У Недjељу православља Владика Димитрије служио је у Гацку, а саслуживали су протојереј-ставрофор Вељко Ковач, јереј Александар Гајић и ђакон Александар Црногорац.
Након Јеванђеља Владика Димитрије обратио се сабраном народу говорећи о смислу празника:
Ево дана радосног, дана сабрања у Цркву Божију када долазимо да се поклонимо икони нашег Спаситеља Господа Исуса Христа. У недjељу прву Великог поста ми прослављамо Оваплоћење. Прослављамо побједу над свим јересима православне Цркве тиме што се истински клањамо Богу који је постао човјек, остајући истински Бог. У једној ипостаси нашег Спаситеља сјединила се божанска и човјечанска природа. И оно што су старозавјетни праведници и пророци чезнули да виде нама се јавило. У јеванђељу по Матеју Господ каже апостолима да су многи праведни и пророци хтјели да виде оно што апостоли виде и да чују оно што апостоли чују, и није им било дато да виде, а Господ говори о самоме Себи и о ријечима Јеванђеља које је проповједао и о ријечима благодати, ријечима нашег Спасења. Дакле нама се јавило потпуно Спасење и потпуна Љубав Божија се излила у срца наша, ако имамо вјере као што смо чули из посланице Јеврејима. Јер вјера је то чуло ново којим ми познајемо Бога истинитога.
Владика је подсјетио присутне на химне у којима смо пјевали: “Пречистоме лику твоме клањамо се Благи молећи опроштај сагрешења наших Христе Боже, јер си добровољно благоволио да тијелом узиђеш на крст да би оне које си саздао избавио од робовања ђаволу стога ти благодарно кличемо радошћу си испунио све Спаситељу наш дошавши да спасеш свијет”. То је та чудесна тајна Божија и извор нашег дивљења лику нашег Спаситеља. У Христовом лику јавила се свјетлост Божија. Ми смо ту познали да Бог има потпуну љубав према нама, да је Бог Свјетлост и да у Њему таме нема никакве. Да нас је заволио највећом љубављу којом се може вољети на овој земљи, а то је да неко да живот за ближње своје. Дакле, Бог више није Онај који негдје сједи на небесима далек од нас. Него у Христу Господу, Бог је постао близак нама, један од нас – човјек. И ми смо у лицу човјечанском препознали Бога. То је говорио свети Јован Дамаскин који је један од бранитеља икона: „Видјех човјечански лик Бога и спасена би душа моја“. То је тајна којој се ми данас поклањамо и коју прослављамо ове Прве недјеље поста.
Објашњавајући смисао празника, Владика је рекао: данас прослављамо иконе и оне који су живописали иконе, али у тајни Цркве ми смо сви на неки начин иконописци. Сви ми смо на неки начин умјетници, а то смо и сада пјевали величајући нашу заступницу и ону која је родила нашег Спаситеља: “Неописиви Логос Очев, из тебе се Богородице описа оваплоћен. И упрљану икону (упрљану нашим гријесима) преобразивши у древну љепоту, присаједини је Божанској красоти. Стога исповједајући наше спасење, дјелом и ријечју изображавамо Господа”. Дакле, све што радимо, све што јесмо, све што дијелимо са другима, све то има за циљ да ми сами заједно са нашим ближњима заличимо на Господа. У том смислу ми смо сви иконописци. Сви се трудимо да наш лик очистимо од гријеха, од скраме таме и лажи и преваре. То постижемо кајући се, живећи у Цркви, бивајући искрени, не лажући никога, волећи наше ближње, волећи Бога, бивајући истинити људи, трудећи се да осјећамо увијек да смо грешни, али увјек гледајући у спасење Божије, увијек гледајући у Свјетлост, у Христову икону. Тако, мало по мало, ми се преображавамо у лик, каквим нас је Бог замислио да будемо. А тај лик личи на нашег Спаситеља. То је та радост. Каже апостол Јован: “Сада смо дјеца Божија и још се не откри шта ћемо бити, али знамо када се открије личићемо на нашег Спаситеља, бићемо слични Њему.“ И то сваки дан да радимо и да не одустајемо од тога и ако паднемо да се подигнемо и да преко наших падова гледамо Свјетлост лица Божијега. Да нам ти падови буду разлог за смирење, а не за очајање и не за одустајање од хришћанског живота. Него да једноставно схватимо да је природно за човјека да падне, али само ђаволу је својствено да у том паду остане до краја. А човјеку на земљи предстоји устајати и падати, устајати, падати и опет устајати, у нади да ће нас Бог када дође у Слави и када нас призове Себи наћи не у паду, него у устајању. Наћи као оне који живе Христом и као оне који воле Бога.
Владика је нагласио да је Причешће извор живота. То је бања Силоамска, гдје ми перемо гријехе, али не само перемо гријехе него се присаједињујемо истинском Животу. Причешће нам даје снагу да живимо хришћански живот. Дакле, оно је и почетак и крај хришћанског живота. И почетницима и најсавршенијима у хришћанском животу потребна је заједница са Богом. То је Причешће и то је заједница Цркве. Зато се никада не причешћујемо сами, него стојимо пред олатаром као пред престолом Божијим, као жива икона Цркве небоземне. Клањамо се дакле Богу, а сви заједно стојимо пред тим Богом и тако заједно исповједамо да не волимо само Бога, него да волимо једни друге.
Након Отпуста Владика је сабраним вјерницима пожелио да им причешће буде као зрно горушичино и као квасац о коме говори Јеванђеље, који треба да закваси читав наш живот, како би се преображавали из силе у силу, из благодати у благодат, из љубави у љубав, из љепоте у љепоту, у красоту Христовог лика. Ова истинита вјера у којој смо рођени је већи дар од свих приридних дарова које смо добили а чувамо је животом по њој, животом по Јеванђељу, како су је чували и наши преци. На тај начин, живећи Јеванђеље, спроводећи га у живот, а не препирањем и многорјечитошћу, сачуваћемо и нашу Цркву, и наше породице, државу али и нашу нацију, као природне дарове које смо рођењем добили, поштујући све друге различите од нас, као израз воље Божије и богатсва Божијег којим се и сами обогаћујемо.
