Предраго ми у Христу чедо,
Сутра су „Прочке“. И птице се у гори опраштају, – говорили су наши стари, и тако пренели нама еванђелско и апостолско предање. Несумњиво еванђелско и апостолско. И тако Свето Православље и надаље неуморно пише Спасово Еванђеље, пише и писаће га све до Страшнога суда. Опростите, драго ми чедо, све што у животу сагреших небу и земљи, и свакој птичици и свакој травчици, јер је пакао сваког греха мог страшан и страшилан за сваку твар Божју. А свака је твар безгрешна, јер у сржи логосна. Зато сва твар уздише и тужи са нама и због нас; тужи, и тугом нас својом оптужује као убице који извршише, и непрестано врше, покољ безгрешних твари Божјих, увевши у земаљски свет три ненасита злотвора: грех, смрт и ђавола; а са њима и за њима – пакао.
Благо Вашој души што Вас Господ удостоји да се поклоните светим моштима Светог Златоуста. Молим Вас, учините за мене три метанија пред њим, вапијући: Пресвети оче Златоусте, опрости и помози свегрешном чеду твом – архимандриту Јустину! – Како је блажено свако осећање у мени када га молитвом прострем пред чудесним и милим Светим Златоустом! А мисао? О, она се одмах расцвета у рајски цвет, и сва мирише на бесмртност и живот вечни. Слатко је души молити се: О, мили оче Златоусте, удостоји ме данас себе осећати тобом! – И дан се мој претвара у свети дан, и дани моји – у свете бројанице, које узбуђено јецају пред њим недуге моје и туге моје, свакодневна умирања моја и васкрсавања моја. Себе сагледати Светим Златоустом у свима понорима мојим, – то је смрт за све смрти што су у њима. То смрт и за самог проналазача смрти Сатану. Тако се човек постепено претвара у благовест Божју, у благовест којој се Херувими усхићено клањају у лицу Пресвете Свечудесне Богомајке. И човек постепено доживљује православну антроподицеју… Свако добро, и оно боље, и оно најбоље жели Вам свом душом од Господа
Ваш отац Јустин.
*Писмо једном монаху (Сирна субота, 14. 3. 1964.)
Преподобни Јустин ћелијски
