Патријарх Кирил: Заповести су услов за наше благостање и срећу

Дана 19. јуна 2022. године, у Прву недељу после Педесетнице, Свих светих, Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у обновљеном Спаском храму у граду Пензи. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима одржавши проповед у којој је посебну пажњу скренуо на то на који начин се поштовање заповести Божјих одражава на живот савремене Русије.

„Треба да схватимо, – истакао је патријарх, – да заповести које Бог даје нису просто забране, да то нису некаква непријатна ограничења наше слободе, већ да су оне услов за наше благостање и срећу. На пример, заповест „не укради“ је сад врло актуелна. Многи узимају оно што им не припада, али не сматрају да је то крађа, кажу, ништа посебно, узео сам, какве везе има, коме сам учинио нажао? А заповест каже: не укради! То значи да на украденом никад нећеш саградити никакву срећу колико год да покушаваш да објасниш да су твоји поступци у реду. То је Божји закон: не укради и тачка. И рецимо отворено: какав би био наш живот кад бисмо јасно и доследно живели у складу с овом заповешћу и схватали колико је важно да се она испуњава!“

„Или друга заповест: „не чини прељубе“. Шта то значи? Немој варати ни мужа, ни жену, живи у чистом и светлом браку. Али савремена масовна култура искључује ову заповест, иронише поводом ње и нуди другачије моделе за односе између мушкараца и жена, и самим тим оваква култура постаје опасна по људски заједнички живот. Као што кршење заповести „не укради“ разара живот друштва, тако и кршење заповести „не чини прељубе“ уништава брак. И онај ко овај грех чини кришом, тако да друга половина ништа не сазна и онај ко ово чини отворено – морају имати на уму да кршење ове заповести не води ка срећи.

Опет, многи ће рећи: „Шта то патријарх данас прича? Сви тако живе! Погледајте, практично у свим филмовима има сличних сцена које се нипошто не уклапају у ову заповест.“ Одговор је једноставан: а шта се чинило у време апостола? Пагански култови су изазвали разврат међу људима и Римско царство је уронило у стихију у којој никакви морални принципи нису функционисали. Велика империја је владала целим цивилизованим светом, наука, култура, уметност, војска, организација живота, унутрашња и спољна политика су били на највишем нивоу... Чинило се да ово царство неће имати краја али је унутра постојала црвоточина – црвоточина људске греховности. Велики Рим је пропао управо због ње, а не због напада варвара. Царство би лако поразило све варваре да је живот људи био консолидован, да је народ био консолидован. Међутим, без унутрашње целовитости људске личности консолидација се може појавити само као одговор на наређење одозго и никад се не дешава услед искрене жеље да људи буду заједно ради постизања важних циљева,“ – истакао је патријарх.

„Још једном желим да кажем да моје речи некоме могу изгледати нејасне и чудне, али то нису моје речи! Ја вам говорим речи Божје, то је Божји закон, а ја сам као патријарх дужан да говорим о овом закону како би живот личности био целовит, како би наше породице биле снажне и како би услед тога био јак цео наш народ. А колико нам је данас потребна ова консолидација и слога целе наше нације у суочавању с огромним спољашњим опасностима! Морамо бити јаки, али снажан човек не може бити слаб у личном животу. Све је међусобно повезано, од самог детињства, па све до гроба. Вероватно нам Господ управо зато показује Своју милост и омогућава да градимо храмове. Нигде се не граде ови храмови, ни у Европи ни у Америци, они људима више нису потребни. Затварају се, мења се њихова намена, при чему се понекад уместо храмова појављују плесни подијуми и друге установе за забаву. А ми, на ужас истог тог света који не може да нас схвати, градимо Божје храмове. Ми смо Русија XXI века. Зар то није Божје чудо? Ми смо прошли кроз све прогоне, кроз сву ову безбожну идеологију, пренули смо се као народ и градимо храмове и у нама расте осећање љубави према отаџбини. И видимо како наши млади момци бране Русију на бојном пољу. Наши свештеници који духовно руководе нашим војницима говоре ми о дивним примерима храбрости, пожртвованости и способности да свој живот положе за своје другове. Одакле то? Није због велике плате, није због похвале руководства, није због жеље за напредовањем у служби, већ од унутрашњег моралног осећања које је одгајено православном вером.

Нека би Господ свима нама помогао да сачувамо своју веру. Не само као део фолклора, као што кажу неки, или чак узвишеније, као део народне културе. Не, то није фолклор и није култура, већ је главна димензија у људском животу, зато што управо ова димензија сједињује човека с Богом, а кроз ово сједињење јача нашу везу – несебичну, способну на жртву – с другим људима, чији је идеал љубав коју је Бог заповедио. Нека би нам Господ помогао да узрастамо у вери у љубави, у способности да једни другима помажемо, у способности да савладавамо своје грехове и лоше поступке. И ако се нешто десило, да се нипошто не правдамо, нека би нас Господ сачувао од опасног самооправдавања. Дајте слободу савести и она ће вас научити, само ако њен глас не будете гушили својим аргументима, алкохолом или нечим другим. Савест ће увек донети свој суд и ако будемо живели по савести, по Божјим заповестима, ако будемо јачали међусобну љубав, а у друштву солидарност (да не употребим црквену, већ правну реч), односно међусобну подршку и способност да заједно решавамо најважније задатке с којима се Русија данас суочава, наш живот ће се заиста мењати набоље. А ако не будемо заборављали Бога, Господ ће бити с нама.“