Дана 26. августа 2021. године, када наша Црква прославља Светог мученика Иполита, Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој цркви у Крагујевцу. Епископу су саслуживали јереј Владан Костадиновић, јереј Ненад Милојевић и ђакон Немања Стојковић.
Епископ се након прочитаног Јеванђеља, обратио верном народу и рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, мислим да нема човека који није у овом свом земаљском животу доживео невоља, патњи и свега осталога. Исто тако, мислим да нема човека који у истом таквом стању није затражио неку утеху, јер заиста је Јеванђелско али и свтоотачко помоћи човеку у невољи. Човек у таквим стањима, тражи утеху, првенствено тражи од људи и то је сасвим у реду. Човек човеку може дати утеху али донекле, једина утеха коју човеку може неко дати је Господ Исус Христос. Он је, како рече данашњи апостол: „Отац милости и Бог сваке утехе, који нас теши у свакој нашој невољи да бисмо и ми могли тешити оне који су у невољама утехом којом нас само Бог може утешити“. Заиста, браћо и сестре, опет се можемо запитати да ли има човека на овом свету коме није потребна утеха, мислим да нема, али је важно знати од кога тражити утеху. Рекох, човек може човека теши и добро је то. Када је човек у невољи за њега је најважније да чује неку реч, утешну. Као што заробљенику нема ништа лепше него када чује речи да је слободан, тако нема ни човека коме не треба нека утеха. Ми знамо да тражимо утеху, али човек не зна за човекољубивије биће од Свемилостивог Господа Исуса Христа. Он је Отац милости, а ко има милост има и љубав и то Божанску љубав. Ону љубав која је спремна да се жртвује за другога као што је Господ за нас. Она љубав која не поставља питање да ли и живот дати за онога кога волим. Али, то није љубав која је само тренутна, људска већ је она Божанска, вечна љубав која никада неће престати, зато се и каже да ће „вере нестати, наде нестати, а љубав ће остати“. Ово може бити саблажљиво, како може вере нестати, али нећемо имати потребу да верујемо када смо код Онога у кога смо цео живот веровали и чију смо веру претварали у дела. Човек је тада са Богом и ми када кажемо верујемо то значи да не знамо, али знамо да је вера највиша наука јер вера човеку помаже да се Бог уселу у нас. Вером усељавамо Бога у себе. Неће нам бити потребно да се надамо јер се нада остварила, Он је Нада. Љубав никада не престаје. Зато је Бог и милостив јер је Љубав. Свети Јован Богослов, љубљени Христов ученик каже „када бих могао да опишем шта је Бог, Бог је љубав“. Зато, све нам више фали љубави и то оне праве, Христове љубави. Оне љубави која је непроменљива. Зато род људски не зна за друго биће осим Божијег, и да га једино Он може утешити. Поред овога, потребно је да човек тражи утеху јер нас Бог неће терати ни на шта. Молитвом умилостивљавамо Бога да буде милостив, а свакоме треба милост Божија. Ову Божију милост упућену нама, пролазнима видимо и по томе што је Бог свог Јединородног Сина послао у овај свет, да утеши свет и да га спасе од сигурне пропасти, да спасе оне који пропадају. Али, да би били подигнути морамо подићи руку ка Господу и тражити помоћ. Ми нисмо ни знали шта је милост Божија све до доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Зато често и говорим, све што је добро, дошло је са неба. Зато је човек намењен за небо иако ми живимо у овом свету. Важно је такође одржати једну нит спасења али у исто време и тражити јер ко тражи, даће му се. Све нам је то, браћо и сестре потребно, али нам је све и казано и показано. Потребно је да се трудимо да живимо хришћански.
Природно је да је Бог Отац у исто време и Бог милости. Не може нас нико волети као што нас воли Бог. Родитељи знају шта је родитељска љубав, а замислите да је љубав Божија већа и од родитељске и потребно је ову родитељску љубав усмерити ка Божијој. Ово нам даље указује да родитељ од свог детета треба да направи дете које живи по Богу и које је усмерено на Бога. Можемо поставити питање, шта то значи да је Бог милостив и Бог сваке утехе? Значи да нема бола нити муке нити било какве патње, а да Бог не може помоћи. Он је узео грехе на себе и невоље наше, али џаба је када човек не уме љубављу да узврати. Чиме је човек узвратио? Узвратио је Распећем и Страдањем, а не љубављу.
Ми на свакој литургији можемо чути речи молитве Царе Небески, „... дођи и усели се у нас...“ Дакле, потребно је очистити своје биће да би се у нас уселио Бог. Сваки који је нашао утеху у Христу, може и друге утешити. Не треба се бојати ни мука ни страдања, а утеха „даје нам се сразмерно нашим страдањима“, како и кажу свети оци. Човеку Бог шаље страдања да би се мало тргнуо и схватио. Ако имамо на уму колика и какав стадања је Бог поднео, како ми можемо да ропћемо на наша страдања која су толико мала спрам Његових“.
Извор: Епархија милешевска
