Type Here to Get Search Results !

Kако глуви могу да чују службу?


У почетку беше Реч (Јн. 1,1)... Навикли смо да црквене службе сагледавамо првенствено преко текста. Али како се моле они који су глуви? За одговор на ово питање отпутовала сам у Клин (мали историјски град педесет три миље северозападно од Москве.— Прев.), у цркву Светог Тихона, патријарха московског и све Русије, где се више од петнаест година богослужи уз симултано превођење на руски знаковни језик. Разговарала сам са њеним свештеником, протојерејем Анатолијем Фроловим. Разговор је водила Алина Сергејчук.


- Наглуве и глуве особе другим речима називају и даровитим. Да ли је тачно да Господ даје нешто заузврат особама са инвалидитетом — онима којима су ускраћене неке од могућности на које смо сви навикли?


—Људи са оштећеним слухом имају свој језик, опажање света, културе и менталитета. Готово сви читају са усана и израза лица. Глуви људи су веома проницљиви. По изразу вашег лица одмах ће приметити да ли лажете и говорите неискрено. Вероватно ће вам одмах рећи о томе. Захваљујући томе, пријатно је општити са њима - уверени сте у међусобну искреност. Деца са оштећеним слухом и глувим родитељима брже се и боље интелектуално развијају. Као што знате, добра моторика олакшава развој мозга, а таква деца се од детињства навикавају да прате гестикулацију родитеља и да их понављају (и говор им је нормалан). Међу глувима има веома талентованих људи. На пример, Дмитрије Балашов, захваљујући коме је овај посао започео у нашој цркви. Он је веома образован и савршено писмен; он не прави ниједну грешку и све су му запете на месту. Очигледно, он визуелно разазнаје и памти интонације. Његов језик је леп и фигуративан, а он је диван приповедач!


- Мислила сам да глуви не могу да говоре...


— То је погрешно схватање. Готово сви говоре, многи неразговетно, а неки сасвим јасно. Што се тиче Дмитрија, он је изгубио слух када је имао око годину дана. На срећу, његови родитељи су учинили све што је било у њиховој моћи да негују дечака; вредно су радили са њим и он је постао високообразован младић са великим интересовањем за живот, свет и људе. Успешно је дипломирао на Московском државном Хуманистичком универзитету Шолохов и на Православном институту Светог Тихона (сада универзитет). Затим, 1990-их, постојала је група глувих и наглувих при Новодевичјем манастиру Смоленске иконе Богородице у Москви. Дмитрије је почео да посећује њихове службе. Године 2005. јавили су ми се представници Друштва глувих у Клину са молбом да помогнем у катихизацији групе глувих. Почели су да се састају у нашој цркви на службама, парохијским чајанкама, и да организују заједничке екскурзије и поклоничка путовања. Где нису били! Били су два пута на Алтајским планинама, посетили Бајкал и Камчатку, летели у Енглеску и Израел! Пре пандемије посећивали су манастире и изложбе. Путовао сам са њима. И, наравно, важан део посла је катихизација. Људи проучавају православну веру, Свето писмо и Предање. Дмитрије је предводио овај покрет и постао наш катихета. Пријатељ наше парохије, протођакон Павел Трошинкин, преводи службе на знаковни језик. Оно што је посебно вредно је то што његова тумачења нису формална; али, како рече блажени Јероним Стридонски: „Смисао за смисао, а не реч за реч“. Дмитрије се обратио Свјаташјем Патријарху пишући му о томе како види пастирску службу са особама оштећеног слуха у Цркви и објављујући своју докторску тезу и чланак „Социјализација глувих у Руској Православној Цркви“. Ово је био важан корак у развоју рада са глувимљ и наглувима. 


- Да ли се овај посао и даље наставља?


Да, сада је за то задужен Центар за рад са глувима, глувослепима и наглувима Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјалну службу. На челу је епископ Пантелејмон (Шатов). Наравно, нисмо једина црква која помаже таквим људима. У Сергијевом Посаду постоји интернат за глувослепу децу, где пастирску службу проводе монаси из манастира Свете Тројице - лавре Светог Сергија. У Москви и са глувим особама раде Храм Чудотворне Тихвинске иконе некадашњег Симоновског манастира и Храм Свих Светих Руске земље у Новокосинском округу, а таквих цркава широм Русије има педесетак.


- Да ли се у цркви Светог Тихона одржавају одвојене службе за особе са оштећеним слухом?


Не. На овим службама учествују и остали наши парохијани. Људи са оштећеним слухом се по правилу састају суботом како им одговара, али, наравно, долазе и на велике црквене празнике. Последње недеље септембра, Светског дана глувих, долазе велике групе. Десно поред солеје постављамо екран како би неометано пратили службу и на њему приказујемо текст службе. Када смо први пут на Васкрс поставили овај екран, наши редовни парохијани су рекли: „Оче, како је сјајно! Сада је јасно шта су певали!" Када у цркви има особа са оштећеним слухом, изговарам све молитве наглас да нам читају са усана. Почео сам да служим са отвореним царским дверима због њих. Затим је Његова Светост издао указ да цркве служе са отвореним царским дверима ако у парохијама има глувих чланова.


- Како се исповедају?


— Дају ми папирне белешке са списковима својих грехова, а ја им писмено одговарам. Глува особа не може да се исповеди гестикулацијом, иначе ће други то видети и „прочитати“.


- Да ли су особе са оштећеним слухом и глуве особе укључене у парохијски живот?


Сигурно! Имамо јединствену парохију, а у парохијски живот су укључени и људи са оштећеним слухом заједно са осталим верницима. Славимо празнике и састајемо се на чајанкама. У ствари, имамо чак шест храмовних празника: Свети Тихон се обележава четири пута годишње, затим Новомученици и Свети архијереји московски. За вернике са оштећеним слухом поставили смо посебан сто како би могли да разговарају и виде једни друге. Али, наравно, опште и са другим парохијанима. Увек радо долазе на дечје прославе и божићне представе. Многи од њих су се венчали и потом овде крстили децу.


- Ваша црква има необичну икону прелепог златог веза, која приказује Спаситељево исцељење глувонемог човека. Како је до тога дошло?


—То је јединствена икона и не знам да ли има сличних негде другде. Везла га је Татјана Серкова, руководилац радионице златовеза Јахонта, наша наглува парохијанка. Иначе, ако пажљиво прочитате у Јеванђељу о Спаситељевом исцељењу глувонемог човека, видећете да Господ примењује основна начела  рада са глувим особама: додир и визуелну слику, чиме се надокнађује недостатак слуха: ,,И доведоше к њему глуха и мутава, и мољаху га да метне на њега руку. И узевши га из народа насамо, метну прсте своје у уши његове, и пљунувши дотаче се језика његова; И погледавши на небо, уздахну и рече му: Ефата, то јест, отвори се!  И одмах му се отвори слух, и раздријеши се свеза језика његова, и говораше правилно. И забрани им да никоме не казују; али што им он више забрањиваше, то они већма разглашаваху.“ (Мк. 7,32-35). Додиром Христос је човеку јасно ставио до знања да ће сместа бити излечен. Гледајући у Небо, видљиво је показао да се моли Оцу Небеском и позива Га да учини исто.


- Због тога је за особе са оштећеним слухом и глуве особе веома важно да недостатак звука надокнаде другим изворима информација и емоција, зар не?


Да, тако је. Такви људи „чују својим очима“. Зато нам је важно да цркву прекријемо фрескама (до сада су зидови били бели). То је оно што парохијани заиста желе, а посебно глуви. Фреске ће им послужити као илустрација богослужења и додати боју њиховом опажању. Иначе, прикупљање средстава за пројекат мурала врши Фондација Архангела Михаила. Ако неко жели да помогне, може то учинити овде: https://clck.ru/aqyQL.


За наш портал превод са енглеског приредила:

проф. Сања Симић де Граф, 

сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"


Извор: Оrthochristian.com