Type Here to Get Search Results !

Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу

Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. 


Звучни запис разговора

Васкшрњи интервју /pdf/


Христос Васкрсе!

Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.

Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима.

Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе!


Ваистину васкрсе Христос!

Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу.  


*Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса?


Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење.

„Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11).

Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7);  радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21).

Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20).


*На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу?


Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5).

У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12).

Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима.


*У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру?


Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу.

Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.

Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.  Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос.


*Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот?


Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку.

Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).  Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо.


*Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје?


„Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих.


*Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?!


Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту.

Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења.

Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4).


ХРИСТОС ВАСКРСЕ!


Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе!


Разговарала:

Мирјана Босић (Радио Српски Сион)


Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка