Среброљубље је лакомост на новац и жудња за богатством ко: ја је овладала срцем и поробила ум. Среброљубље је болест туђа и : страна души, оно је корен греха, геена пре геене, прва међу поша1 стима, врх сагрешења.
Златоуст о среброљубљу каже: „Ма колико зла да сретнеш и у дому, и на тргу, у судницама – ма где, све је отуда потекло.“ Среброљубље подстиче многе на неправду из жеље за новцем и бива људима узроком многих невоља. Среброљубље је страст душе која изазива толику жеђ за златом која утолико више пали, што се више злата сипа да је угаси. Среброљубље среброљупца чини сиромашним, јер оно ризничи себи самом, а не ономе кога је обузело и кога оставља да сиромахује. Оно је душегубно јер растаче све здраво што је душа стекла и помрачује сваку њену врлину. Оно је пријатељ геене, јер заиста у њу води. Ненавидник је Царства Небеског, јер затвара врата раја. Отац је сваког зла, јер наводи на сваковрсну неправду. Сурово је и немилостиво, неблагоутробно и тирански мучи пре свих онога ко њега љуби, свога сужника. Среброљубље рађа многостицање, незаситост, тврдичлук, лукавство, крађу, грабеж, неблагодарност, незахвалност и смрт душе.
Плутарх каже о среброљубљу: „Пићем се, додуше, може угасити жеђ за пићем и јелом се може заситити жеља за јелом, а среброљубље не гасе ни сребро, ни злато, нити многостицање престаје када се стекне више, па се богатоме може рећи исто што и надрилекару: Од твога лека болест само напредује.“
Свети Нектарије Егински