Пете недеље Великог поста, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у манастиру Бајчетина. Епископу су саслуживали Архијерејски заменик Епископа шабачког архимандрит Нифонт, архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, јереј Ненад Милојевић, јереј Марко Урошевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Раденко Пантић. Свету Литургију су својим појањем улепшали Србски православни појци из Београда.
Након прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се обратио окупљеном народу и рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре да нам буду на здравље и спасење молитве које овде приносимо и Света литургија коју служимо у овом прелепом Божјем храму. Служити то је нешто најузвишеније у цркви, јер онај који искрено служи било Богу или човеку заиста је сачувао себе од гордости, сујете. Управо служи јер знајући да кроз исправно и правилно служење може ући у Царство Небеско. Па и само служење Мајке Божје којој је цела недеља била посвећена је оно што је њу учинило Пресветом Богородицом. Послужити другоме није нешто понижавајуће како то у језику нашем значи. У Јеванђелском језику служити значи бити изабран да послужи другоме. Ако другоме служимо, служимо себи. Ако не служимо другоме не служимо ни Богу. Ми се сами ни не спасавамо јер је наше спасење у другоме. Спасење је у рукама Божјим али је и у рукама онога поред нас. Заиста, од служења не постоји ништа веће у хришћанству него служити Богу, али послужити и себи и другоме због задобијања сапсења. Нема ништа веће и узвишеније у хришћанству када живот свој тако постаљам да служим Богу и другоме, знајући да кроз то послушање ја служим себи и другима за спасење. Најбоље можемо показати како треба то радити јесте да својим примером посведочимо шта значи и како треба служити другоме. Зато апостол Павле каже “угледајте се на мене као ја на Христа”. Он, апостол Павле је знао да служи Христу, а служити Христу значи послужити другоме, и целом човечанству. Смисао нашег живота огледа се у том служењу и огледа се у оном како бих рекао, непрестаном призивању Господа речима “Дођи Господе”. То треба да буде наша молитва, јер ако Господ не дође, све нам је узалуд. Ако Господ не дође, шта смо онда радили ео свој живот. Али, Господ долази, Он ће доћи и у то треба да верујемо. Треба да верујемо да ће нас Он прихватити и вратити тамо где је наше првобитно место боравка, а то је рај. Док је Адам служио Богу у рају, заиста је осећао сву радост. Док није сагрешио и погазио заповест, био је сав срећан. Када је преступио заповест и оглушио се о послушност и када га је Господ изагнао он више није био као раније срећан. Камен спотицања првог човека није било непризнавање греха већ пребацивање кривице са себе на жену. Он је тражио оправдање али још горе од тога, прекорева и Бога јер каже да га је жена коју је Он створио то урадила.
Дакле, Бог ће доћи али је битно да нас затекне у смирењу, добрим делима јер у чему нас затекне у томе ће нам судити. Али, ми се својим делима или оправдамо или осуђујемо. Бог нама не суди, већ просуђује на основу онога што смо учинили. Бог јесте љубав али је Бог и правда. Када би Бог био само љубав, никакве разлике не би било између грешника и праведника. Дакле, доћи ће Господ и вратити нас у рај. А шта је рај? Рај је живот у Богу и живот по Богу док је пакао супротно, односно живот без Бога. А када је Адам изагнан из раја, седео је преко пута врата раја и плакао над оним што је изгубио. То што је он урадио или боље речено шта је изгубио наш народ описује једном изреком која каже “Имадосно не знадосмо, изгубисмо познадосмо”. Дакле, потребно је да нас држи то осећање да ће Господ доћи али понављам да нам Господ помогне да нас затекне у покајању јер свакоме од нас треба покајање. Не треба гордом и сујетном човеку или оном који мисли да није грешан. Пример како можемо да задобијемо рај је и сама Марија Египћанка коју данас црква прославља. Њој је црква посветила и ову данашњу недељу, њој која је била чувена жена грешница. Она је у Александрији живела развратним животом и све дотле док тај грех није почео да је нагриза. Тада је тек осетила колико је велики грех у ком се она налази. Тако је и код нас, ако не осећамо да смо грешни никада се нећемо ни кајати. Можемо навести један баналан пример. Човек који падне са неког дрвета и ништа му не буде неће много памтити али ако се више повреди, сећаће се цео живот.
Дакле, ова Марија, некада велика грешница када је осетила колико је греси нагризају, она је остатак свог живота, пуних 47 година провела у пустињи, покајању и у посту. И то тамо где није имала ни хлеба ни воде, али кроз покајање задобила је благодат Божју и како стоји у житију, да се удостојила да је анђели хране. Из овога можемо да видимо да неће Бог оставити праведника већ је свакоме одредио спасење.
Она је пример како можемо да се очистимо, како и у таквом стању да не паднемо у очајање. Често говорим да је очајање задња степеница до које човек може да дође. Падне ли у очајање, такав човек губи веру и наду и најмање искушење га гура у понор. Али, док имамо веру и ако падамо, спасићемо се. Само је потребно да пружимо руку ка ономе чије су руке увек испружене. Ако се човек не ухвати за руку Божју, ухватиће се за руку онога другог који ће га још горе гурати у очај. Само кроз покајање можемо изградити спасење. Ми се сада и налазимо у периоду када је потребно да се кајемо, када је потребно преиспитати самога себе. Ово није период када наша пажња треба да буде усмерена само на уздржавање од ове или оне хране већ је период када треба цело своје биће преиспитати и када треба свој живот променити али уз помоћ Божју. Давно је рекао Свети владика Николај “пун стомак празна душа”. Кад нам је пун стомак не можемо ни да се одморимо како треба јер нам увек нешто смета. Треба постити кроз молитву, смирење, покајање.
Знао је Господ да ћемо ми после крштења које нас чисти од првородног греха поново падати у слабости и да ћемо бити подложни искушењима па нам је оставио у цркви Свету Тајну покајања. А покајање је, поред овога што смо до сада рекли, велико чудо, велика сила и велика моћ које преображавају и воде човека из таме у светлост. Зато је потребно да схватимо да је покајање и наш преображај, а преображај доноси плодове ако је покајње прожето црквом и ако га темељимо у смирењу. Ко од нас није грешан? Но није само потребно да језиком признамо да смо грешни него треба да нас грех заболи, да осетимо бол и тугу што смо се огрешили о Безгрешног. Човек се у духовном смислу смрзава када се удаљи од Бога као када се на некој хладноћи ми удаљимо од ватре. Покајање нас уводи у радост. Примере за ову радост покајања имамо у свакодневном животу, када се посвађамо са неким кога волимо и помиримо се, осетимо радост јер се враћамо у однос љубави који је прекинут свађом. Живео сам у појединим народима света али нигде нисам чуо једну лепу изреку коју наш народ има, а то је да је “покајање радовање”. Ово је истинито јер је покајање равно Васкрсењу али истина, није лако покајати се. Није лако изменити се и ослободити себе од неких навика али није немогуће. Ми сами без Божје помоћи не можемо ништа постигнути, али је ато потребно да од Бога тражимо да нам покаже како да дођемо до истинксог покајања. Није лако, браћо и сестре изменити себе самог, а човек не може да се измени док себе не призна себи. Лакше је изменити ћуд становника неке пустиње него преправити себе. Но, када се човек искрено каје и када призна свој грех, он тако показује своју величину. Признавање греха пред собом и другима је сва величина човекова.
Људско је пасти али је ђаволско не покајати се. Зато нам пример Марије Египћанке говори да нема греха који неће бити оправдан и помилован осим онога који није исповеђен. Нема греха који човек може да учини, а да Бог његов грех не убели као снег као што каже Цар Давид. Цар Давид је многе заповести преступио па чак и убијао али се покајао и то своје покајање испевао у 50. Псаламу који свакодневно читамо.
Нека нам Бог подари моћи и снаге да остатак поста проведемо у још дужој и снажнијој молитви. Да остатак поста проведемо у читању Светог Писма, у молитви и покајању да бисмо осетили радост Васкрсења Христовог али и Васкрсења нашега.
Бог вас благословио!”
Извор: Епархија шумадијска
