”Свака недеља води нас путем икономије нашега спасења, учи нас да ходимо и да нас она руководи, поучава и васпитава да будемо народ Божији достојан благослова, достојни печата Божијега, достојни Крста Господњег који треба да носимо” - рекао је Епископ Херувим.
На празник Материце, у недељу 26. децембра 2021. године, када Црква прославља и Светог мученика Евстратија и Светог свештеномученика Гаврила патријарха српског, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Епископ Херувим говорио је у својој беседи о важности Свете Литургије, саборности и слози као кључним чиниоцима за сваки духовни напредак:
-У име Оца и Сина и Светога Духа.
Часни оци, драги народе, нека свима буде на здравље и на спасење данашње сабрање овде у Боботи, у цркви Светога великомученика Георгија. Благодат и благослов Божији нас је данас позвао овде да будемо сви сједињени у Чаши Његовој, у Чаши Живота, у Чаши из које примамо најсветију Храну, а то је Тело и Крв Господњу. Сваки пут кад смо на служби Божијој и кад долазимо у свети храм Божији треба да осетимо пуноћу и радост тог сусрета са Господом. Сусрет и радост са Господом може бити најприснији само у ономе тренутку када примамо Тело и Крв Госпдоњу. Тада смо најближи Господу, тада осетимо пуноћу и благослов Његов и спремни смо да до следеће недеље у бури свих ових искушења која су део наше свакодневнице можемо да изнесемо тај Крст Божији и да будемо народ вере, народ наде и народ љубави. Примањем Тела и Крви Господње примамо Живот Вечни, примамо оне истине које су се испуниле ради нас и нашега спасења. На Литургији молитвено смо се сећали Рођења Господа нашега Исуса Христа па све до Погребења, Васкрсења, Вазнесења и молили се за други Христов долазак. Видимо Божији промисао у свему томе. Свака недеља води нас путем икономије нашега спасења, учи нас да ходимо и да нас она руководи, поучава и васпитава да будемо народ Божији достојан благослова, достојни печата Божијега, достојни Крста Господњега који треба да носимо. Данашње Свето Јеванђеље упућује нас управо у том смеру. Гозба, то је ова наша Света Лиутргија коју смо данас служили, јер је то најсветија храна коју ми примамо и коју можемо да примимо у своје тело. Једна ствар је исто тако важна, сви смо позвани да се одазовемо на ту гозбу. Нажалост, често пута се деси да можда из неких разлога оправданих или неоправданих нисмо ту присутни и да нисмо Светога Сабрања. Тада нисмо у саборности која нас испуњава и која треба да буде темељ и круна нашега живота. Без обзира, ми се молимо за све они који нису ту из оправданих или неоправданих разлога, да Господ и те људе позове, да буду део литургијске заједнице коју смо данас овде осетили, која се данас овде испунила.
Црква Божија је кроз историју увек била место сабрања, место јединства, место где нема поделе. Најгоре су поделе. Поделе растурају тело Цркве. Уколико оне постоје онда ту нема благослова Божијег, ту нема благослова Духа Светога. Поделе морамо увек лечити јер њима није место у тој дубокој Тајни саборности, Тајни љубави и нашега спасења. Поделе не смеју никако да надвладају и да буду јаче од љубави и милости Божије. То можемо да осетимо, драга браћо и сестре, да нас Бог без обзира на нашу грешност и на нашу палост увек позива. Свети апостол и јеванђелист Лука позвао нас је да сви будемо део те гозбе Божије, без обзира ко је ко, ко коме припадао или којој идеолошкој страни имао своје усмерење. Сви смо ми народ Божији, у Цркви тога нема, сви смо ми позвани да будемо народ Божији да будемо народ јединства, народ саборности јер Црква Божија то проповеда. Нема ту ни Јеврејина ни Грка, сви смо народ Божији, народ који зна свој пут, народ утемељен у науци Господњој. Једино онда смо на правом путу да се све те ствари из нашега народа излече и да оне буду као лек бесмртности у дубокој пуноћи Светога Сабрања и саборности која јесте својство саме Цркве Божије.
Нека би Господ дао да се у томе духу поучавамо, да нам света Црква буде наша мајка. Данас прослављамо празник мајки. Црква Божија је то утемељила, богомудро са дубоким промислом да у недељама када се припремамо за Рождество Господње, Тајну нашега спасења, за Тајну доласка Сина Божијега у свет, ми прославаљамо данас празник мајки.
Данас је породица највише угрожена. Нажалост различтиим искушењима кроз која сви ми пролазимо и кроз која се сви ми на неки начин можемо очешати. Оно што сви требамо имати на уму јесте да породица треба бити Црква у малом. Прошле недеље смо имали празник који је посвећен деци, ове недеље имамо недељу која је посвећена мајци, а следеће недеље, пред само Рождество Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа ми се сећамо отаца. У виидимо промисао Божији и која је светиња проодице. Нажалост, све се то некако урушило и данас је све то отишло у неком супротном смеру. Данас је све мање народа у Цркви Божијој, данас је све мање оних мајки које су некада узимале децу и доводиле их у Цркву Божију. Нема више ни мајки које би децу усмеравале у правцу Цркве Божије, у правцу правога смисленога васпитања. Данас постају неки јутубери, тиктокери пример и носиоци васпитања деце и омладине. Уместо да то буде Црква Божија која увек проповеда благу реч, реч љубави и која је тако богомудро устројила и кроз векове учила народ како треба пловити на узбурканом мору историје.
Црква је та која нам улива наду, која нам изграђује љубав и учвршћује нашу веру. Све остало је празно, све остало је таштина. Зато долази до разних искушења и до разних недаћа и у породици и у свему зато што смо оставили име Божије негде са стране где смо све оно што је део овога света примили лако, а оно што је црквено и кроз историју нас красило оставили са стране. Треба да се вратимо таквом начину васпитања као што су нас училе и наше мајке у оно време, а данас исто тако требају да нас уче вери, да нас уче љубави. Она тешка времена када је била комунистичка владавина, оне су тајно крстиле децу, да деца не би била некрштена. Да би имала Крст Господњи на себи и да би тим крстом носили и проносили веру у једнога Бога, а то је велики дар и велика љубав и жртва. Да ја више не дужим, а и Господ је рекао да је од деце и одојчади учинило себи хвалу, ја ћу препустити реч нашој деци да они се у знак захвалности према својим мајкама, једним кратким рециталом све поуче и укажу који је наш пут овде на земљи.
По изговореној беседи деца ОШ Бобота су извела погодне рецитале чиме је прослава празника Материца добила свој пун сјај.
