Обележавању тројубилеја Светог Владике Николаја- 140 година од рођења, 65 од престављења Господу и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог придружила је трибину „Свети Владика Николај, Лелићки Златоуст, о Ловћенском Тајновидцу, Владици Његошу“, чији је домаћин био саборни храм у Ваљеву. О личностима и стваралаштву двају великана српске духовности говорили су др Снежана Адамовић, из чије су докторке дисертације проистекле две тематски за њих везане књиге, и др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду. Одломке из књига читао је спикер Владимир Живановић, а песмом је сабрање украсила Група „Нектарија“ у сарадњи са познатим ваљевским музичарима Сашом Стефановићем и Милорадом Јелићем
„Српска је душа до Владике Николаја муцала“, речи су Преподобног Оца Јустина Ћелијског, савременика духовног горостаса подно Повлена, који је светитељски образ у његовој личности сагледао још за земаљског живота. Заиста, записали су и многи потом, нико нас није изразио као Владика Николај. Говорио је језиком лепшим од живота, а о њему се говорило са једнаким поштовањем међу елитама на краљевским дворовима и на завичајним пашњацима међу чобанима. Реч Владике Николаја надахњује, преображава и васкрсава и његов је живот непрестано прослављање Бога и беседа, које имају за циљ да отворе ум и очисте срце. Егзистенцијалне су и животне, те их не треба свести на уметност лепог говора, иако је углед великог беседника стекао још у раном животном добу. Појава Владике Николаја као беседника била је новина у тадашњем црквеном, културном, просветном и друштвеном животу. Он је генијалан мислилац, беседник и песник, чуло се, поред осталог на трибини посвећеној Лелићком Златоусту и његовом сагледавању историјског му претходника Петра II Петровића Његоша, духовног и световног поглавара Црне Горе и јединственог литерарног ствараоца, о коме су написане бројне књиге. Његош представља писца који у једној култури обележава централно место као што је то Шекспир код Енглеза, Гете код Немаца, Данте код Италијана, Сервантес код Шпанаца и Пушкин код Руса. Песник, у коме се сусрећу силе културе и силе времена, рекао је проф. др Мило Ломпар. Његош је изазивао посебну пажњу својом личношћу и о томе је сјајно писао Ваљевац Љуба Ненадовић. По земаљској му кончини, о његовом делу писали су бројни врсни ствараоци. Дело „Религија Његошева“ Владике Николаја представљало је апсолутну новину. Владика Николај се унутар ове теме сусрео са присуством хетеродоксних, односно неправославних слојева у Његошевој мисли. Владика Николај није заобилазио тај „проблем“, а није га заобишла ни др Снежана Адамовић, када је излагала оно што је Владика Николај писао, указао је проф. Ломпар у свом казивању о књигама колегинице из Ваљева.
Владика Николај је тај проблем разрешио на прилично модеран начин. Он је отприлике рекао да Његош никада није био у складу са канонима, он је ту песник. Али, управо песничком поруком осликава и очитује тако дубоко религијско осећање, које га чини у најдубљем смислу религијски надахнутим. Владика Николај је употребио једно модерно становиште у разликовању онога што би било песничко искуство и онога што би било духовно надахнуће. То је колегиница Снежана Адамовић у свом раду назначила- похвалио је проф. Мило Ломпар рад др Адамовић, истакавши да је као проучавалац са великом посвећеношћу приступила бављењу овом темом.
Владика Николај је први у нашој науци о књижевности доказао оригиналност и песничку самосвојност философско- религијског спева „Луча микрокозма“, првог од три најпознатија дела Владике Његоше. Такође, истакао је др Мило Ломпар, беспрекорно је разумео драму хероике и драму историје „Горског вијенца“, дела које је за њега представљало нешто што мири историјско памћење и оно универзално у људској егзистенцији. Књиге др Снежане Адамовић „Созерцање беседа под гором“ и „Петар II Петровић Његош у критичкој мисли Николаја Велимировића“, проистекле из њене докторске дисертације, приближавају двојицу великих људи наше културе и традиције, који у сваком тренутку изискују поштовање, закључио је проф. др Мило Ломпар.
У свом обраћању публици, др Снежана Адамовић је истакла да су беседе Владике Николаја наш „поглед ка горе“ и присетила се повратка његових моштију- догађаја који нисмо сви у потпуности разумели, али слутили смо да је реч о нечему великом и важном за наш народ и земљу. Раних деведесетих, када је отпочела магистарски рад о Владици Николају, његове књиге није било могуће наћи ни у једној библиотеци у Србији, нити се о њему говорило јавно. Уз помоћ протођакона Љубомира Ранковића, дугогодишњег уредника Издавачке куће „Глас Цркве“, а на препоруку почивших проте Ђорђа Колџића и сина му Николе, проф. књижевности, долази до почившег проф. Богословског факултета Радована Биговића и од њега добија списак литературе. Магистарски рад Снежане Адамовић, упркос низу перипетија, привлачи пажњу истакнутих интелектуалаца међу којима су и покојни проф. др Никола Милошевић и потоњи ментор на докторату проф. др Мило Ломпар, као и блаженопочивши Митрополит Амфилохије, са чијим га је благословом писала у манастиру Михољска Превлака. Данас се о Владици Николају слободно говори свугде и то је добро, казала је др Адамовић и подсетила на речи проф. Николе Милошевића:“Ми више нисмо потребни Владици Николају, али је он потребан нама“. Речи, које данас можемо сматрати визионарским, будући да сабрања у његову част, као и хиљаде верника на поклоњењу његовим моштима сведоче о снази поштовања и љубави српског, али и других православних народа, према Лелићком Златоусту.
Извор: Епархија ваљевска
