На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети свештеномученик Артемон лаодикијски; Свети мученик Крискент; Света мученица Томаида; Свети мученик Елевтерије персијанац; и Свети новомученик Димитрије пелопонески.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АРТЕМОНА, презвитера Лаодикијског
За царовања Диоклецијанова бејаше велико гоњење на хришћане: у све градове и крајеве римске царевине бише упућени мучитељи, да приносе жртве идолима и да хришћане приморавају на поклоњење идолима, а непокорне да муче и убијају. За Лаодикијску област би одређен војвода Патрикије. Чувши да се војвода приближава Лаодикији, епископ лаодикијски блажени Сисиније узе са собом свештеника Артемона светог и неке хришћане, оде ноћу у идолиште Артемидино и све идоле полупа и огњем сажеже. Онда оде у своју хришћанску цркву, која беше удаљена од града пет стадија, тамо вршаше богослужење и утврђиваше верне у вери, говорећи им: Децо моја, чујемо да у град долази антихрист који ће убијати хришћане. Нека вас дакле ништа не растави од љубави Христове: ни огањ, ни мач, ни звери, нити ма која најљућа смрт!
Када стиже у град, војвода Патрикије прво принесе жртву у идолишту Аполоновом. И тог дана приреди позориште, и саопшти царску наредбу. Пошто пет дана проведе у позориштима и лову, он уђе у Артемидино идолиште са жељом да принесе погану жртву, али не нађе идоле. И упита за њих: Где су? Одговорише му, да је епископ Сисиније са попом својим Артемоном и осталим хришћанима разбио кип Артемидин и кипове осталих богова. На питање војводино, где се налази епископ и хришћани, одговорише му да су они у својој цркви Војвода одмах уседе на коња, и са наоружаном војском оде хришћанској цркви. А кад се приближи цркви на једну стадију, војводу ухвати силна грозница, те паде с коња, и војници га на носилима однеше у најближу кућу. Кад се спусти ноћ, и војници сеђаху око болесног војводе очекујући његову смрт, рече војвода војницима и домаћима: Хришћани ме проклеше, и њихов Бог ме мучи. На то му домаћи рекоше: Моћни богови и светла богиња Артемида даће ти здравље. Али пошто се болест погорша и живот војводи беше у опасности, војвода рече војницима: Идите у хришћанску цркву, и реците епископу Сисинију: овако каже војвода Патрикије: Велики је Бог хришћански, помоли Му се за мене, епископе, да оздравим од ове тешке болести, па ћу од злата начинити твој лик и поставити га усред града.
Војници одоше и саопштише епископу војводину поруку. Епископ му одговори: Злато твоје нека буде с тобом, а ако верујеш у Господа нашег Исуса Христа, избавићеш се од болести своје. На то војвода посла епископу овакву поруку: Верујем у Бога твога, само да оздравим. Онда епископ сатвори молитву за војводу, и војвода одмах устаде здрав.
После неколико дана војвода Патрикије крену у Кесарију Палестинску. И када беше на три стадија од Лаодикије, срете светог Артемона свештеника где се враћа из лова, јер он речју Христовом ловљаше дивље звери. И за њим иђаху два јелена и шест дивљих магараца, које вођаше епископу , јер епископ Сисиније имађаше диван врт, и желео је да у њему држи дивље звери. Војвода нареди да стану кочије, па упита Божјег слугу Артемона: Како си уловио ове звери? Он одговори: Уловио сам их речју Христа мог. И рече војвода: Старче, чини ми се да си хришћанин. Светитељ му одговори: Хришћанин сам од младости.
Тада војвода нареди двојици војника да окују у двоје вериге Артемона и да га воде за њим до Кесарије Палестинске. А кад светитеља оковаше, он се окрену зверињу које је ишло за њим и рече им: Идите к Сисинију епископу. И одоше, и зауставише се код врата црквене ограде. А епископ упита вратара: Откуда дође ово звериње? Тада по наређењу Божјем један јелен проговори човечјим гласом и рече: К теби нас посла слуга Божји Артемон, кога злочестиви војвода ухвати и окована одведе у Кесарију.
Епископ се запрепасти кад чу јелена да говори, и дубоко уздахнувши за Артемоном, призва ђакона Филеја, и рече му: Ново чудо се догоди! Јер један од ових зверова које видиш, јелен проговори човечанским гласом и каза ми да је неваљали војвода ухватио слугу Божјег Артемона, оковао га и у Кесарију одвео. И ја сам ево запрепашћен тиме што је јелен проговорио, и опхрван великом тугом што је Артемон ухапшен. Стога те молим узми просфоре и са једним служитељем отиди до Кесарије и распитај се да ли је истина што каже јелен.
Ђакон узе просфоре и служитеља и, пошто се помоли Богу, оде. И дошавши у Кесарију он нађе светог Артемона у тамници. И пошто се поздравише, он га упита: Слуго Бога Вишњега и пастиру словесних оваца, како си нас оставио и пао у руке мучитељу? Ми то нисмо знали, али једна дивља животиња проговори људским гласом и обавести о томе епископа. Зато ме епископ посла овамо да видим да ли је истина што јелен каза, јер епископ много тугује за тобом. Свети Артемон на то рече: Слуго Господњи Филеје, извести владику мог светог епископа, да сам на путу ухваћен Христа ради и посађен у тамницу, те нека се помоли за мене, да бих могао победити злу намеру христоборног мучитеља и удостојио се постати заједничар Христу Господу.
Пошто дадоше један другоме целив, они се расташе: ђакон се врати к епископу, а Артемон оста у тамници. Дошавши к епископу, ђакон му достави Артемонову поруку. И епископ се са сузама помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си избавио Данила из уста лавових, и спасао Три младића из Навуходоносорове ужарене пећи, Ти и слугу твог Артемона избави од непријатељског Патрикија, и дај му да победи све муке на које га овај буде ставио, и уврсти га у лик светих Мученика.
Једнога дана војвода Патрикије, приређујући позоришта у граду Кесарији, нареди да изведу преда њ светог Артемона, свештеника лаодикијског, и упита га: Реци нам, старче, како ти је име? Он одговори: Зовем се Артемон, роб Христа Бога мог. Војвода га упита: Јеси ли ти разбио кип велике богиње? Светитељ одговори: Ја. Војвода га упита: Кажи ми, старче, како савлада силу њену, и не поштеде лик њен, нити се побоја одмазде њене, него ти она, кротка будући, допусти да живиш? Свети Артемон одговори: Ја ћу, молећи се Богу моме, и тебе савладати и насиље твоје победити, а некмоли мртвог н немог идола! Војвода му рече: Чувши да се зовеш Артемон, ја се понада да си слуга богиње Артемиде. А држим да те она остави у животу зато што носиш њено име. Светитељ одговори: Неваљалче, безбожниче, помрачени умом сине ђавољи, ако хоћеш да знаш откуда ми то име, онда знај да ми га Бог дарова док бејах још у утроби матере своје. Војвода рече: Поштуј своју старост, поштеди своје седе власи, те принеси жртву великом богу Ескулапу[5] који је у овом граду. Светитељ одговори: Шеснаест година бејах чтец и читах књиге у цркви Бога мог; двадесет и осам година бејах ђакон и читах свештено Еванђеље; тридесет и три године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом; и ти сада тражиш од мене да будем сличан теби и да принесем жртву ђаволу који се налази у мртвом идолу. Ипак хтео бих да видим бога твог и познам силу његову. Војвода рече на то: Велику славу и силу има велики бог Ескулап, и који год пред вратима храма његова не принесе кадове с молитвом, не може ући унутра. – У храму пак Ескулаповом жречеви нарочито неговаху велике змије, и једном у години приношаху им слаткише. Светитељ рече: Хајдмо у храм Ескулапов, и ако ми не допусти да уђем унутра, ја ћу му онда принети кад.
А када се војвода и народ са светитељем приближише томе храму, змије, или боље нечисти дуси у њима, не подносећи долазак мучеников и силу Христову што је у њему, стадоше страшно шиштати и метеж правити, да се и сам храм као дрво од ветра колебаше. Видевши то, војвода и народ побегоше од страха. Потом војвода рече светитељу: Видиш ли како је сила Ескулапова велика, па никоме не допушта да уђе к њему без када? Светител. му рече: Нареди твоме жрецу да ми отвори храм, и ја ћу ући. Војвода нареди жрецу да отвори храм. А жрец по имену Виталије рече војводи: Молим твоју пресветлу власт, ја не могу отворити храм без када и мољења, јер је велика претња бога Ескулапа. И жрец узе кад, принесе га по свом идолопоклоничком обичају, скиде катанац са врата, и одмах побеже одатле. А војвода, стојећи далеко од врата храма, довикну светитељу: Старче, ако можеш ући, уђи Светитељ приђе вратима, прекрсти се, смело уђе, и све змије прикова за земљу тако да се не могаху маћи. Онда се светитељ помоли истинитоме Богу свом, говорећи: Господе Боже мој, Ти си слугом Својим Данилом уништио вавилонског Вила, и змију убио, – Ти и сада преко мене грешног побиј божанском силом својом ове змије, да се прослави свето име Твоје!
Затим, запретивши змијама да никоме никакво зло не учине, свети Артемон им нареди да му следују. И изиђе с њима напоље. А народ и војвода, када угледаше змије где излазе из Ескалупова храма, препадоше се и дадоше се у бекство. А светитељ повика за њима: Што бежите? Не бојте се, станите, и видећете сада да ће ове змије силом Бога мог истинитог бити умртвљене на очи ваше! – И духну на змије и све их намах умртви, и оне се распадоше пред ногама његовим као громом поражене. Онда свети Артемон рече војводи: Видиш ли, Патрикије, како силом Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа бише умртвљени богови које ви обожавате? А војвода и сав народ беху се препали видевши змије побијене међу којима беше и једна огромна змија, пет лаката широка а двадесет и пет лаката дугачка. Жрец пак Виталије, видевши све то, громко изјави: Велики је Бог хришћански, и велика је сила овога човека који дахом уста својих умртви ове змије! И припавши к ногама светитељевим, говораше: Слуго Бога вишњега, нећу се одмаћи од тебе! Осени ме силом Бога твог, да бих постао овца твога стада. Досада сам био у заблуди, јер сам се уздао у идоле и у ове змије, а сада сам познао Бога истинога.
А безбожни војвода, слеп очима душе, иако виде овакво чудо, ипак се не хте обратити истини. И погибију змија приписиваше не сили Божјој већ мађиоништву Артемоновом. И он, постиђен и разјарен због погибије змија, нареди да светог мученика опет изведу пред њега на суд. И јаросно викну к светитељу: Тако ми велике богиње Артемиде и лучезарног Аполона[6], на комаде ћу те исећи ако ми не кажеш којом си силом побио оне огромне змије! Мученик му одговори: Силом Христовом и с помоћу светог Архангела Рафаила, за то послатог од Бога, побих змије ваше. Војвода га упита: Може ли имати такву силу онај кога је јеврејски народ распео? Светитељ одговори: О злобом помрачена змијо стара, наследниче тартара чуо си и опет чуј: ваше змије погибоше од силе Бога мог!
То до беса доведе војводу, и он силно ужеже један огроман тигањ, положи на њега нагог мученика, па још ужеже и гвоздене остане, и нареди да га боду. Усто нареди да му железним оруђем одсецају делове тела. И говораше мученику светом: Видиш ли, непокорни старче, како тело твоје у мукама гине? А страдалник подиже очи к небу и рече: Господе Исусе Христе, не допусти поганом војводи да исмеје мене слугу Твога, јер знаш да Тебе ради страдам. Дај ми трпљење до краја, да враг мој буде потпуно посрамљен. Услиши, Боже, молитву слуге Твога, и чуј мољење моје, Господе Саваоте! Ти си створио небо и земљу и све дивоте под небом, и Ти си Господ свију, и нема онога који би Ти се могао одупрети, у милости Твојој спаси ме, Господе! Ти си осветио незлобивог слугу Твог Авеља, невино закланог; Ти си оправдао и на висину узнео угодника Твог Еноха; Ти си сачувао Ноја у ковчегу; Ти си благослова ради уздигао светитеља Мелхиседека; Ти си жртве ради прославио Авраама; Ти си умножио децу Јакова; Ти си ишчупао Лота из содомског огња; Ти си трпљења ради узвеличао Јова; Твојом помоћу Јосиф је победио телесне страсти; Тобом се слуга Твој Мојсије уздигао над непријатељима; и сви Тобом спасени величају Тебе, Бога прослављеног. И ја, Господе, слуга Твој, молим Те: помилуј ме милошћу Твојом и помози ми силом Твојом!
Док се светитељ тако молио, гле, онај јелен у Лаодикији, што проговори епископу човечанским гласом, дотрча у Кесарију, проби се кроз народ на гледалишту, паде на колена пред светог мученика и лизаше чесне ноге његове. Затим ставши према војводи он опет, по наређењу Божјем на изобличење и посрамљење безбожника, проговори човечанским гласом и рече: О најзлочестивији војводо! увиди да нема ничега што је немогуће Богу. Он је моћан да и животињама подари људски говор, да би показао божанску силу своју. Знај дакле да ће се слуга Божји Артемон ускоро ослободити, а тебе ће две птице небеске зграбити и у врелу смолу вргнути, зато што си исповедио Бога и веровао у Њега, па си Га се затим одрекао, и сада бездушно мучиш праведног човека.
А покварени војвода, изобличен од дивље животиње, и сматрајући то за мађиоништво, разгневи се веома и нареди војницима да јелена убију. И један војник узе копље и баци га на јелена, али јелен отскочи устрану, и копље удари у груди војводиног трпезара, прободе га и овај одмах издахну. То веома ожалости војводу, и он прекину суђење и оде дому свом, наредивши да мучеиика опет вргну у тамницу.
Сутрадан војвода нареди да се велики казан напуни смолом, да смола проври, па да се у њу главачке баци мученик. Када слуге спремише све, дођоше и известише војводу да смола већ ври у казану. А он, желећи да својим очима то види, седе на коња и одјаха ка казану. Кад се приближи том месту, слетеше с неба два Анђела у облику орлова, зграбише га с коња и вргоше у врелу смолу, и сав изгоре у њој да му ни кости не остадоше. Кад то видеше војници и народ, препадоше се и разбегоше, само светитељ остаде крај казана, славећи Бога. И преклонивши колена помоли се Богу, и изведе на том месту извор воде.
Онда дође идолски жрец Виталије и многи други, те их свети мученик огласи и крсти.
Те ноћи дође мученику глас с неба који говораше: Изиђи из овог града и иди у Азију у приморско место Вули, и тамо ћеш обрести Александра и његову мајку Пиронију. И с њима ћеш многе ослобађати од демона и од разних болести. И многи ће, просвећени Тобом, прославити Бога. – А кад свану, скупише се код светог Артемона сви новопросвећени. И он узе хлеб Божанске Тајне, разломи га на честице, и благословиши свету Чашу, даде им говорећи: Овај хлеб је Тело Христово, и ова Чаша је Крв Христова, проливена за душе ваше. Стога се чувајте, децо, да ниједан између вас не отпадне од љубави Христове! Стојте непоколебљиво у вери! А мени је наређено да идем у Азију.
Епископ пак кесаријски, чувши све о светом мученику Артемону, како је многе крстио и како учи народ речју истине, дође к њему са вернима, целива га и, сатворивши молитву, обележи оно место на коме је страдао свети мученик Артемон. И ту касније подиже цркву. А неке од оних које је крстио свети мученик епископ рукоположи за свештенике, неке пак за ђаконе, док Виталија постави за епископа и уручи му палестинске крајеве. Свети пак мученик Артемон, опростивши се с епископом и народом, крену у означено место у Азији. На путу га Анђео узе и однесе у то место Вили. Тамо он силом Божјом учини велика чудеса, и многе просвети и приведе к Богу. Затим би поново ухваћен од незнабожаца и мачем посечен 304. године. И оде у вечне обитељи да прими венац славе од Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава и поклоњење кроза све векове, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КРИСКЕНТА
Свети Крискент беше из Мире Ликијске, рода славног и чувеног. Одмакао у годинама и стар, гледајући многе идолопоклонике како приносе жртве неразумним животињама, понесен ревношћу он оде међу идолопоклонике и саветоваше их да одбаце своју заблуду и обрате се Богу у кога верују хришћани, који је Творац сваке душе и промислитељ сваког живота.
Игемон назва светитеља злодухом и несрећником, зато што жели да добровољно иде на муке. Светитељ му одговори да је страдање за Христа извор среће и блаженства. Упитан од игемона, како му је име и одакле је, светитељ даде на сва питања један одговор: Хришћанин сам. Игемон му саветова да принесе жртву идолима говорећи му: „Поклони се само телом, а душом клањај се твоме Богу!“ Али он то најодлучније одби, и исповеди пред свима Христа Бога. И још рече: „Тело не може чинити ништа друго него што душа хоће, јер душа креће тело и влада телом“.
Због тога светитељ би најпре везан и бијен. Затим наложише ватру и бацише га у њу. Али му ватра ни длачицу на глави не опали. Потом он благодарећи Бога предаде душу своју у руке Божје, и доби од Бога венац мученички.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТОМАИДЕ
Света мученица Томаида рођена је у Александрији од благочестивих родитеља, који је лепо школоваше и добро васпиташе. У петнаестој години родитељи је удадоше за једног младића хришћанина. И живљаше Томаида чесно у дому свога мужа, украшена целомудреношћу, кротошћу, незлобивошћу и осталим врлинама. Живљаше у дому и отац њенога мужа, њен свекар. Он по дејству Сатане, рањен лепотом своје снахе и распаљен похотом, смишљаше јој зло, и тражаше згодно време да је обешчасти. Али не налазећи погодну прилику за то, он је сваки дан као мазећи је, грљаше и љубљаше. А невеста, будући целомудрена, није разумевала лукаву намеру његовог мажења, него је држала да он то чини из родитељске љубави, и стиђаше га се као оца.
Муж Томаидин беше рибар. Једне ноћи дођоше други рибари и одведоше га да лове рибу. Пошто он оде, отац његов нападе на снаху своју приморавајући је на грех. А она, запрепашћена од таквог неочекиваног зла, стаде се отимати од бестидног старца, и говораше му: Шта то радиш, оче? Прекрсти лице своје и удаљи се, јер је то ђаволско дело. Али старац не попушташе, приморавајући је и прељубним речима и бесрамним насртањем. Но она, целомудрена и пуна страха Божја, јуначки се брањаше, и мољаше и саветоваше свога свекра да се мане такве безаконе и нечисте жеље. Али, уколико се она јаче брањаше, утолико он луђе нападаше на њу, горећи сладострасном похотом као огњем. Изнад постеље пак висијаше један мач. Старац га скину, извуче га из корица, и стаде плашити снаху говорећи јој: Не послушаш ли ме, ја ћу ти овим мачем одсећи главу. А снаха му одговори: Макар ме на парчад исекао, ја нипошто не пристајем на безаконо дело. Тада старац, бесан од јарости, удари мачем снаху своју блажену Томаиду, и закла је, па је расече на две половине. И она предаде душу своју у руке Божје, и доби славни венац мучеништва за такву чистоту своју и целомудреност. Јер се до крви бо-рила против греха, и душу своју положила за Божји закон, волећи више смрт него да оскврни тело своје и постељу мужа свог, и таквим безакоњем разгневи Бога.
Убицу пак одмах постиже казна Божја: намах ослепи он који је био слеп душом, и бацивши мач тражаше врата да би побегао из куће, али их не могаше наћи. И док се он тако мучио пипајући зидове и тражећи врата, наиђе друга група рибара, закуца на врата и позва сина његовог у риболов. А отац његов одговори им: Син мој оде да лови рибу, него ми ви покажите врата пошто не могу да их нађем. Они онда отворивши врата уђоше унутра и угледаше старца крвавих руку и одела, и на земљи мртву жену, расечену на две половине, где лежи сва у крви. Видевши то, они се запрепастише, и питаху: Шта је ово? Ко и ради чега изврши ово убиство? Старац им онда исповеди свој грех, и мољаше их да га одведу у суд и предаду властима, да би по заслузи својој био кажњен. Уто се и муж врати из риболова. И видевши шта се догодило, неисказано се ожалости и постиде. И плакаше за супругом својом толико целомудреном, а стиђаше се оца свог толико безаконог да се ни Бога не побоја ни седих власи својих не постиде, те учини такву ствар. И старац би предат суду. И суд га осуди на смрт: он би посечен мачем.
Код тела пак убијене Томаиде стече се много људи из Александрије. Сви се они чуђаху таквом необичном и страшном делу, а величаху целомудрије убијене. Деси се тада у Александрији преподобни отац Данило из Скита. Он предложи своме ученику: Чедо, хајдмо да видимо мошти свете невесте. Пошто одоше и видеше мошти, они отпутоваше у манастир, звани Октодекат, тојест Осамдесети. И монаси сретоше оца чесно и с љубављу. И он им исприча о мучеништву свете Томаиде, и рече: Идите и донесите овамо чесне мошти њене, јер не треба тело њено да буде сахрањено са световњацима него са светим оцима. А неки од братије стадоше роптати што наређује да се тело женско сахрани са светим оцима. Преподобни им на то одговори: Та девица, коју не желите да овамо донесу, мајка је и мени и вама, јер умре ради целомудрија.
Тада монаси, не смејући се противити светом оцу Данилу, одоше те донесоше тело свете Томаиде, и чесно га сахранише у манастирској гробници са светим оцима. После тога преподобни Данило, пошто целива све оце, оде са учеником у свој Скит. Потом се догоди да једног брата силно нападаше демон блуда. Он оде к преподобном Данилу и исповеди му се како га страшно мучи похота. Преподобни му онда рече: Иди у манастир Октодекат, уђи у гробницу светих отаца и помоли се говорећи: Боже, молитвама мученице Томаиде помози ми, и избави ме од блудне напасти! А уздај се у Бога, и ослободићеш се од искушења ђаволског. – Брат учини тако, и престаде блудна напаст. И вративши се у Скит, он паде пред ноге преподобном Данилу, говорећи: Молитвама свете мученице Томаиде, и твојима, оче, Бог ме ослободи од блудне напасти. – А старац га упита: Како то би? Брат одговори: Само дванаест молитава сатворих, и усто помазах се јелејем из кандила што је на гробу свете мученице Томаиде, па спустих главу своју на њен гроб, и заспах. И гле, јави ми се светла девица, света мученица Томаида, и рече ми: Оче, оче, прими овај благослов и иди с миром у своју калију! И ја, узевши благослов, пренух се из сна, и осетих се потпуно ослобођен од телесних страсти. Но ја не знам какав би тај благослов што ми га у сну даде светитељка, само се осетих ослобођен од страсти. На то му преподобни Данило рече: Такву слободу имају пред Богом они који се боре за целомудрије. – И отада никаква више телесна страст није узнемиравала тога брата, и он слављаше Бога, а прослављаше и свету мученицу Томаиду, лекарку својих страсти.
Потом исто тако и други, узнемиравани таквим страстима, прибегавали су гробу свете мученице Томаиде, и светим молитвама њеним добијали олакшање и ослобођење од телесне похоте, и славили прослављеног у овој светитељки Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење вавек, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА ПЕРСИЈАНЦА
Овај свети мученик, заједно са Св. мучеником Зоилом Римљанином (који се такође данас слави) отиде сам пред управитеља свога града и изобличи га за његову нечестиву веру. Овај га ухвати и стаде га мучити на точку и са разним мачевима и другим справама. Мучен страшно и навраћан да прими незнабожачку веру, Свети Елевтерије не попусти, него храбро поднесе све муке. Најзад би посечен мачем за Господа свог. За њим би посечен и свети мученик Зоило Римљанин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА ПЕЛОПОНЕСКОГ
Свети новомученик Димитрије беше родом из села Лигудиста у покрајини Аркадији на Пелопонезу. Отац му се зваше Илија, а мајка му умре још док он беше дете. Маћеха, коју отац доведе у кућу, не поступаше добро са децом, па Димитрије са својим старијим братом напусте кућу и дођу у Триполис. Димитрије ступи у службу код неких зидара, па мучен од њих отиде да служи у једну турску кућу. Ту га постепено мухамеданци обрате у своју веру, обрежу га и назову Мехмед. За њим пође и његов старији брат и учини то исто и он. Чувши за ту пропаст своје деце, јадни отац њихов Илија пође да тражи синове, али их не нађе и врати се натраг кући.
Димитрије чу за то да га је отац тражио и поче га савест гристи. Размишљајући много, он најзад напусти свога агу и крете у Аргос, а одатле лађом у Смирну. Одатле отиде по савету и других у манастир Светог Претече у Кидонијама, где се исповеди код тамошњег игумана, а овај га пошаље на острво Хијос код св. Макарија Коринтског, који тада тамо живљаше. У младом Димитрију већ тада беше почела да се развија и расте жеља да пострада за Христа, и то тамо на оном месту где Га се раније беше одрекао. Зато под руководством духовника (Никифора Хијоског) удари себе на најстрожије подвиге и духовне трудове, особито на пост и молитву и покајање. После дугих одлагања и припремања, он најзад доби од духовника благослов за пут, и отпутова за Аргос и за Триполис. У Аргосу се исповеди код свештеника Антонија Сакеларија, па се онда појави код свога аге у Триполису и јавно исповеди да је хришћанин и да жели да пострада за Христа. Његов бивши газда га предаде турском намеснику, а овај стаде убеђивати мученика да се врати у исламску веру. Затим, када то ништа не поможе, он му стаде претити и отпоче га љуто мучити. На сва улагивања и на сва мучења, блажени Димитрије само одговараше: Хришћанин се родих, Хришћанин јесам, и Хришћанин хоћу да умрем. Распети Господ је истинити Бог. Поклањам се Оцу и Сину и Светоме Ауху, Тројици јединосушној и нераздељивој!
Не могући га придобити за себе, Турци га одашиљаху од намесника до судије, и од судије до управитеља града, и свуда пред свима мученик само понављаше: Хришћанин сам, и као Хришћанин хоћу и да умрем. Клањам се Распетоме Исус Христу, истинитоме Богу! Никаква мучења, која злобни Агарјани употребише не могоше изменити веру његову. Најзад, турски игемон наред да му главу отсеку мачем. И тако Свети новомученик прими венац мучеништва од Христа. Пострада у уторак по Томиној недељи, 13. априла 1803. године. Његове свете мошти спасоше побожни хришћани и пренесоше у храм Св. Николаја звани Варсон, а свету му главу узе и сачува споменути свештеник Сакеларије у Аргосу. Од моштију Светог новомученика Димитрија биваху многа чудесна исцељења, на славу Христа Бога нашега и на спасење многима. Амин.
