Монашко живљење је самоодрицање и потчињење Божјем закону, нестицање, уздржање, злопаћење, борба уз непрестану молитву зарад стицања сваке врлине и стрпљиво настојање око савршенства. Божанствени Јован Лествичник овако одређује монаха: „Монах је непрестано насиље над природом и постојано чување осећања, освештано тело, очишћена уста и просветљени ум“ (Бес. 1).
Свети Исак вели: „Монах је онај који седи ван света и не престаје да моли Бога да се удостоји будућих блага. А богатство монаха су утеха која настаје из жалости и радост из вере, која блиста у ризницама разума“ (Беседа 46).
А свети Јефрем каже: „Монаха не чине брада и одећа, него небеска жудња и божанско живљење, јер у томе се најбољи живот очитује.“ И св. Максим вели: „Монах је онај који је ум одвојио од вештаствених ствари и који служи Богу уздржањем, љубављу, псалмопојањем и молитвом“ (Погл. 44, Друга стотина о љубави).
Свети Нектарије Егински
