Сунце моје у очима твојим, као за Синај зађе,
И срце те, као бедуин ману, у пустињи нађе,
Мој си олтар, ковчег, из старозаветне скиније,
Мој анђел гласоводник, кроз тамнице униније.
Благодат прашталника, сузе ти уље помазања,
А нарав кротка, гордост ситна, и од зрна мања,
Руке добродетељи, дародавца и топлога Маја,
На прсима носиш живот, свежањ загрљаја.
Познала сам ти сјај и пламен с лица мира,
Ко што познах на фрескама многих манастира,
Кад ми сунце у очима твојим, ко за Синај зађе.
И видех те, у безмолвију, ко часног саборца,
У молитви, мирјанина, пред престолом Творца,
Кад те срце, као бедуин ману, у пустињи нађе.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
