У недељу Свих Светих, прву после Педесетнице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован благоизволео је осветити храм Свих Светих на брду Светиња, надомак Крагујевца.
Овом приликом, Епископу су саслуживали бројни свештеници и ђакони из крагујевачког, лепеничког и опленачког намесништва, као и гости из других епархија.
У часну трпезу, Епископ Јован је положио мошти Светог Великомученика косовског кнеза Лазара и том приликом је рекао: „Браћо и сестре, слава Богу што данас, благодаћу Духа, освећујемо овај храм. У њега полажемо мошти Светог Великомученика косовског кнеза Лазара. Данас, поред Свих светих којима је овај храм и посвећен, имаћете и молитвеног заштитника Светог кнеза Лазара. Цео храм је светиња, али је најсветији део овај олтар и жртвеник који смо сада осветили и у који полажемо мошти светих мученика, како је то од памтивека у Цркви установљено. Са овим светим моштима, у престо ће бити положена имена свих вас који сте исписали ваше живе и мртве. Тако ће се над овим светим моштима, али и именима ваших ближњих, вршити Света Литургија и тиме ће, заправо, бити спомињани све док буде овога храма. Зато се молимо Богу, Свима светима и Светом кнезу Лазару да нам помогне да будемо бољи људи и бољи хришћани. Бог вас благословио“.
Након освећења храма Свих Светих, служена је Света Литургија, на којој је Епископ Јован произнео речи благодарења Духу Светоме, јер је вернике окупио око имена Божијег: „Заблагодаримо Богу и народу Божијем на великом дару што данас можемо служити Литургију на овоме светом и мученичком месту. Ово место је обливено људском крвљу. Нека је слава Богу што смо успели да подигнемо овај храм.
Морам да вам одам своју тајну. Када сам први пут дошао за владику шумадијског, када сам пролазио овде и када ми је прота Миладин рекао: „Владико ово место се зове Светиња“. Питао сам га због чега, а он ми је одговорио да је на овоме месту, у 17. веку, много нашег народа пострадало, а највише деце. Нажалост, то страдање није мимоишло овај крај као ни цео српски народ ни 1941. године, када су Немци овде много народа нашег убили. Од тада сам чезнуо и желео да на овом месту, које је крвљу обливено, подигнемо храм Божији. Ето, Богу хвала, тек смо то успели ове године.
Но, све је то Божији промисао. Кажем, свих ових двадесет година мог службовања сам то желео, али се тек сада остварило. Сећам се речи Светог апостола Павла који говори да има време када се гради и време када се разваљује; да има времена када се кука и када се пева, а апостол Павле додаје да је најбоље када све бива у своје време. Зато мислим да је данас Господ изволео право време за освећење овога храма.
Као што видите, овај храм је малих димензија, али то за Цркву не значи много. Сваки је храм онолико велики колико у њему долази народа Божијег ради молитве и причешћа. Дакле, народ чини храм великим. Сам је Господ рекао: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима“. Када год пођемо на Литургију, сетимо се да је ту Бог међу нама. На Литургију долазимо да се Богу молимо, да се причестимо и добијемо опроштај грехова. Христа примамо и носимо га у свом срцу својим кућама. Замислите чега се домови наши лишавају када нико од чланова породице не оде у храм. Благослов Божији нам је потребан! Много је мука и потешкоћа. Како ћемо се изборити без благослова Божијег?
Ево, ми смо овај храм посветили Свима Светима. Само име овог места је себи дало назив – Светиња. Ова недеља, која је прва недеља после Духова, посвећена је Свима Светима. Тиме, заправо, Црква прослављајући све свете на данашњи дан, хоће да каже какве су биле душе њихове. Црква жели да каже каква је тајна тих светих људи, ради чега и за кога су живели. Све нам то Црква данашњег дана казује. На првом месту нам казује да је сваки човек храм Духа Светога.
Ето, нема ни седам дана како смо прослављали Свету Тројицу, данас прослављамо светитеље Божије. Данас Црква говори да су ови свети живели у заједници са Светом Тројицом и опомиње нас да ван Цркве не постоји заједница којом ћемо се спасавати. Не можемо се спасавати као један, већ у заједници. Као што знамо, у свету постоји велики број заједница, али је само Христова истинита.
Понављам, радујем се што смо данас осветили овај храм. Овај народ је у свом сећању чувао ову светињу. Када сам пролазио овуда и погледао ископине, питао сам свештеника шта се тамо налази, а он ми је показао кости. Ми смо те кости, колико смо могли и умели, сакупили и у храму смо направили крипту, где смо их похранили да ту чекају васкрсење мртвих.
Још је један разлог зашто људи ово место називају Светињом. Недалеко одавде, постоји извор кога народ зове извором Светог Саве. Да ли је или није, немојмо то испитивати. Важно је то што је народ тај извор сматрао светињом. Ако погледате наше старе цркве и манастире, сви су грађени поред некаквих извора, да би се та вода осветила, а пијењем ње и ми сами.
Нека би дао Бог и Сви Свети које данас прослављамо, да се осветимо. Осветили смо се благодаћу Духа Светога и причешћем. Зато, хвала вам што сте дошли да се молимо. Немојте заборавити ову светињу. Чувајте је и носите у срцу. Долазите на богослужења на ово место. Није далеко била 1941. година, када су ваша родбина и пријатељи убијени само зато што су српски народ и вере православне. Када долазите овде, ви у сећање враћате све свете претке. Они се радују када се налазите у храму и када се молите за њих. Но, знајте да ће се и они молити за вас. Хвала свима који су и у најмањем помогли да ово свето место обележимо храмом. Нека вам Господ стоструко врати. Када чинимо добро, чинимо га на добар начин. Свети Симеон Солунски каже да добро, када се у чини на лош начин, престаје да буде добро. Дакле, нама је Бог дао разум да разумемо и разликујемо шта је добро, а шта зло. Ваљда треба да се определимо за добро. Зло никоме добра донело није. Зато ће апостол Павле рећи: „Добро чините да вам се не досади“.
Хвала свима и вашем свештенику Милану, који је овде заиста залегао и истрпео све потешкоће које не бих сада набрајао. Бог све то види, па ће и наградити. Нека сте срећни и благословени. Узмите сви парче ове кошуље коју је епископ носио приликом освећења, држите то као светињу, јер је и та одежда освећена. Нека сте срећни и Богом благословени и нека вас Господ чува“.
Затим су подељене архијерејске грамате захвалности мештанима који су се нарочито истакли у помоћи приликом подизања храма Свих Светих.
Потом је протојереј Милан Томић, ради заслуга за подизање овога храма, али и већи подстрек за будуће старање о њему, одликован правом ношења напрсног крста, стекавши звање протојереја ставрофора.
Уследила је трпеза љубави, на којој је свештеник Милан изрекао речи захвалности Епископу, свештеницима и окупљеним верницима, као и благодарне молитве Господу за дан у којем је освећен храм. Владици Јовану је на дар уручена икона Пресвете Богородице, која ће заувек посећати на велики дан силаска Духа Светога на храм Свих Светих на брду Светиња.
Извор: Епархија шумадијска
