”Наше светиње сведоче о нама, наш народ сведочи о постојаности на овим просторима, стога немамо чега да се стидимо нити чега да се бојимо. Људи смо Христови, људи Цркве и као такви сигурно ћемо победити сва искушења која нам се намећу.” - рекао је Епископ Херувим.
У уторак, 21. септембра 2021. године, када Црква слави Рођење Пресвете Богородице - Малу Госпојину, парохијани Сремских Лаза славе своју храмовну славу. Светом архијерејском Литургијом у Светогоспојинском храму у Сремским Лазама началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, јереј Срђан Трајковић, парох сремсколазачки и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
После освећења славских обележја Епископ Херувим је проузнео беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе и децо Божија нека буде свима на здравље и на спасење данашњи дан и ово наше Литургијско сабрање и крсна слава овога храма. Нека буде како Господ каже: „Испуни Господе радошћу и весељем срце и ум наш.“ Дао Господ да се увек у радости срећемо, да се радујемо радошћу која је неизмерна, радошћу која је испуњена данас у овој Светој Литургији. Служити заједно и бити на Светим богослужењима Цркве Божије значи бити у благослову Божијем, значи трудити се да кроз свој живот у себи носимо реч Јеванђеља. Та реч нас увек руководи ка вечним добрима и упућује на вечну истину, истину која се испунила и у Тајни Рођења Пресвете Богородице. Њена Утроба постаде место Несместивога Бога, Она постаде место нашега обожења. Кроз Рођење Господа нашега Исуса Христа човеку је омогућено да се обожи и да следи пут ка Христу. То је трновит пут, али благословен, пут нашега подвига и наде на првоме месту. Није лако живети на овим просторима, поред свих искушења и мука с којима се сусрећемо као заједница. Ако немамо наде у Христа као нашега Господара и Цара онда ћемо остати неутешни и безнадежни. Ми знамо да је Црква ту, да је благослов ту заједно са нама и да без обзира на сва та искушења, недаће и муке нисмо безнадежни. Знамо да је наша нада у Цркви Божијој, да је наша пуноћа управо овде где смо сабрани једни са другима. Света Литургија је права истина, право откривење нашега живота где се све Господу даје као на длану. Господ познаје наш ум, позна наше срце. Господ осети све оно што је нашем схватању и разуму недокучиво, али чини да то буде Њему докучиво и да би нас објединио у једну Тајну, а то је тајна нашега спасења. Црква Божија и Утроба Пресвете Богородице, као што рекох, поста место нашега спасења, место кроз које се Бог оваплотио да би човек постао по благодати Бог.
Где има веће радости и веће утехе него у Цркви Божијој, где можемо осетити благодат светости, благодат живота заједнице, благодат милости и љубави Божије. То је оно што нас треба изграђивати као заједницу, како бисмо разумели једни друге. Слога треба да нас обједињава, да би јединство било примарни начин нашега живота. Требамо, без обзира на различитост мишљења и различитост схватања појединих догађаја и ствари, увек бити јединствени. То је основа и живота у Цркви Божијој, јер је Црква једна Света, Саборна и Апостолска. То су основна својства Цркве која је иконизација нашега спасења овде на земљи.
Као пастири и ми треба да одговоримо на тај позив, да будемо достојни пастири своме стаду, да своје стадо руководимо ка Царству Небеском. Требамо да се руководимо и поучавамо речима Јеванђеља, да се трудимо да свој пастирски начин живота и свој свештенички лик не окаљамо никада. Свештенички лик да нам буде свет и да својим начином живота сваки свештеник појединачно буде пример свима. Јер, угледајући се на њега гледамо Христа, гледамо Цркву Божију, гледамо какав је наш смисао у овоме свету и овоме веку. Породица његова мора бити честита и благочестива, јер то исто тако изграђује пример породице парохијана у његовој црквеној заејдници. Велика је одговорност свих нас, јер требамо да се сложимо у љубави и милости Божијој, а да нам Црква буде место нашега спасења, место нашега сусрета. Црква јесте једини гарант нашега опстанка и не требамо никад да се стидимо нашег језика, наше културе и своје традиције. Ми смо Срби православни, наша Црква је Српска Православна Црква. Немамо никакву другу Цркву, никакве парасинагоге, парацркве које нам се намећу да се ми као људи изјашњавамо. Није то наше. Наше је да смо ми Срби православни и да је наша мајка Црква Српска Православна Црква. Заједно смо у диптиху са свим помесним Црквама. Наша Црква је једна од старијих цркава у широкоме хоризонту православља. Исто тако, поштована и уважавана као и наш Патријарх. Где год да смо имамо своје место, уважени смо и наше мишљење кроз историју се веома поштовало. Нисмо пали са некога трећега неба и појавили се овде. Наше светиње сведоче о нама, наш народ сведочи о постојаности на овим просторима, стога немамо чега да се стидимо нити чега да се бојимо. Људи смо Христови, људи Цркве и као такви сигурно ћемо победити сва искушења која нам се намећу.
Нека би Господ дао да сви будемо благословени, да ова наша дечица одрастају у миру и љубави, уз своје родитеље, да наша породица буде честита и благословена, да буде многољудна, јер је то гарант нашега опстанка на овим нашим просторима.
Нека би Господ дао да нас Пресвета Богородица својим омофором заштити, да нас руководи и да нам буде Путеводитељица ка спасењу и Царству Небескоме. Живели, срећни и благословени били! Амин.
