Тамо гдје се Унац неповратно сједињује са плаветном Уном, гдје се мученичка Земља грли са Небом Светих, гдје у самотној тишини још увијек одјекују манастирска звона, стоји древни Рмањ, да својом скромношћу посвједочи некадашњу славу коју је стицао молитвом и подвигом, али и оданошћу његових монаха чије нам свете мошти ових дана израњају на видјело – да нас оснаже, окријепе и благослове.
Дуго је ова крајишка светиња била неправедно запостављана од свега и свих, али људски заборав надвладан је небеским благословима овдашњих митрополита, игумана и монаха, чији су незнани гробови разасути, као звијезде на небу, у храму и порти Светониколајевског манастира, чијој великој обнови свједочимо љубављу и вјером, али и трудом да опет засија ова тврђава вјере која је нашим прецима била духовни светионик онда када слободе није било на видјелу, када је мир био оно за чим се чезнуло и кад је вјера била све што се могло понијети у избјеглички збјег.
Тим зрном вјере, које нам је од предака у аманет остало, загријали смо своја срца, у свијету без топлине, и прионули на посао – да подигнемо порушено, да сазидамо ново, не би ли смо и сами били убројани у оне који су вјером, градећи манастир, саградили себе.
Знајући да све што чинимо Богу чинимо и да без Њега не можемо чинити ништа, срца су нам испуњена радошћу јер Рмањ – манастир Светог Николе доживљава дане на које је, чини ми се, чекао вјековима. Устаје ова светиња из пепела заборава, диже се у нашим данима, не да би себе узвисила, јер њој слава не треба, већ да би нас подигла, као што нас је дизала док смо у понор ропства клизили.
Из гробова рмањских подвижника, из земље погажене заборавом, израњају мошти оних са чијих усана молитва никада није усахла. Мошти рмањских мученика и подвижника, боје златних дуката, земља је чувала кроз стотине година, да бисмо у њима препознали себе, не онакве какви јесмо, већ онакве какви бисмо требали постати.
Памти рмањска светиња мноштво знаних и незнаних угодника Божијих, проносећи кроз небеска пространства њихове молитве за све нас, као миомирис духовне чистоте која нам данас недостаје. На нама је да се угледамо на њих, јер имамо на кога и због Кога, да се усправимо и подигнемо из провалије гријеха, да се у данима Божићњег Поста окренемо оном бесмртном у нама – сопственој души, да бисмо у нашим ближњима препознали браћу рођену, јер само у загрљају са браћом својом можемо прећи капију Небеског Јерусалима, који нас заувијек иште.
Рмањска тишина, у овим хладним новембарским данима, натопљена је молитвом Светих мученика и подвижника, за чији се благослов треба изборити тако што ћемо памтити оне прије нас, градећи и радећи за оне што иду за нама, а све у Славу и Част Онога Чијем се Рођењу радујемо, започињући четрдесетодневни посни пут ка Њему – Богомладенцу Христу Исусу.
Желећи свима вама благословене дане Божићњег Поста, остајем са свима вама у духовном јединству и молитвеном заједништву, са жељом да литургијски остваримо заједницу на коју смо позвани.
Поздрављајући вас из древног манастира Рмња, молим све вас да поменете и моју недостојност, јер осим Љубави Божије ваша молитвена подршка била је и остала мој највећи животни ослонац.
Љубећи вас Љубављу Христовом, остајем свагда ваш молитвеник пред Господом, ваш духовни пастир, брат и пријатељ.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
