Гледано онако философско-теолошки, појам вјечности се обично везује за Господа Бога, ма како га неко видио или замишљао. Сваки други појам, па и онај који се тиче људске душе и њених идеала, њених љубави и жеља – пати од сопствене ограничености и створености, па самим тим и од, урођене јој, смртности. Зато ми хришћани вјерујемо, да вјечно може бити само оно што је везано за Бога. Из тога разлога људи се крштавају и причешћују а покојницима се служе опијела. Да се здружимо, зближимо и једни са другима, и са самим Богом. Света Литургија је поновљена Тајна вечера. Сви у љубави – за једном трпезом!
Зато бих, начелно, увијек био уздржан да својства вјечности приписујем некој људској творевини – држави, клубу за који навијам, улици у којој живим, омиљеној плажи или гостионици. Некако ми је то, на први и на други поглед, идолопоклонички, пагански.
Када је у питању моја отаџбина Црна Гора, земља и држава у којој су стасали сви моји преци (бар у посљедњих 400-500 година), у којој сам рођен, живим и у којој ћу, ако Бог да, и умријети – ту сам имао посебан проблем да срцем прихватим њену ”вјечност”. Да – баш тако. И поред најдивнијих емоција које ме везују за родну груду, имао сам тај проблем.
Први разлог за те потешкоће станује у тренду обоготворења ове државе, у једној идеолошкој матрици која је, збиља и дословно, државу ставила на мјесто гдје би требао да стоји само и једино – Бог. Као посљедњи ружан и свађалачки изданак такве памети су некакве анти-литије. Против црквене и богослужбене поворке, а у име државе!
Други, мање важан, али присутан разлог је никад разјашњено ауторство стихова химне моје земље. И то баш тих стихова који величају њену вјечност, који сами по себи, звуче величанствено, монументално – али ради васпитања будућих покољења, није неважно, ко је и када, те стихове дописао древној пјесми. Сумња да их је записао сарадник најкрвавијег балканског режима у историји, отворени слуга Хитлеровог нацизма у његовој најсмртоноснијој фази распадања – није без важности.
Треће – слоган ”да је вјечна Црна Гора” у посљедње вријеме се све чешће користио у сврху пропаганде једне страначке политике која је заговарала тезу да ће вјечна држава нестати (!?), уколико та странка не остане на власти. А таква теза, сложићете се, не може да издржи баналну логичку провјеру.
Међутим, у посљедње августовско јутро овога љета Господњег, размаглило ми се испред очију – и по том питању. Моју Црну Гору је пратио један ружан биљег државе (једине у Европи) која не зна (не умије) да проведе мирну смјену власти на изборима. Самим тим, чинило се, као нешто баш ружно и понижавајуће (а оглашено годинама уназад са државних медија) да Црна Гора не може постојати другачије него као диктатура једне власти. Осјећао сам да није тако. Вјеровао сам да је другачије. Знао сам да мора бити супротно од тога. Да Црна Гора мора бити као и друге модерне земље. Старија а опет виталнија (млађа и јача) од било ког режима који њом влада. Демократска смјена власти која се управо десила носи многе непознанице у погледу будућег вођења државе (економске, правничке, менаџерске) али једно је несумњиво: нашу државу нико нити може нити смије укинути или је утопити у неку другу!
Смјењена је власт која је била нарушила секуларни карактер Црне Горе отвореним кршењем Устава. А то значи да ће се у будућој, ако Бог да, секуларној политици нове власти, тачно знати што је чије. Што је ”царево” а што ”Божије”. Неће нам требати црквена држава, нити државна црква.
Смијењена је власт која је политику градила на подјелама. Власт која је у току 30 година ратовала и против усташа (почетком 90-их), и против комуниста (оних из Београда и оних овдашњих у Црној Гори крајем 90-их) и сад против четника (ових дана)… Без ње на челу државе, веће су шансе и да историју оставимо историчарима, па и питања попут оних шта су били и шта су једни другима радили историјски ликови Јосип Броз, Крсто Поповић, Павле Ђуришић, Секула Дрљевић и појаве као што су четници, партизани, зеленаши и остали…
И тако, у један мах, нестадоше сви они негативни разлози…
Не знам како други, али ја спадам у оне Црногорце, који су баш сад, још јаче и још више, спремни да живе овдје и да све што умију и имају уложе у напредак ове земље. Сад ми се, нека неистомишљенци опросте, моја земља чини ближом Богу и самој вјечности. Сад ми је стваран онај његошевски аманет, који Црну Гору предаје на чување Светој Тројици – Богу Љубави.
Дај Боже да вјечна и берићетна, напредна и сложна, широка и пријатна кућа свим њеним грађанима – буде наша Црна Гора!
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић
