Type Here to Get Search Results !

Житија светих за 27. јул / 9. август - Свети великомученик Пантелејмон

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети великомученик Пантелејмон; Преподобни Климент Охридски; Преподобна Антуса исповедница; Спомен светих сто педесет и три мученика; Свети мученик Слепац, кога је исцелио Свети великомученик Пантелејмон; Свети новомученик Христодул; Преподобни Мануил; Блажени Николај, Христа ради јуродиви; и Свети Јоасаф митрополит московски.

* * *

Тропар празника:



СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПАНТЕЛЕЈМОНА

Када цароваше безбожни Максимијан, свирепи мучитељ хришћана, и када скоро сва васељена беше покривена тамом незнабоштва и велико гоњење притискиваше свуда верујуће у Христа и многи исповедници пресветог имена Христовог биваху убијани, пострада за Христа у Витинијској покрајини у граду Никомидији и свети великомученик Пантелејмон.

Овај славни међу мученицима страдалац Христов родио се у том граду Никомидији од високородног и богатог оца Евсторгија и од матере Евуле. По вери отац му беше многобожац, ватрено одан идолопоклонству, а мати хришћанка, научена светој вери од прародитеља, и она усрдно служаше Христу. И тако, сједињени телесно, они беху раздвојени духовно: он приношаше жртве лажним боговима, а она приношаше жртву хвале истинитоме Богу. Родивши дете о коме је реч, они му дадоше име Пантолеон, што значи: по свему лав, јер се претпостављало да ће храброшћу бити сличан лаву. Но доцније њему би промењено име у Пантелејмон, тојест свемилостив, пошто према свима беше милостив: бесплатно лечаше болеснике и чињаше милостињу сиротињи, обилно раздајући очево богатство невољнима.

Још измалена мати васпитаваше Пантолеона у хришћанској побожности, учећи га да зна јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и да верује у Њега, и да Му угађа добрим делима, а да се одвраћа од идолопоклоничког многобоштва. И дечко пажљиво слушаше материне поуке и усвајаше их, уколико је то било могуће у његовим годинама. Но, каква штета и губитак! његова добра мати и учитељица у младим годинама својим отиде ка Господу, оставивши сина још непунолетна и несазрела. После њене смрти дечко лако пође трагом очеве заблуде: отац га често вођаше к идолима и учаше га многобожачком незнабожју.

Затим дечко би дат у граматичку школу. А када с одличним успехом изучи сву световну философију јелинску, отац га даде у медицинску школу једном чувеном лекару Ефросину да изучи лекарску вештину. Оштроуман, дечко лако схваташе све што му је предавано, и убрзо превазиђе своје вршњаке, па мало чиме не беше раван и самом учитељу. При томе он беше добре нарави, красноречив, леп, и на све је чинио врло пријатан утисак; а беше познат и самом цару Максимијану. Јер у то време Максимијан борављаше у Никомидији; мучећи хришћане, он двадесет хиљада њих сажеже у цркви на Божић, и уби светог Антима епископа, и многе кроз разне муке предаде на разне смрти. У царску палату овог мучитеља често долажаше лекар Ефросин са лекаријама или к самом цару или к његовим дворјанима, јер тај лекар даваше лекове целом двору царском. А када Ефросин долажаше у дворац, са њим долажаше и младић Пантолеон, пратећи свога учитеља, и сви се дивљаху његовој лепоти и памети. И цар, видевши га, упита: „Откуда је, и чији је син?“ Добивши одговор, цар нареди учитељу да што пре и што боље научи младића лекарској вештини, желећи да га свагда има поред себе као достојног да предстоји цару и служи му. У то време младић већ беше близу пунолетства и зрелости.

У те дане бејаше у Никомидији стари презвитер по имену Ермолај, који се из страха од незнабожаца скривао са немного хришћана у једном малом и незнатном дому. Пут пак Пантолеонов, којим је он одлазио од своје куће к учитељу и враћао се, водио је поред тог малог дома у коме се крио свети Ермолај. Посматрајући кроз прозорчић младића који је често пролазио туда, Ермолај је по лицу и погледу његовом познао да је он добре нарави; и дознавши Духом да ће младић бити изабрани сасуд Божји, Ермолај једном изиђе у сусрет младићу и замоли га да на кратко време сврати код њега у дом. Смирен и послушан, младић уђе у дом к старцу. Посадивши га поред себе, старац га распитиваше о пореклу и родитељима, о вери и о целокупном животу његовом. Младић му исприча све подробно, и каза му да му је мати била хришћанка и умрла, а отац му је жив и сходно многобожачким законима поштује многе богове. И упита га свети Ермолај говорећи: А ти, добро чедо, којој би вери желео припадати, очевој или мајчиној? – Младић одговори: Мати моја, док беше жива, учаше ме својој вери, и ја заволех њену веру. Но отац, као силнији, приморава ме на незнабожачке законе и жели да ме намести у царској палати у чину блиских и великашких војника и слугу царевих. – Свети Ермолај опет упита: А каквој те науци учи твој учитељ? – Младић одговори: Учи ме науци Асклипија, Хипократа и Галена, јер тако хоће мој отац; а и учитељ мој вели да ако ја изучим њихову науку, онда ћу лако моћи лечити сваку болест по људима.

У овим речима свети Ермолај нађе повод за користан разговор, и поче у срцу младићевом, као на доброј земљи, сејати добро семе речи Божјих, говорећи: Веруј ми, добри младићу, истину ти говорим; наука и вештина Асклипија, Хипократа и Галена мале су, и мало могу помоћи онима који им прибегавају. Усто и богови, које почитују цар Максимијан, твој отац и остали незнабошци, ништавни су, и нису ништа друго до бајка и обмана малоумних. Једини пак истинити и свемоћни Бог јесте Исус Христос. Ако будеш веровао у Њега, онда ћеш самим призивањем свечесног имена Његовог моћи исцељивати сваку болест. Јер је Он слепима вид давао, губаве очишћавао, мртве васкрсавао, ђаволе, којима се незнабошци клањају, једном речју из људи изгонио. Па не само Он сам, него су и хаљине Његове давале исцељења: јер жена која је дванаест година боловала од течења крви, чим се дотаче краја од хаљине Његове, одмах се исцели. Али, ко може потанко испричати сва чудесна дела Његова? Јер као што је немогуће избројити песак морски и звезде небеске и капље водене, тако је немогуће побројати чудеса Божија и исказати величија Његова. А и сада је Он крепки помоћник слугама Својим: утешава ожалошћене, исцељује болне, избавља од беде и ослобађа од свих вражјих зала, не очекујући да буде умољен од овог или од оног, него предухићрује молитве и сам покрет срца. Силу пак чинити све то Он даје и онима који Га љубе, а дарује им још и већа чудотворства; напослетку им даје бесконачни живот у вечној слави небеског царства.

Слушајући овакве речи светог Ермолаја Пантолеон им вероваше као истинитима, примајући их у срце своје и наслађујући се њима умом својим, и рече светоме старцу: То сам ја много пута слушао од моје мајке, и често сам је виђао како се моли и призива тог Бога о коме ми ти сада говориш.

Од тога дана Пантолеон је сваки дан долазио к старцу и наслађивао се његовим богонадахнутим поукама, и тако напредовао у познању истинитога Бога. И када се враћао од учитеља Ефросина он није одлазио кући својој док претходно не би посетио старца и добио од њега корисне поуке. Но једном када се повраћао од учитеља и мало сврнуо с пута, њему се догоди да наиђе на мртво дете које беше ујела огромна гуја која лежаше ту близу умрлога детета. Видевши то, Пантолеон се најпре уплаши и мало одступи. Затим помисли у себи овако: Сада треба да испитам и дознам је ли истина оно што ми старац Ермолај говори. – И погледавши на небо рече: Господе Исусе Христе, иако сам недостојан да Те призивам, ипак, ако хоћеш да постанем слуга Твој, јави силу Своју и учини да у име Твоје ово дете оживи а гуја угине.

И тог часа дете као пренувши се од сна устаде живо, а гуја се раседе напола и црче. Тада Пантолеон, поверовавши потпуно у Христа, подиже к небу своје телесне и духовне очи и благослови Бога с радошћу и сузама, благодарећи Му што га изведе из таме на светлост познања Свога. Онда журно оде с светом Ермолају презвитеру, припаде к чесним ногама његовим просећи свето крштење; и исприча му шта се догодило, како мртво дете оживе силом имена Исуса Христа, и како црче смртоносна гуја. Свети Ермолај устаде и пође са њим да види угинулу змију; и видевши је он захвали Богу за учињено чудо, помоћу кога Он приведе Пантолеона к Своме познању. Вративши се у дом, он крсти младића у име Оца и Сина и Светога Духа, и одслуживши свету литургију у унутрашњој одаји својој, причести га Божанским Тајнама Тела и Крви Христове.

По пријему светог крштења Пантолеон остаде код старца Ермолаја седам дана, поучавајући се Божјим речима, говореним му кроз старчева уста, и благодаћу Христовом: као са извора пијаше живу воду и гојаше душу своју на изобиље плодова духовних. Осмога дана он оде својој кући, и отац га упита: Чедо, где си провео толико дана? Ја сам био узнемирен због тебе. – Свети одговори: Био сам са учитељем у царевом дворцу, лечили смо болесника кога цар веома воли, и нисмо се одмицали од њега седам дана док му не повратисмо здравље.

Ово говораше свети, и говораше не лаж, него под видом приче саопштавајући истину на тајанствен и загонетан начин: јер у уму свом он називаше својим учитељем светог Ермолаја презвитера, под царевим дворцем он подразумеваше ону унутрашњу одају у којој се изврши Божанска Тајна, а болесником именоваше своју душу, љубљену Царем Небеским, која беше седам дана лечена духовних лечењем.

Када сутрадан Пантолеон оде к учитељу Ефросину, овај га упита: Где си био толико дана? – Он одговори: Отац мој, купивши имање, посла ме да га примим, и ја се задржах пажљиво разгледајући све што се тамо налази, јер је купљено веома скупо. – И ово он говораше у преносном смислу о крштењу, које беше примио, и о осталим тајнама хришћанске вере које беше сазнао и које су све неисказано скупоцене, превазилазећи сва богатства, јер су оне крвљу Христовом стечене. Чувши то, Ефросин престаде питати даље.

Блажени Пантолеон беше пун благодати Божје, носећи унутра ризницу свете вере. Он се силно брињаше о оцу свом, како да га изведе из таме идолодемонства и приведе к светлости познања Христова. И разговарајући с њим, он му мудро говораше у причама и питањима: Оче, због чега богови, начињени у стојећем ставу, како су испочетка постављени, тако и до данашњег дана стоје, никада не седају, а они, који су начињени у седећем ставу, до данашњег дана седе и никада не устају? – Отац му одговори: Чедо, твоје ми питање није довољно јасно, те ти не могу на њега одговорити. – А свети, стално постављајући оцу и друга слична овоме питања, учини да овај посумња у своје богове и да постепено распознаје лаж и заблуду идолопоклонства. И отац већ престаде поштовати онако идоле, као што их је раније поштовао свакодневно им приносећи многобројне жртве и клањајући им се, и поче их презирати и не клањати им се. Видећи то, Пантолеон се радоваше што је у оцу свом побудио бар сумњу према идолима, иако није успео да га потпуно одврати од њих. Много пута хтео је Пантолеон да поразбија идоле свога оца, којих беше много у њиховом дому, али се уздржаваше, једно – да не разгневи оца кога по заповести Божјој треба поштовати, а друго – очекујући да сам отац познавши истинитог Бога, узажели да својом руком поразбија идоле.

У то време доведоше к Пантолеону слепца који просаше исцељење говорећи: Молим ти се, смилуј се на мене ослепљеног и лишеног слатког видела; сви лекари, колико год их је у овоме граду, лечили су ме, али ми ни најмање не помогоше, него ми и последњи зрачак светлости, који сам могао видети, одузеше заједно са целокупним имањем мојим; много сам потрошио награђујући их, Међутим од њих добих не исцељење него губитак и штету. – Свети га упита: Када си све имање дао тим лекарима од којих ниси имао користи, шта ћеш онда дати мени ако добијеш исцељење и прогледаш? – Слепац одговори: Последње што ми је остало, нешто мало, све ћу то радо дати теби. – Светитељ на то рече: Дар прогледања и виђења светлости даће ти Отац светлости, истинити Бог, преко мене, недостојног слуге Свог, а то што си обећао мени, немој давати мени него раздај ништима.

Чувши то Евсторгије, отац Пантолеонов, рече Пантолеону: Чедо, не усуђуј се подухватити се ствари коју не можеш урадити, иначе ћеш бити исмејан. Јер шта ти можеш учинити више од лекара, бољих него што си ти, који су га лечили и нису га могли излечити? – Светац одговори: Нико од тих лекара не зна какав лек треба дати овоме човеку као што ја знам, јер постоји огромна разлика између њих и Учитеља мога који ми је открио овај лек. – Отац његов, мислећи да он говори о своме учитељу Ефросину, рече: Чуо сам да је и учитељ твој лечио овог слепца, али му ништа није помогао. – Пантолеон одговори: Почекај мало, оче, и видећеш силу мога лека. – Рекавши то, он прстима додирну очи слепоме говорећи: У име Господа мог Исуса Христа који просвећује слепе, прогледај! – И одмах се отворише очи слепоме и он прогледа.

И у тај час Пантолеонов отац Евсторгије поверова у Христа заједно са прогледалим човеком, и обојица бише крштени од светог Ермолаја презвитера, и напунише се велике духовне радости о благодати и сили Христовој. Тада Евсторгије стаде разбијати све идоле у дому свом; у томе му помагаше и син његов свети Пантолеон; и пошто их поразбијаше у комаде, они их бацише у једну дубоку јаму, па затрпаше земљом.

После тога светитељев отац Евсторгије поживе кратко време, па се престави ка Господу. Пантолеон пак, поставши наследник огромног имања очевог, одмах дарова слободу робовима и робињама, пошто их обилно обдари; а имање стаде раздавати потребитима: убогима, ништима, удовицама и сиромасима. Он обилажаше тамнице и, посећујући све који су патили у оковима, он их утешаваше лековима и снабдеваше свима потребама. На тај начин он беше не само лекар рана него и бедноће људске, јер сви добијаху од њега обилну милостињу, и убоги се обогаћиваху његовом дарежљивошћу, а у лечењу му помагаше благодат Божја. Јер њему би дат одозго дар исцељења и он бесплатно лечаше сваку болест не толика апотекарским лековима колико призивањем имена Исус Христова. Тада се Пантолеон показа да је уствари Пантелејмон, тојест свемилостив, јер и по имену и стварно он свима указиваше милост и никога не отпушташе од себе празна и неутешна; неимућнима даваше помоћ, а болесне лечаше бесплатно. И к њему се обрати сав град са својим болесницима, напустивши све остале лекаре, јер се ни од кога не добијаху тако брза и потпуна исцељења као од Пантелејмона који успешно лечаше и ни од кога плате не примаше. И сав народ слављаше име свемилостивог и бесплатног лекара, а остале лекаре осуђиваху и исмеваху. Услед тога код лекара се појави немала завист и мржња према светитељу; то отпоче још од онога времена када гореспоменути слепац прогледа. А то отпоче на следећи начин.

Једнога дана када тај слепац, који прогледа благодарећи светом Пантелејмону, хођаше по граду, угледаше га лекари, и говораху између себе: Није ли то онај што беше слеп и искаше од нас да га излечимо, и ми не могосмо? а како он сада види? ко и каквим леком га излечи и отвори му очи? – И упиташе њега самог, како је прогледао. И тај човек не сакри да је то учинио лекар Пантелејмон. А они знајући да је он ученик Ефросинов рекоше: Великога учитеља велики ученик. – Међутим они не знаћаху да преко Пантејлемона дејствује сила Христова, и незнајући изрекоше истину да је Пантелејмон велики ученик великога учитеља – Исуса Христа. Но иако устима лицемерно хваљаху светитеља, они у срцима својим из зависти смишљаху зло и мотраху за њим, тражећи против њега неку кривицу, да би га погубили. И приметивши да он одлази у тамнице и тамо лечи ране сужњима који страдаху за Христа, изађоше пред Максимијана мучитеља и рекоше: Царе, младић за кога си наредио да га науче лекарској вештини, желећи да га имаш поред себе у своме двору, презревши твоју милост према њему, обилази тамнице и лечи сужње, хулитеље богова наших, подједнако с њим мудријашећи противу богова и друге придобијајући за то своје злоумље. И ако ти не погубиш њега убрзо, створићеш себи не малу муку, јер ћеш видети како се многи, преварени његовим учењем, одвраћају од богова. У самој ствари, лекарску вештину којом Пантолеон исцељује, он приписује не Ескулапу или коме другом од богова, него некаквом Христу, и сви које он лечи верују у Њега.

Тако говорећи, клеветници молише цара да нареди да позову слепца, исцељеног Пантолеоном, да би се сам уверио у истинитост њихових речи. Цар одмах нареди да пронађу тог прогледалог слепца. Када га пронађоше и доведоше пред цара, цар га упита: Реци, човече, како Пантолеон исцели очи твоје? – Овај одговори: Призва име Христово, дотаче се очију мојих, и ја одмах прогледах. – А ти шта мислиш, упита га цар, ко те исцели: Христос или богови? – Овај одговори: Царе! ови лекари које видиш око себе лечили су ме дуго време веома брижљиво, и све ми имање узели, али ми не само ни најмање не помогоше него ми и оно мало вида што имах одузеше, и тако ме потпуно ослепише. Међутим Пантолеон само призвавши име Христово учини те прогледах. Сада ти сам, о царе! расуди и реши, ко је бољи и истинити лекар: или Ескулап и остали богови који дуго време беху призивани али ништа не могоше помоћи, или Христос кога Пантелејмон само једном призва и Он ме одмах исцели?

Незнајући шта да одговори на то, цар стаде по обичају свих мучитеља приморавати овога на идолопоклонство, и рече: Не лудуј, човече, и не спомињи Христа, јер је очигледно да ти богови дадоше вид. – Међутим исцељени, ни најмање не обраћајући пажњу на цареву власт и не бојећи се претњи мукама, одговори Максимијану смелије него еванђелски слепац, некада изведен од фарисеја на испитивање: Ти си сам луд, о царе! када слепе богове своје називаш даваоцима вида; и сам си сличан њима, зато не желиш да видиш истину.

Напунивши се гнева, цар нареди да га убију мачем. И би одсечена глава добром исповеднику имена Исуса Христа, и он оде да у незалазној небеској светлости гледа лице у лице Онога кога исповеди на земљи добивши телесни вид. Тело његово свети Пантелејмон откупи од убице и погребе га крај тела свога оца.

После тога цар нареди да позову к њему Пантолеона. Док војници вођаху светитеља к цару, он певаше речи псалма Давидова: „Боже, славо моја, немој мучати, јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише …“, и остало из Псалма 108. И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем Небеским. Гледајући на њега без гнева, цар Максимијан му стаде кротко зборити: Нисам добре ствари слушао о теби, Пантолеоне; кажу да ти силно хулиш и унижаваш Ескулапа и остале богове, а славиш злом смрћу погинулог Христа, и на Њега се надаш, и Њега јединог називаш Богом. Није ти непознато, како сам велику пажњу обратио на тебе и како сам велику милост показао према теби, да те и у моју палату примах, и учитељу твоме Ефросину заповедих да те хитно научи свој лекарској вештини, да би ти неодступно свагда био поред мене; а ти си, презревши све то, отишао к противницима мојим. Уосталом, ја нећу да верујем ономе што се прича о теби, јер су људи навикли да говоре многе неистине. Ја сам те због тога и позвао, да ми ти сам кажеш истину о себи и изобличиш лажну клевету завидљиваца на тебе, приневши великим боговима, као што доликује, жртву пред свима.

Светитељ одговори: Делима треба више веровати него речима, о царе! јер се истина далеко више познаје из дела него из речи. Веруј причама што си чуо о мени, да се ја одричем Ескулапа и осталих богова ваших, а прослављам Христа, јер из дела Његових ја познадох да је Он једини истинити Бог. Ево; чуј бар укратко дела Христова: Он је створио небо, утврдио земљу, васкрсавао мртве, давао вид слепима, очишћавао губаве, речју подизао са одра раслабљене. Шта су слично учинили богови које ви почитујете, не знам; и могу ли учинити? Ако пак хоћеш сада да познаш свемогућу силу Христову, одмах ћеш је видети у самом делу: нареди да овде донесу ма ког болесног човека који лежи на самртном одру и од кога су лекари дигли руке, и нека дођу ваши жреци и призову своје богове, а и ја ћу призвати Бога мог, па који од богова исцели болесника, тај нека буде признат за јединог истинитог Бога, а остали нека буду одбачени.

Цару се допаде овај светитељев предлог и нареди одмах да потраже таквог болесника. И би донесен на одру човек који дуго година беше сав узет и не могаше владати ни једним делом свога тела, и беше као неко неосетљиво дрво. Дођоше и идолопоклонички жреци, искусни у лекарској вештини, и предложише светитељу да најпре он призове свога Христа. Но светитељ им на то рече: Ако ја призовем мога Бога, и Бог мој исцели овог раслабљеног, кога ће онда исцелити богови ваши? Него ви прво призовите богове ваше, и ако они исцеле болесника, онда чега ради и призивати мога Бога?

Тада жреци стадоше призивати своје богове: један Ескулапа, други Зевса, овај Дијану, они друге бесове, и не би ни одјека, ни одзива. И дуго се они трудише у својим богомрским молитвама, али без икаквог успеха. Светитељ пак, видећи њихов узалудни труд, насмеја се. Приметивши да се насмеја, цар се обрати Пантолеону речима: Пантолеоне, ако можеш, призивањем твога Бога учини ти здравим овога човека. – Светитељ на то рече: „Нека одступе жреци“. И они одступише. Тада светитељ приђе одру, па подиже очи своје к небу и стаде се молити говорећи: Господе! услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене; у дан кад сам у невољи, пригни к мени ухо своје; у дан кад те призивам, брзо ме услиши (Пс. 101, 2-3), и јави силу Своју пред онима који Те не знају, о Царе сила! јер је све могуће Теби. – Пошто се помоли тако, светитељ ухвати раслабљенога за руку говорећи: У име Господа Исуса Христа устани и буди здрав! – И одмах устаде раслабљени, и осети снагу у целом телу, и хођаше радујући се, па узевши постељу своју, однесе је кући својој.

Видевши ово чудо, многи од присутних повероваше у Христа, а идолопоклонички жреци шкргутаху зубима на слугу Христовог и говораху цару: Ако овај остане у животу, укинуће се приношење жртава боговима, и ми ћемо бити исмејани од хришћана. Стога, погуби овога што пре, о царе! – Тада цар рече светитељу: Пантолеоне, принеси жртву боговима, да не погинеш бадава. Не знаш ли колико је људи погинуло што не послушаше наредбе наше и одрекоше се богова наших? Зар ниси сазнао како љуто би мучен старац Антим? – Светитељ одговори: Који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу. И када је Антим, стар и немоћан телом, могао поднети жестоке муке за Господа нашег, утолико пре ја, млад и снажан телом, треба да неустрашиво претрпим све муке на које ме будеш ставио. Јер ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети са Њега.

Тада цар нареди да мученика обесе нага на мучилишном дрвету, па да му железним ноктима стружу тело и горећим свећама опаљују ребра. А он, подносећи ове муке, погледа на небо и рече: Господе Исусе Христе! дођи к мени у овај час, и дај ми трпљење, да бих до краја могао издржати муке. – И јави му се Господ у обличју презвитера Ермолаја, и рече му: Не бој се, ја сам с тобом. – И одмах слугама мучитељима клонуше руке и постадоше као мртве, те испадоше из њих мучилишна оруђа и свеће се угасише.

Видевши то, цар нареди да мученика скину са мучилишта, па га упита: У чему је сила твога чаробњаштва, те и слуге изнемогоше, и свеће се погасише? – Мученик одговори: Чаробњаштво је моје Христос, чија свемоћна сила чини све. – Цар му изврати на то: А шта ћеш радити, ако те ставим на веће муке? – Мученик одговори: У већим мукама већу силу Своју јавиће Христос мој, дајући ми веће трпљење, да би те посрамио. А ја, претрпевши веће муке за Њега, добићу већу награду од Њега.

Тада мучитељ нареди да се у великом казану растопи олово и у њега баци мученик. Када олово стаде кључати, мученика приведоше казану, а он подиже очи своје к небу и помоли се говорећи: Чуј, Боже, глас мој када Ти се молим; од страха вражија избави душу моју. Сакриј ме од гомиле безаконика и од мноштва оних што чине неправду (Пс. 63, 2-3). – Док се он тако мољаше, опет му се јави Господ у облику Ермолаја, и узевши га за руку уђе с њим у казан, и тог часа се угаси огањ и остину олово, а мученик певаше псаламске речи: Ја завапих к Богу, и Господ ме чу. Вечером и јутром и у подне тужим и уздишем, и чуће глас мој (Пс. 54, 17-18).

Присутни се дивљаху чуду, а цар повика: Шта ће ово бити, када се и огањ угаси и олово охлади? Каквом ћу онда муком мучити овог мађионичара? – Присутни предложише: Нека буде бачен у дубину морску, па ће одмах погинути, јер неће моћи омађијати море. – И нареди мучитељ да се то учини. Слуге онда дохватише мученика и одведоше на море; тамо га посадише у чамац, везаше му велики камен око врата, отпловише далеко од обале, па га бацише у море, а сами се вратише на обалу. Када светитељ би бачен у море, њему се опет као и раније јави Христос у облику Ермолаја, и камен о врату мучениковом постаде лак као лист, те се мученик са њим држаше на површини мора не тонући, и иђаше по води као по суву, вођен десницом Христовом као некада Петар, и изађе на обалу певајући и славећи Бога, и ступи пред цара.

Запањен оваквим чудом, цар узвикну: Каква је сила мађиоништва твог, Пантолеоне, те си и море омађијао? – Светитељ одговори: И море се покорава Господу свом и испуњује вољу Његову. – Цар упита: Еда ли ти и морем владаш? – Мученик одговори: Не ја него Христос мој, Саздатељ и Господар свеколике видљиве и невидљиве твари. Он влада како небом и земљом, тако и мбрем: јер су по мору путеви Његови, и стазе Његове по великим водама (Пс. 76, 20).

После тога мучитељ нареди да се ван града спреми звериње гледалиште, па да мученик буде предат зверовима да га поједу. И слеже се сав град на то гледалиште, желећи да види како звери растржу дивног и невиног младића. На гледалиште дође и цар, и привевши мученика показиваше му прстом зверове, говорећи: Они су спремљени за тебе; зато ме послушај, поштуј своју младост, сажали се на лепоту тела свог, па принеси боговима жртве, да не умреш злом смрћу, раскидан зубима зверова. – Но светитељ изјави да више воли да га звери растргну него да послуша такав лукави савет и наредбу. И њега бацише зверовима. А Господ и ту, јавивши се светитељу у облику презвитера Ермолаја, запуши уста зверовима и учини их кроткима као јагањце, те они притрчаваху к светитељу и лизаху му ноге. Он их глађаше руком, и сваки звер се труђаше да дође под светитељеву руку, те стога потискиваху један другог. Видећи то, народ се дивљаше и громогласно клицаше: Велик је Бог хришћански! нека буде пуштен невин и праведни младић!

Разјаривши се силно, цар изведе војнике са исуканим мачевима против оних који слављаху Христа Бога, те убише многе из народа који повероваше у Христа. А нареди цар да и зверове побију. Видевши то, мученик узвикну говорећи: Хвала Ти, Христе Боже, што не само људи него и зверови умиру за Тебе.

И оде цар са гледалишта ојађен и бесан, а мученика врже у тамницу. Побијене пак људе узеше њихови рођаци и погребоше их, а зверови бише остављени да их поједу пси и месождерне птице. Али и ту се догоди дивно чудо: иако ту звериње лежаше много дана, њих се не дотакоше ни пси ни птице, нити се пак лешеви њихови усмрдеше. Дознавши за то, цар нареди да их побацају у дубоку јаму и заспу земљом. Односно мученика пак он заповеди да се начини страшан точак, начичкан оштрим гвожђем. Када за њега привезаше светитеља и стадоше окретати точак, нека невидљива сила одмах изломи точак на парчад, која се разлетеше и смртно ранише многе који стајаху близу, а мученик сиђе с точка читав и неповређен.

И страх спопаде све због таквих чудеса, којима се Бог прослављаше у Своме светитељу. А цар силно запањен упита светитеља: Ко те научи да чиниш тако велика мађионичка дела? – Светитељ одговори: Не мађиоништву него истинској хришћанској побожности научен сам од светог мужа, презвитера Ермолаја. – Цар упита: А где је тај твој учитељ Ермолај? Желимо да га видимо. – А мученик, сазнавши Духом да се Ермолају већ приближио мученички венац, одговори цару: Ако наредиш, ја ћу га позвати к теби.

И пусти цар светитеља, у пратњи три стражара војника, да позове презвитера Ермолаја. Када мученик стиже ономе дому у коме живљаше презвитер, старац чим га угледа упита га: због чега си дошао, чедо? – Мученик одговори: Господине оче, цар те зове. – На то старац рече: Благовремено си дошао да ме зовеш, пошто се приближи час мога страдања и смрти; јер ноћас ми се јави Господ говорећи: „Ермолаје, ваља ти много пострадати за мене, слично слузи моме Пантелејмону“.

Рекавши то, старац радосно пође с мучеником и предстаде цару. Угледавши презвитера, цар га упита за име. А он, казујући своје име не сакри ни веру своју, громогласно објављујући да је хришћанин. Цар га понова упита, говорећи: Имаш ли још кога с тобом исте вере? – Старац одговори: Имам два саслужитеља, истинске слуге Христове, Ермипа и Ермократа.

Тада цар нареди да и њих доведу пред њега. И упита цар ту тројицу служитеља Христових: Ви ли одвратисте Пантолеона од наших богова? – Свети одговорише: Сам Христос Бог наш призива к Себи оне које сматра достојнима, изводећи их из таме идолодемонства на светлост познања Свога. – Оставите сада ваше лажне речи, продужи цар, и понова обратите Пантолеона к боговима, па ће вам се опростити прва кривица ваша, и ви ћете се удостојити части од мене, да ћете ми постати најприснији пријатељи у дворцу моме. – Светитељи одговорише: Како можемо ми то учинити, када и сами хоћемо да умремо са њим за Христа Бога нашега?! Ни он, ни ми нећемо се одрећи Христа, нити ћемо принети жртве глувим и бездахним идолима.

Рекавши то, они сав ум свој обратише к Богу и стадоше се молити, подигавши очи своје к небу. И јави им се одозго Спаситељ, и одмах настаде земљотрес и усколеба се то место. И рече цар: Видите ли како се богови разгневише на вас, те колебају земљу! – Светитељи одговорише: Добро си рекао да се од богова ваших затресе земља, јер они попадаше са својих места на земљу и разбише се, оборени силом Бога нашег који се разгневио на вас.

Док они то говораху дотрча к цару гласник из идолишта и обавести га да сви њихови идоли падоше на земљу и разбише се у прах. А безумни цар, видећи у свему томе не силу Божју него мађиоништво хришћана, повика: Заиста, ако ове мађионичаре убрзо не погубимо, онда ће цео град пропасти због њих. – И нареди цар да Пантелејмона одведу у тамницу, а старца Ермолаја и његова два пријатеља, подвргнувши многим мукама, осуди на посечење мачем. И тако три света мученика: презвитер Ермолај и његови саслужитељи, Ермип и Ермократ, довршивши свој мученички подвиг, заједно предстадоше Светој Тројици у слави небеској. (Њихов спомин је 26. јула).

После погубљења трију светих мученика цар понова изведе преда се светог Пантелејмона и рече му: Ја многе обратих од Христа к нашим боговима, а једино ти нећеш да ме послушаш. Већ и учитељ твој Ермолај са оба пријатеља своја поклони се боговима и жртву им принесе, и ја их одликовах високим звањима у моме дворцу. Поступи и ти тако, да би се с њима удостојио исте части. – Мученик пак, знајући Духом да су свети скончали, рече цару: Нареди им да дођу овамо да их видим пред тобом. – Цар одговори: Нису сада овде, јер сам их послао у други град да приме велико богатство. – Мученик на то рече: Ето, ти си и не желећи рекао истину, послао си их одавде предавши их на смрт, и они су стварно отишли у небески град Христов да приме богатства која око не виде.

Видећи да ни на који начин не може склонити мученика на њихово зловерје, цар нареди да га жестоко бију и, ставивши га на љуте муке, осуди га на смрт: да му се мачем одсече глава а тело сажеже огњем.

Војници онда узеше мученика и поведоше изван града на посечење. Идући на смрт, свети појаше псалам Давидов: „Много пута војеваше са мном, али ме не савладаше. На леђима мојим ораше грешници“, и остало из тога псалма (Пс. 128, 2-3). Када војници изведоше мученика ван града нешто више од једног потркалишта, тада дођоше на место где Господу беше угодно да слуга Његов сконча. Ту они привезаше светог мученика за маслину. Џелат приђе и удари мачем светитеља по врату, али се мач сави као восак, и тело светитељево не задоби рану, јер светитељ још не беше завршио своју молитву. Запањени, војници повикаше: „Велик је Бог хришћански!“ Па, припавши к ногама светитељу, рекоше: Молимо те слуго Божји, помоли се за нас, да се отпусте греси наши које учинисмо према теби по царевом наређењу.

Када се светитељ мољаше, чу се глас с неба, упућен њему, који потврђиваше промену имена његова; јер га Господ уместо Пантолеоном назва Пантелејмоном, јавно му дајући благодат да самилосно прима све који му прибегавају у свакојаким невољама и мукама; и позиваше га Господ на небо. Испуњен радошћу, светитељ нареди војницима да га посеку, а они не хтеше, јер се бојаху и дрхтаху. Тада им светитељ рече: Ако не извршите што вам је наложено, нећете добити милости од Христа мога.

Онда војници приступише и прво целиваше сви тело његово; затим наредише једноме и он одсече главу мученику, и место крви потече млеко. А та маслина тог тренутка се окити родом својим од дна до врха. Видевши то, многи од присутног народа повероваше у Христа.

О овим чудесима која се ту збише би извештен цар; и он нареди да се та маслина одмах посече и исецка, па заједно са телом мучениковим сажеже. Међутим, када се огањ угаси, верници узеше тело светитељево из пепела, неповређено огњем, и чесно га сахранише на оближњем имању учењака Адамантија.

Лаврентије, Васоје и Провијан, мученикови домашњи, који су издалека пратили светог мученика и посматрали сва страдања његова, и чули глас упућен му с неба, написаше његово житије и страдање и предадоше светим црквама у спомен мученика, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

 * * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КЛИМЕНТА ОХРИДСКОГ

Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра.

Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота.

Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот – веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже „мало“ из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља.

Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, – потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом.

Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. „Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати“. Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24. године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200. у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, – колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника.

Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. „Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?“

Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: „Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!“ (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух – Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1. Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има „исхођење“ а друго „даривање“: једно значи начин постојања Духа – јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; „бити дарован“ не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: „престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу“.

Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14).

И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао – јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу.

После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова – одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи?

Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, – предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну.

Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг.

А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: „Кад вас потерају у једном граду бежите у други“ (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља.

Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу.

Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугароки цар Борис, чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице.

Св. Климент, који се родио око 840. године у „европској Мизији“ (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи.

Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама.

Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи из близа шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, – или је децу подучавао, и то на разне начине: – једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, – и то не само дању него и ноћу, – или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28).

Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година.

Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског. Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен.

Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање – благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893. г. тако да он поста први епископ „Бугарског језика“. Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу.

Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту – умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима.

Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану „глагољицу“ како би била приступачнија народу

Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом.

Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служигеља његових би невидљиви сведок догађаја чудеоног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив.

Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу.

И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27. јула 916. г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота.

Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: „и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим“. И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ.

А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин.

 * * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНТУСЕ ИСПОВЕДНИЦЕ

Кћи побожних родитеља Стратигија и Февроније, света Антуса се подвизаваше у осмом веку у Мантинејској страни у Азији. Измалена заволевши девство и чистоту, блажена остави родитељски дом и живљаше по горама и по пећинама и по рупама земаљским. Одвраћајући се од свега житејског и мрзећи све светско, она љубљаше и грљаше безмолвије, побожно усамљеништво и молитвено тиховање.

У то време догоди се те у место Мантинеју наиђе неки јеромонах Сисиније, човек који упражњаваше сваку врлину, и беше свет и чудотворац. Посматрајући га, блажена Антуса свом душом зажеле да подражава врлине светога старца Сисинија. И најпре она доби од њега образац и правило о вођењу усамљеничког живота. Затим, да би је извежбао у послушности, свети старац јој нареди да уђе у зажарену пећ; светитељка послуша: уђе у пећ, и опет изађе, не претрпевши никакву повреду. А научи преподобна од светог Сисинија и друге узвишене врлине, које људско биће приближавају Богу. И још јој свети монах прорече да ће она основати манастир и да ће она у њему бити игуманија над деведесет сестара, што се касније стварно и зби.

После тога је чудотворац Сисиније постриже у монаштво и нареди јој да живи на малом острвцу језера, у близини места Перкеле. Проводећи време у уздржању и у осталим тегобама, блажена Антуса постаде обиталиште Свете Тројице. Она ношаше кострет и вериге; и мудри је људи сматраху бестелесном. Једном пак она оде к светом Сисинију и замоли га за благослов и дозволу да подигне цркву у име свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Преподобни Сисиније јој даде благослов и дозволу; при томе је много поучи и научи, и тачно јој предсказа шта ће јој се све догодити. Опраштајући се с њим, он јој откри дан своје смрти.

Преподобна Антуса подиже жељену цркву светој Ани, и ту се сабраше до тридесет монахиња најпре, и када се навршаваше њихов број, као што преподобни Сисиније беше прорекао светој, блажени Сисиније изиђе из овога живота и отиде ка Господу. После тога света Антуса, видећи да њене сестре напредују у послушности и покорности, подиже још две цркве, једну у име Пресвете Богородице, а другу у име светих Апостола: прву одреди за монахиње, а другу за монахе. Јер многи световњаци, желећи да се кају за грехе своје, напуштаху свет и долажаху најпре споменутом светом Сисинију док он беше у животу, а касније светој Антуси; и она их руковођаше и васпитаваше у врлинама.

Пошто преподобна Антуса познаваше одлично догмате православне вере, она беше одлучно против сваке јереси. По томе она беше чувена, и тај глас о њој дође и до самог цара. У то време цароваше Константин Копроним, христомрзац и иконоборац, и он се стараше да свету Антусу придобије за своју заблуду. Зато позва једног свог једномишљеника иконоборца и нареди му ово: Иди у Мантинејски манастир, нађи Антусу и убеди је да се приклони нашем веровању, тојест да одбаци молитвено поштовање светих икона. Не пристане ли на то, ти је онда стављај на муке све док не буде пристала да се покори заповестима нашим.

Посланик узе са собом пратиоце и понесе многе свете иконе. Дошавши у Мантинеју, посланик изведе преда се на испитивање преподобну Антусу и њеног нећака који беше игуман у једном мушком манастиру. Посланик одмах стави на муке светитељкиног нећака игумана, и дуго га бијаше и тело му кидаше, а светитељка га храбраше и сокољаше да остане у православном исповедању и молитвеном поштовању светих икона и да јуначки подноси муке. А када посланик виде да ће игуман издахнути у мукама, он нареди да престану са мучењем.

Тада посланик нареди да свету Антусу опруже по земљи, и бездушно је бише воловским жилама. Затим бездушник запали свете иконе које беше донео са собом и метну их на главу светитељки, а на ноге јој натрпа жеравицу. Но благодаћу Христовом преподобна остаде неповређена, и посланик је отера.

После тога дође цар Копроним у Мантинејску покрајину и изведе преда се свету Антусу, са намером да је стави на најстрашније муке. Али светитељка га спречи у томе, јер га удари слепилом и он обневиде. Ускоро потом требало је да се царица породи, и беше у смртној опасности од тога. Цар упита свету Антусу поводом тога, и она му прорече да царица неће умрети, него ће родити близанце: мушко и женско; па не само то него предсказа још и какав ће живот имати и једно и друго дете. Чувши то, царица посла манастиру преподобне Антусе многе поклоне и дарове. Тада се и цар одобровољи према њој и више је не злостављаше. Да, зна врлина и зверове да укроти и непријатеље да начини пријатељима.

Због свега тога свету Антусу величаху и слављаху сви. Стога многи долажаху к њој: једни да узму од ње благослов и молитву, други – да постану монаси, трећи – да се исцељују од својих болести. Чудеса која сатвори света Антуса не могу се набројати. Но пошто и она беше људско биће, требало је да окуси смрт, због тога и она заспа сном који доликује праведницима, и то на сам празник светог великомученика Пантелејмона: јер блажена мољаше Господа да се упокоји на тај дан. Она се упокоји и би сахрањена у келији у којој је провела свој живот. И после смрти она сатвори премнога чуда у славу Христа Бога нашега и за доказ богоугодног живота свог.

 * * *

СПОМЕН СВЕТИХ СТО ПЕДЕСЕТ И ТРИ МУЧЕНИКА

Потопљени у мору у Тракији.

 * * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЛЕПЦА, исцељеног светим ПАНТЕЛЕЈМОНОМ

Прогледавши, овај слепац поверова у Христа; зато мачем посечен.

 * * *

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ХРИСТОДУЛА

Свети Христодул беше родом из Касандре код Солуна. Као дечак дође у Солун и изучи абаџијски (кројачки) занат. Као занатлија путоваше продајући своју робу. Тако би и на острву Хијосу, где купи један дрвени крст, донесе га у Солун, даде да га зографишу, па га приложи цркви Св. Атанасија. У то време чу да један Бугарин хоће да се потурчи, и веома се на то ожалости. Зато се реши да сам мученички пострада за Христову веру. Узевши натраг свој крст, он отиде међу Турке, који тада баш превођаху у ислам оног бедника Бугарина, и повика пред свима овоме Бугарину: „Брате, шта ти би? Ево вере наше, ево Христа Који се распе за нашу љубав, а ти напушташ Спаситеља свог и постајеш Турчин“?! Видећи га да убеђује Бугарина да се не потурчи, јаничари скочише на блаженог Христодула, истукоше га силно, па поведоше код свога муле. Овај га питаше ко га је наговорио да чини тако, а мученик му на то одговори: „Нико ме није послао, него сам Христос“. – „Остави то, и постани Турчин“, рече му судија. – „Остави и ти ислам, па постани хришћанин“, одговори му Христодул. Тада га судија предаде муселиму, а овај нареди да га ударају по ногама 404. пута мотком, па да га онда вуку по путу са омчом око врата. Најзад га Турци обесише пред црквом Светог Мине у Солуну 1777. године.

 * * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАНУИЛА

Слуга Божји Мануил у миру се упокојио.

 * * *

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА, Христа ради јуродивог

Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама Великог Новгорода, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392. године.

 * * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАСАФА, митрополита Московског

Племић; спочетка монах у манастиру светог Сергија Радонежског, затим настојатељ; 1539. године изабран за митрополита Московског. Као митрополит борио се против неправде и насиља неких моћних бојара: зато послат на заточење у Кирилов манастир, па потом превезен у Сергијеву лавру. Ту свети Јоасаф престави се ка Господу 1555. године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој лаври.