и љубав, за разлику од наше, људске реалности, двоједина стварност, два божанска својства која се прожимају (антитеза: „О роде неверни...” – „Доведите га!...”). Друго, да трагични родитељ последњи трачак наде, заснован на двојединој стварности неверја које чезне за вером и вере која је још заражена неверјем, усмерава ка Христу („Верујем, Господе, помози мојему неверју!”), док Он, мада Једини Исцелитељ, исцељење приписује вери човека, а не Себи („Ако можеш да верујеш...”), показујући, као и увек и у свему, бескрајно смирење, снисхођење, кенозу, ради нас и ради нашега спасења. Његова кенотичка љубав иде, штавише, дотле да и без испољавања какве-такве вере од стране болесника, само на основу вере других у Христа као Исцелитеља и Избавитеља, исцељује га: тако, када четворица доносе Христу непокретног, парализованог човека, тада „Исус видевши веру њихову (наше подвлачење), рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси. (...) Теби говорим: устани и узми постељу своју и иди дому своме” (Марк. 2, 1 – 12). 

Све ове чињенице из историје спасења важе и у евхаристијском контексту: свето Причешће је увек извор здравља и сваког другог добра за оне који му приступају „са страхом Божјим, вером и љубављу”, али не и за оне који му, обичајно и формално, прилазе недостојно, као изразу народне традиције или својеврсном културно-уметничком догађају без вере у реално и спасоносно присуство Богочовека Христа под видом хлеба и вина. Таквих је, на срећу у несрећи, мало, и све их је мање, а како видесмо, неки од њих се и прену духовно, па закораче на пут вере. Огромну пак већину новојављених самоовлашћених критичара праксе и начина причешћивања верних у Православној Цркви – из редова „струке” и „истраживачког новинарства” – чине људи који не да се сами не причешћују него и никакве везе са Црквом немају. Они се питањем причешћивања у самој ствари баве (част изузецима!) из једног јединог разлога – јер хришћанима не признају никаква „људска права” и грађанске слободе, па ни право на веру и на њено практиковање по властитом слободном избору и савести. Секундирају им, нажалост, вероватно не знајући шта чине, и поједини вајни теолози, заговорници идеје „о реформама црквеним”, како би рекао одавно покојни архимандрит Петроније Трбојевић.