У уторак 05. октобра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Великомученика Димитрија у насељу Сушица.
Преосвећеном Владики су саслуживали протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић и ђакон Саша Павловић.
Чтецирао је Владан Степовић док су за певницом појали господин Страхиња Савковић, Марко Стевановић, госпођа Александра Радовановић и Александра Милетић.
По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ко год редовно чита Свето Писмо он је свакако упамтио дивну јеванђелску причу о томе како је цариник, млади законик, пришао Христу и питао га како да задобије живот вечни. Чули смо шта је њему Господ одговорио. Он, тај младић, који се заиста слепо држао закона, али само по спољашњости, није могао да разуме шта је закон, а шта љубав. Зато њему Господ каже да љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и другога као себе самога. Ове две реченице Господње се управо данас, кроз данашњи прочитани Апостол, понављају. Ту је Господ рекао да о ове две заповести виси цео Закон и Пророци. Зато Апостол Павле у Апостолу данашњем каже да се сав закон испуњава у једној реченици, а то је да љубимо ближњега као себе самога. Још Апостол данас додаје и каже: „Али ако један другога не волите, ако један другога мрзите, ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“. Дакле браћо и сестре, сваки човек који нема Христове љубави у себи он је осуђен на истребљење. И заиста се може поставити питање: Шта је то у том људском бићу, сем боголикости, што би нас људе могло учинти блиским и учинити нас ближњима један другоме? Тело не може. Оно је распадљиво. Ни дух не може без боголикости. Ако дух није боголик, тај дух нас не спасава и на жалост, води нас у странпутице. Но, једино што нас може учинити блискима и ближњима је само љубав Христова. Она најпре сједињује човека са Богом преко боголикости и у исто време сједињује га, преко Бога, са осталим људима. Нема ли човек љубави према Христу зар је уопште тај човек човек – питају се Свети Оци – и зар је тај човек остао човек од оног момента када је изгубио љубав Христову у себи. Зато Господ каже: „ Љуби Господа Бога свога“. Јер онај који љуби Бога он неће да љуби оно што није Божије и не само то него неће ни да се поводи ка ономе што није божанско. Неће да се поводи ка ономе што га не води ка спасењу. Христољубље не иде само. Оно се грана у братољубље, у истинољубље, правдољубље, у добротољубље како је то наговештавао Св. Јустин Ћелијски. Односно за све што је божанско. Заиста човек без љубави Божије не воли ни другога човека. Човека треба да волимо љубављу Христовом, а не људском која може бити варљива. Христољубље се грана у љубав за све што је вечно те отуда нема ли христољубља, нема ли истинољубља нема ни богољубља, нема ни човекољубља. Христос је Богочовек и љубав према Њему увек је љубав према Богу и љубав према човеку. Свети Јован Богослов каже: „Ако ко рече ја љубим Бога, а мрзим брата свога, лажа је“, а такви баш управо себе истичу на такав начин те зато Св. Јован Богослов даље каже: „ Као можељ да волиш Бога кога не висиш, а не волиш онога који је поред тебе?“. Љубав треба заслужити, браћо и сестре. Љубав треба да буде обострана, двосмерна. Љубав је само љубав ако је корен Христос и Христова љубав. Отуда и сама заповест о ближњему је заповест да волимо другога као што себе самога волимо. Ту ми се чини да би пали на испиту јер не могу баш да волим другога колико волим себе. Није то ништа ружно волети себе али стави исту меру и за другога. Истина, Божанска љубав Христова није лака наука. Она се, како кажу Свети Оци, са муком научи и учи се непрестано. Зато је хришћанин непрестани ученик. Науци Христовој учимо се искуством, жиовотом, праксом. Да практикујемо ту љубав Божију у себи. Зашто је то тако? Зато што су безбројне врсте грехољубивог самољубља које нас на безброј начина одвлачи и отуђује управо од те Божанске љубави Христове те ми тако ни у себи ни у ближњима својим не можемо јасно ни да видимо ни да осетимо ту боголикост у човеку. Безбројне су самољубиве љубави у свету. Љубави себичне, љубави саможиве. Свака љубав која не љуби ближњега свога и онога што је Божанско, вечно, боголико, бесмртно у њему јесте назови љубав. И ту се човек страшно обмањује. То је назови љубав или да се изразим савременим језиком, то је псеудо љубав, у ствари речено нашим језиком, лажна љубав. Љубав је оно чиме човек вреди. Зато онај који је задобио љубав, каже Св. Јован Богослов, задобио је Бога. И ко је задобио Бога задобио је љубав. Ето нам мерила браћо и сестре. Но имамо проблем када је у питању љубав, некако човек када не воли неког човека. Не подноси га, што бисмо ми рекли нашим језиком. Он од њега неће ништа ни да прими, нити да се поучи. Не може јер ако хоћемо нешто да научимо, за ту науку нам треба љубав. Свака љубав која храни у човеку оно што је саможиво и себично је пролазна и смртна па чак је то и убилачка љубав. Тако може да се догоди да и родитељска љубав буде убилачка. То каже Свети Јован Златоусти. Зато што само волиш дете због себе и детета, а не волиш га због Бога и ради Бога. И зато што мислиш ја сам га родио и ту нема нико да се меша, ни Бог нема шта да се меша у томе. Зато такве љубави пуцају брзо. Погледајте то у породици. Час посла се разведу, децу остављају, а овамо кад га питаш јаој ја тугујем за дететом што ми је само. Па што није са тобом? Ниси му показао љубав обострану. Неко ће рећи – Ја волим друге, а они мене не воле – имамо и таквих примера у нашем животу. Межутим, одговор је браћо и сестре, да та љубав не зависи од тебе. Да ти њега волиш, то је твоје. Да ли ће он тебе волети то до њега зависи, а да ли ћу ја волети њега, то од мене зависи. Зато Господ и Свети Оци нас уче да волимо, и ако не можемо да волимо због неке наше слабости људске бар да се молимо за непријатеље своје. Онако како Господ каже: „Љубите и непријатеље своје“. Није лако непријатеља волети али у томе и јесте та одскочна даска за хришћанина који треба да прескочи мржњу према непријатељу и да почне да се моли за њега, а када почнемо да се молимо за непријатеља ми таквом човеку стављамо живо угљевље на његову главу. Неће он то да примети дуго али једног дана жар прогорева.
Дакле човек без љубави није човек. Опет понављам, ми често бркамо самољубље, богољубље и човекољубље па мислимо чим волим себе друга ми љубав не треба. Та љубав, самољубље, одводи човека у највеће поноре јер је само у себе заљубљен или волим само оног који је поред мене. Лепо је то али треба проширити љубав. Зато треба да се молимо Богу да нам Бог помогне да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, својим мислима. Јер кад мисли упућујеш на љубав Божију онда ти мисли неће ићи и мислити на оно што није љубав. Ако си мисли усмерио ка Богу онда си усмерио и речи. Онда ћеш се сачувати од ружних речи. Него ћеш само мислити о Богу и о Богу говорити, Богу се молити али исто тако мислити о добру и о другоме. Бог вас благословио.“
Извор: Епархија шумадијска
