У суботу, 28. маја 2022. године, када наша Света Црква прославља Преподобног Пахомија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Илије на градском гробљу у Смедеревској Паланци.
Епископу су саслуживали архијерејски намесник јасенички протојереј – ставрофор Велибор Ранђић, игуман манастира Пиносава архимандрит Петар Драгојловић, протојереј Драган Икић, протонамесник Срђан Ковачевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Својим гласовима лепоти Свете Литургије допринели су паланачки хор Светог Симеона Богопримца и Србски православни појци.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован обратио се верном народу беседом у којој је врло надахнуто и садржајно говорио о радости Христовог Васкрсења, о живима у Господу Христу, о светлости Христовој, о томе какав треба да буде један хришћанин, а своју поуку је Преосвећени завршио позивом свима на смирење као темељном врлином хришћанског живота.
После Свете Божанствене Литургије Преосвећени епископ Господин Јован поделио је Свој архијерејски благослов и иконице верном народу сабраном у литургијској заједници.
Литургијско сабрање је настављено трпезом љубави коју је уприличило братство храма Светог Преображења у Смедеревској Паланци.
Христос Васкрсе! Још увек се поздрављамо са овим дивним, радосним и победоносним поздравом. Поздрављајући се, браћо и сестре, ових дана овим поздравом ми уствари тим поздравом исказујемо веру. Веру у Васкрсење Христово, али исто тако исказујемо веру и у наше васкрсење. Кад кажемо Христос Васкрсе, ми исповедамо веру у живот вечни, у загробни живот. И заиста, Васкрсење Христово је најбољи доказ да овај живот није бесмислен или боље речено да се овај живот не завршава бесмислом, него да све има свој смисао. Тај смисао јесте да верујемо у Бога, да верујемо у загробни живот, да верујемо у вечни живот. Зато нас свети апостол Павле често опомиње па каже: „ако ми само верујемо у Бога у овом земаљском животу онда смо несрећни људи.“ Шта је овај живот? Нека је и сто, двеста година у односу на вечност није ништа, а веровати у загробни живот значи веровати да нас је Бог створио не за смртност него за бесмртност. Да нас Бог није створио за пролазност, него за вечност. И хришћанин када живи у таквој вери, да он живи за вечни живот, онда ће он водити рачуна о овом земаљском животу, јер овај живот није без значаја, итекако је значајан. Овим животом ми задобијамо вечни живот у Царству Небеском или га губимо, и онда је тај живот у вечној муци. Заиста Васкрсењем својим Господ нам је даровао управо ту пуноћу радости, зато је овај поздрав радостан поздрав. Поздрав који је зарадовао и небо и земљу, поздрав од радости. Кад човек западне у таму, па живи у тами доста, а онда јави се светлост, тако је управо засијала радост и лепота Васкрсењем Христовим, јер је Васкрсење Христово победа добра над злом, победа истине над лажју, победа правде над неправдом. И шта више Господ кад је васкрсао Он нам је тиме даровао живот. Који живот? Живот у изобиљу, живот вечни, онај који не завршава бесмисљем. Васкрсење Христово је темељ наше вере, темељ Цркве, јер Васкрсењем Христовим Господ је потврдио своје целокупно учење. До свога Васкрсења, Господ је учио о вечном животу. После свог Васкрсења, Он је потврдио све своје учење и нама га предао.
Зато хришћанин не сме једно да изгуби никада, а то је вера. Изгубили веру, он је изгубио све. Можеш имати све, али изгубиш ли веру ти тонеш, ти пропадаш. Изгубиш ли веру ти губиш себе, изгубиш ли веру ти губиш смирење. А онај ко изгуби смирење шта он ради? Он се граби за неки положај, за неко звање, чинове, па мисли „мени је важно да задобијем ово звање или не знам шта“. Шта ће ти знање и звање? Шта ће ти положај? Шта ћети и чинови, ако изгубиш веру? Вера се губи када се њоме не живи. Дакле, браћо и сестре, ми данас служимо ову Божанствену Литургију у овоме светоме храму, овој цркви која је као што видите сва ограђена гробовима ваших предака. Верујем, чврсто верујем да се данас душе свих ових покојника данас радују што смо се овде сабрали и служимо службу Божију. А служба се служи подједнако и за живе и за мртве. Пред Богом нема мртвих, пред Богом су сви живи, али има живих, а који су мртви. Испада да је то парадоксално и јесте, има живих људи, а они мртви. Како? Који су то мртви? То су духовни мртваци који су изгубили веру у васкрсење у живот вечни. То су они духовни мртваци који су дали да у њима буја гордост, сујета, да у њима буја его. То су мртви људи иако су живи. У Откровењу се каже да знам ко си и шта си, носиш име да си жив а мртав си, а пред Богом је свако живи човек док не изгуби веру. Док не изгуби веру има наду да се покаје ако је пао, јер му вера каже устани, подигни се, и не подижи се у гордости и у сујети, него се подижи у смирењу. Узми свој свакодневни Крст и носи га у смирењу.
Зато, Господ у данашњем Јеванћељу каже: „ако ко не узме Крст свој, не може бити Његов ученик.“ Бог нам говори да узмемо наша свакодневна искушења, слабости, наше падове, али да се молимо за помоћ Божију, за милост Божију, да нам Бог помогне да можемо изнети свакодневницу. Зато кажем данас се преци ваши који су овде сахрањени радују што вас виде, јер је то једина остала наша веза са нашим покојнима, а то је молитва. А молитва је разговор са Богом, тако и ми када се молимо за наше покојнике ми их осећамо, не видимо их, али их осећамо, јер смо присно са њима, што нисмо прекинули везу, јер се молимо за њих.
Сви ови гробови око нас и гробља у целом свету треба да нас стално подсећају да смо овде привремено, за кратко, они су јуче пошли а ми данас или сутра. Шта нам је потребно кад знамо да треба да идемо на пут? Потребно је да верујемо да ћемо доћи до циља на који смо пошли, да верујемо и да се молимо да нас на путу не сналазе невоље и искушења, а њих има свугде. Када је Бог са човеком, човек је највећи победилац. Потребно нам је да живимо у светлости и да ту светлост коју смо задобили, кроз свете тајне и врлине, не потамнимо. У нама је лик Божији, лик Божији је у највећем незнабошцу, само што је он тај лик Божији у себи потамнио. Зато је потребно да у тој светлости живимо, да би кроз такав живот Јеванђеља и Христа, могли да светлимо не само себи него и другима. Да се чувамо да тама не обузме нашу веру, да се чувамо да наша тама не прекрије у нама светлост Христову. Данас смо чули у Апостолу како ап. Павле каже: „да Бог из таме засија светлост, Он засија у срцима вашим, Он засија ради знања и светлости Христове.“ Шта је то светлост? То је сам Господ. Он освећује и просвећује сваког човека који дође на свет, јер је сваки човек назначен да живи за вечност, да живи у светлости, јер док човек живи у светлости Христовој у њему је све светло, па кад наиђе и тама, светлост је јача. Светлост Христова је јача од сваке наше таме, сваке наше туге, сваке наше невоље, сваке наше патње. Зато треба да знамо да овде живимо хришћанским животом и тим животом светлимо и другима. Човек када освећује себе освећује и оне поред себе. Када замагљује себе, он замагљује и оне поред себе. Човек када пропада никада не пропада сам. Он у тај пад вуче и оне који су са њим, али исто тако када се подиже из таме он подиже и оне око њега. То значи да смо одговорни не само за своје спасење, већ и спасење другог човека. То је хришћанство, то је заједница и то она права прва заједница, јер нису говорили „ово је моје, а ово је твоје“ већ ово је наше. Тако су говорили, јер су имали једну душу и једно срце, како каже ап. Лука. Зар не видимо када једна породица живи у сагласју, слози, љубави, зар не кажемо да дишу једном душом. То је оно, што човек треба да смести другога човека у себе, да би могао да дише плућима својим, али и плућима другога. Зато је светлост Господ Христос, јер је једини могао за себе да каже: „Ја сам Пут и Истина и Живот.“ Могао је да каже: „Ја сам Светлост свету, који за мном иде, неће ходити у тами.“ Ко је обасјан светлошћу Христовом тама од њега бежи, јер је светлост јача од таме . Онај ко Христом живи он проноси светлост, он исијава светлошћу Христовом. Ко за Христом иде, он неће бити у тами јер његов ум, срце, његова воља, и цело његово биће, биће светлост. Човекова је слобода хоће ли живети у светлости или у тами. Знамо шта ћемо добити ако живимо у тами, а знамо шта ћемо добити ако живимо у светлости. Да није светлости сама тама не би знала да је тама, јер је све у тами. Светлост када се појави она обелодањује све оно што је тама скривала и све што се у тами радило, зато тама не воли светлост. Зато безбожан човек не воли побожног човека, зато лопов не воли поштеног човека, јер му он на савест удара, јер зна да није поштен и то је за њега мора. Чим се светлост појави показује нам шта смо у тами радили. А Господ нам је дао знање и светлост да нас ни један лажни бог не може обманути, да нас ни један лажни човек не може да заведе. Како да заведе тама светлост? Да заведе човека Божијега? Зато је нама дужност да живимо хришћанским животом, да се трудимо да живимо јеванђелским животом, да живимо животом цркве. То је прави хришћанин, но прави хришћанин светли не собом но Христом у њему. Страшно је када светли собом, кад мисли да је бољи, паметнији, писменији - чим истичеш своје ја. Ти не знаш да истичеш своје незнање, али те сујета тера да своје незање претвараш у знање и делиш лекције другима.
Онај који Христа носи у себи, тај је Христоносац, Богоносац, тај је хришћанин који доживљава Христа као свој живот, своју душу, своју светлост, свој вид и истину. Када се труди да Христова душа буде уместо његове душе. Када Христос живи у нама онда у нама живи све што је божанско, све што је узвишено, честито, поштено и ваљано. Када човек дође у такво стање моћи ће са ап. Павлом да каже: „да не живим више ја себи, него живи Христос у мени.“ Где ћете већу радост браћо и сестре? Знаш да је Христос у теби. Хришћанин је човек који осећа Христову правду и живи Христову правду, који осећа љубав Божију и живи љубав Божију. Хришћанин је човек који живи вечношћу и свој живот претвара у рај. А рај је блаженство и радост што живимо са Богом. А пакао је мука што смо се одвојили од Бога. А човек у себи носи или рај или пакао. Кад видите човека несмиреног коме све смета који не може себе да покаже као хришћанина, значи да му је тесно у њему самом. Кад човек почне себе да уздиже све му је тесно, тесна му је васељена. Хришћанин је човек који проверава себе Христом, који непрестано служи Богу али и служи другоме. Живот му се не заснива на самопоуздању, већ на Христопоуздању. Да се не уздамо у себе, јер смо слаби, клецамо, него да се уздамо у Христа. Ако имамо такав програм испред себе, ми смо на извору али правом извору одакле тече здрава вода. Најтеже је владати својим мислима, лакше је владати светом него владати собом. Ко није чуо за Христа њему је тешко владати собом. Кад имамо Христа у себи знамо ко смо и шта смо, и као што је говорио св. Јустин Ћелијски „да све дамо за Христа, а Христа низашта“. Када се одвојимо од Христа сналазе нас патње, невоље и муке, зато будимо са Христом да би Он био са нама. Молимо се Господу, тражимо Његову помоћ, али морамо имати смирења ако молитва не излази из чистог срца нећемо добити помоћ. А Бог хоће да се сви спасемо, зна да смо слаби, грешни, зато смо у Цркви јер смо ми грешни, али је црква непогрешива. Непогрешива је, јер је води Дух Свети. И ми смо у тој духовној болници да се лечимо, јер Црква која је Тело Христово, Бог је дао Себе нама и дао нам сва средства да се изличимо. Само да знамо када који лек да узмемо, а хришћанину је све прописано. Зато нема потребе да очајавамо него да тражимо помоћ Божију, да тражимо смирење, а Бог ће све дати смиреном човеку. Смиреност је основ сваке хришћанске врлине и основ нашег хришћанског живота.
Извор: Епархија шумадијска
