Монах Агапије - божански огањ који је старац Порфирије запалио у моме срцу
Како сам упознао Старца
Увек сам имао жељу да упознам неког светог човека; да видим како он живи. Људи који су Старца добро познавали, повели су ме једно поподне у манастир у Милесију да упознам, како су рекли, једну личност каква се веома ретко среће у наше време.
Први пут сам га видео како седи у аутомобилу покрај возача; тек што се беху вратили из неке посете. Нисам скидао поглед са њега. Посматрао сам га изблиза. Био је окружен неколицином других људи који су га чекали.
Силан утисак на мене оставило је његово једноставно и смирено понашање. Начин на који је изашао из аутомобила, на који нас је поздравио… С времена на време, спонтано је, скоро у себи, изговарао речи: “Господе…”, или: “Господе Исусе Христе…”
Ништа на њему није било извештачено или сензационално. Био је обичан монах. Говорили су му један једно, други друго. Он је мирно и кротко одговарао свима.
Непрекидно сам га посматрао. Неколико пута Старац је скретао поглед према мени иако је разговарао са другима.
Изгледао ми је попут Христа окруженог мноштвом Свога народа.
Људи који су ме тамо повели, представише ме Старцу:
– Овај наш брат ради овде у близини, па смо га довели да Вас упозна.
– Старче, благословите. Радујем се што сам овде међу вама, а још бих се више радовао кад бих разговарао са Вама.
– Чедо моје, молим се смирено Господу да буде тако. Хоћеш ли сутра ујутру?
– Врло радо. Веома рано… око седам… или седам и тридесет.
– Чекаћу те. Бог те благословио.
Док сам му целивао руку, он ми благослови главу.
Отишао сам од њега са радошћу какву дотад никада нисам осетио. Летео сам. Срце ми је играло, и непрекидно сам понављао оно што сам чуо од Старца: “Господе Исусе Христе…”
Не знам ни сам како, тек моје срце се разбуктало божанским огњем, љубављу и благодарношћу према Богу због онога што су моје очи виделе и што су моје уши чуле покрај Старца.
Смислио сам шта ћу говорити, и ујутру рано био сам у Милесију. Ту се налазила једна барачица, а нешто даље, у боровом шумарку, била је кућица на точковима. Но, на сунчевој светлости, предео ми се учинио још лепши него претходне вечери.
Стао сам мало подаље од групе од око десетак раних посетилаца који су стигли пре мене и чекали Старца.
Старац изађе и обрати се мени:
– Пођимо у кратку шетњу.
– Старче, ја сам сад дошао. Сви они су пре мене на реду.
– Пођимо, бре, кад ти кажем! Њих познајем. Изашли смо на чистину, где су почеле да пупе тек посађене питоме воћке.
– Ово је моја прва шетња овамо. Због хладноће, а и због моје болести, шест месеци нисам никуд излазио.
Радовао се природи као мало дете. Ходао је лаким кораком и сваки час би спонтано прошапутао: “Господе Исусе Христе”.
Помислио сам: зашто не изговара читаву молитву, као што нас уче, него изговара само пола?
Оштроуман или глуп?
Почео сам полако и неусиљено да отварам своје срце пред њим и да му причам о свему што ме је притискало.
– Старче, желим да постанем монах. Волим монашки живот. Желим да живим за Христа. Често одлазим у један манастир. Међутим, у мени влада права збрка; имам много недоумица. Реците ми, молим Вас: да ли монах треба да буде оштроуман или глуп?
Јер, за све што наумим да учиним, стално ме прекоревају и кажу: “Монах нема своје личности. Овде не треба да чиниш онако како си досад знао, него како си овде затекао, односно како ти се каже. Монах не диже главу нити противречи”.
Са друге стране, слушам како хвале свакога ко нешто постигне: постигао је то јер је оштроуман и све му полази за руком. То ме веома збуњује.
На то ми Старац одговори:
– Човек који, попут монаха, преда своје срце Христу, постаје сасвим други човек. Његов ум се отвара; бива испуњен Христом. Чујеш ли? Јеси ли ме разумео? Бива испуњен Христом. А кад су и ум и срце неког човека испуњени Христом, онда је он мудар, онда је оштроуман – Дух Божији га поучава у свему.
Он је “оштроуман” не у оном смислу како то схвата свет – да даје одговоре који ће задивити друге, или да неки посао ради боље од других. Не у том смислу. Како да ти то објасним?
Пред тешкоћама које пред њега искрсавају, он се не збуњује, не очајава; прибегавајући Христу, Који је у њему, проналази ваљане и лаке начине да те тешкоће превазиђе а да при том не бива изнутра истрошен. Јеси ли ме схватио, Георгије? (Изговорио је моје тадашње световно име, иако ме никад за њега није питао, нити ме је ико представио по имену. Био сам запањен.)
– Схватио сам, Старче.
– Онај ко је своје срце предао Христу, тај не пати, било какве тешкоће да га сналазе. Он се радује; преиспуњен је унутарњом радошћу. Делатан је. Опрезан. Не чини грешке, не наноси штету. Ум, руке, ноге – покрећу се благодаћу Божијом. Како такав човек онда може бити глуп?
Постоје, наравно, и случајеви у којима он треба да се прави глуп Христа ради.
– Како да се прави глуп?
Тако што прећути оно што зна, али са неким унутарњим циљем; тако што се прави да не разуме, да не зна, јер има на уму неки добар циљ. Томе ће га, мало-помало, научити Дух Свети. Јер, кад је у нама Христос, онда ми не управљамо собом. Христос живи у нама; Он управља нашим животом.
Љубав Христова и молитва
– Старче – кажем му – у манастиру се непрекидно моле Богу. Стално изговарају молитву Исусову. Чак и кад су у радионицама, све време читају молебне и акатисте. Потом одлазе у цркву на богослужење.
Не могу више. Заморио ми се ум. Мислим да ћу пући. Па ипак, желим да постанем монах. Шта да радим? Помозите ми.
Старац ми на то одговори:
– Долазила је овамо једна девојка и исповедала се. Ишла је у седми разред основне школе. Једном приликом каже ми: “Оче, заволела сам једног дечка и не могу да га заборавим. Мисли су ми стално уз њега, уз Никоса. Као да је Никос овде (показа прстом на своје чело). Почнем да учим Никос је ту. Покушам да једем, да спавам – ништа. Никос је ту. Шта да радим, оче?”
“Чедо моје”, рекох јој, “ти си још млада. Стрпи се да завршиш школу, па онда; Никос ће бити ту. Сад навали на учење.”
Прошла је недеља дана, ево ти ње опет.
“Оче, не могу да се саберем и да учим. По читав дан су мој ум и моје срце уз Никоса. Он ми је стално у мислима и не могу да га одагнам одатле.”
(Док је Старац ово говорио, ја сам мислио: какве везе ова Старчева прича има са мојим питањем? Можда ми ово прича да би ме мало одморио.)
Старац настави (читајући моје мисли):
– Ти сигурно мислиш: “Зашто ми ово прича?” Размисли добро. Да ли је ова девојка уложила нарочит труд, или је вршила притисак на себе да њен ум буде стално уз Никоса? Не.
То се збивало спонтано, неусиљено, са љубављу.
Тако и ми. Кад божанском љубављу заволимо Христа, тада ћемо без икакве присиле, или притиска, или тешкоће, са љубављу узвикивати Његово свето име: “Господе Исусе Христе”.
А кад је срце преплављено том божанском љубављу, нема потребе да изговара читаву молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”.
Пре него што оконча молитву, срце застаје од љубави и радости. Понекад, опет, узвикује само: “Господе…”, и зауставља се. Узвикује тајно, безгласно.
Поучна сећања са Свете Горе
У наставку Старац ми је испричао понешто из свога живота на Светој Гори, и то понешто од онога што је било у вези са темом нашег разговора.
– Тамо – говорио је Старац – на Светој Гори, ја сам живео рајским животом. Отишао сам веома млад, кад ми је било дванаест година. За духовнике сам имао два старца, и био сам им крајње послушан. Слали су ме да носим земљу, у два џака, за њихове мале баште, од јутра до подне. Ја сам радио трчећи, и то босоног по камењу, неочешљан, узвикујући у тишини светогорске пустиње: “Нескверна, непорочна, пречиста, чиста Дјево…”, “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, као и тропаре које сам био научио напамет из Октоиха и Минеја.
Да ме је неко видео, рекао би: “Са овим калуђером је готово, полудео је”.
Ваистину, божанска љубав је нека врста божанског безумља: кад овлада човеком, измени му и душу и тело.
– Верујеш ли то што ти говорим?
– Верујем, Старче, пошто Ви то кажете.
– Ово што ти кажем, искусио сам на сопственом примеру. Душа ми се изменила од љубави Христове, изменило ми се и лице. Једнога дана, наиме, док сам, испуњен божанском ревношћу, трчао ради послова на које су ме старци били послали, угледао сам неочекивано – а да то нисам ни желео – сопствено лице на једном прозору као у огледалу. Зачудио сам се како је живот у Христу којим сам живео на Светој Гори и споља улепшао мој изглед. То нам казује и Свето Писмо: “Када се срце радује, лице блиста” (Приче Сол. 15,13). И ти, Георгије, заволи Христа, па ћеш и сам доживети у себи ове измене. Дај Христу срце своје, а све остало је Његов посао.
Још понешто o Старчевом животу на Светој Гори
Дођем једно поподне до његове колибице. Старац ме радосно дочека:
Добродошао! Откуд ти у овај час? Има ли још кога напољу?
– Не, ја сам последњи. Дошао сам да ми кажете како можемо привући на себе благодат Божију.
– …Ја сам на Светој Гори био послушник двојици стараца. Били су врло строги. Чак су ме и грдили. Никад ме нису похвалили. Па ипак, осећао сам њихову љубав.
Занимао сам се дуборезом, но нису ми допуштали да у потпуности научим тај занат., До ове границе ћеш радити тај посао”, говорили су ми, “а даље не”.
Не знам зашто су тако поступали. Сад ми се чини да је то можда зато што су неки други послушници, научивши занат, одлазили у свет.
Рукодеље без питања
– Једном приликом обојица стараца беху одсутни. Посматрао сам неку птичицу у винограду како кљуца зрна на једном грозду.
Одмах сам узео дрво и изрезбарио тај призор. Птичица је била као жива, раширених крила, а грозд као прави.
Чим се старац вратио, ја му радосно покажем своје дело. Он се наљути и рече:
“Шта је то? Од кога си добио благослов?” И сломи надвоје моје рукодеље.
– Види, молим те! Јесте ли због тога били тужни, Старче?
– Није ми било жао. Схватио сам да је требало да питам.
(Ја сам се у себи одмах преиспитао.) – Мени је, Старче, веома тешко да питам. Кад одем у манастир, радије нећу нешто учинити него што ћу се понизити да питам.
На то ће Старац:
– Ја сам тамо живео рајским животом. Јер, ништа нисам чинио сам од себе. За све сам питао. Знаш, монашки живот није само слобода, мир, безбрижност, него и притешњеност, смирење, потчињавање… Једно је желети да постанеш монах, а друго је бити за монаха. Наиме, ако у манастир не пођеш само и једино из силне љубави према Христу, можеш полудети. Схваташ ли шта ти кажем?
– Свакако, Старче; чини ми се да схватам.
– У свом првобитном и дивљем стању у каквом је био, човек је живео сам. Чинио је шта је хтео. Корени дивљаштва постоје у нама. Многи, а нарочито жене, траже монашку самоћу како би се ослободили од потчињавања својим родитељима. Желе да на тај начин живе сами, по својој вољи. То, међутим, није монашки живот.
Други одлазе у манастир са оним одликама дивљаштва првобитног човека. Па чим наиђу на прекоре, на савете у вези са послушањем и потчињавањем, бивају незадовољни и кажу: “Овде ме не схватају”, те одлазе. На крају остају сами са својим жељама. Ово се чешће дешава код жена.
Како долази благодат
– Бог шаље Своју благодат оном човеку који потчињава себе и који пита. Да би благодат дошла, потребно је смирење и извесни начини са наше стране.
Какви су то начини? Шта имате на уму?
– Не знам да ли треба да ти говорим о томе. Не иде… Нешто пише код светог Исака Сирина. (Скинуо је књигу са полице и тражио преврћући странице. Није му било лако да пронађе. Једног трена рече: “Господе Исусе Христе”, па отворивши одлучно књигу, пронађе оно место које је имао на уму.)
Прочитао је текст:
“Онај ко је доспео до љубави Божије, тај не жели више да остане овде. Јер, љубав одгони страх. Љубљени моји, пошто сам луд, не могу да прећутим ову тајну, него поступам као безуман ради духовне користи моје браће. Истинска љубав је она која своју тајну не може да сакрије од својих вољених. Док сам ово писао, много пута су ми прсти остајали непокретни над хартијом; нисам могао да поднесем задовољство које је обузимало моје срце и које је умиривало моја чувства”.
Ово је за мене значило: своје тајне говорим ти из љубави; и ја поступам као безуман “ради духовне користи моје браће”, као ава Исак.
Одлазим заувек у манастир
Кад сам саопштио Старцу да коначно одлазим у манастир и да ће ме за неколико дана рукоположити, он је поскочио од радости. Колико ствари ми је само рекао тог дана и колико савета ми је дао! На послетку, док смо се поздрављали, он природним покретом узме моју руку и целива је. Упитао сам се каквог ли значаја ово може имати. Он ми рече:
– Јеси ли видео шта сам учинио?
– Наравно, целивали сте ми руку – мени бедном и недостојном.
– Треба да знаш да ће те Христос Господ наш кроз рукоположење пригрлити, да ће те целивати; постаћеш Његов. А Он ће постати твој.
Твоју душу Христос узима Себи за невесту, заувек. За вечност.
Знај да ћу се ја молити за тебе јер те много волим. Твоја душа је осећајна и има све добре предуслове да јако заволи Христа – онако како треба. Такве душе Христос жели себи за невесте.
Ако свом снагом свога срца заволиш нашега Христа, све ће бити лако: и послушање и смирење. Тада ћеш сву своју браћу волети неусиљено и спонтано самом Христовом љубављу.
Јер, тада нећеш ти волети, него Сам Христос, Који је запосео твоје срце.
Воли cвoja искушења
– Само на једно обрати пажњу. Мораш очистити своје помисли, јер си због своје осећајности подложан тескоби и жалости. Одагнај их, да ништа од њих не остане. Воли искушења која ти долазе, па се нећеш ни узнемиравати ни жалостити.
Сву браћу воли истом љубављу. Воли много свог старца: старца гледај као Христа.
– Како да заволим искушења и тешкоће?
– То је дуга прича. Но, постоје начини и за то. Кад Христос ступи у срце, Он га испуњава Својом љубављу. Тада нема: немој ово, немој оно, немој… Само љубав… Изнад свега љубав. Ово “немој” постојало је пре Христа. Христос је то укинуо. Донео је љубав. Рај је живот Христов, послушање, смирење…
Зашто је напустио Свету Гору
– Тамо на Светој Гори, као што сам ти једном приликом већ говорио, живео сам као у рају.
– Па зашто сте је напустили, Старче?
– Нисам је напустио, отерали су ме.
– Отерали су Вас? Зашто?
– Дуга је то прича. Био сам увек у покрету, врло активан. Ни часак нисам стајао. Ради подвига увек сам понешто радио. Увек сам био у послушању. Један старац је говорио: “Копај овде”. Копао сам. Дошао би други: “Зашто копаш овде?”
“Рекао ми је отац Јоаникије”. “Не овде. Иди одавде; пођи тамо”.
“Нека је благословено”, говорио сам и одлазио. Дошао би отац Јоаникије: “Шта сам ти ја рекао? Јесам ли те овамо послао? Зар ти нисам рекао да пођеш тамо?”
“Да, али отац Пантелејмон је рекао овде”. “Добро, онда настави”.
Други су их сматрали строгима. Мало ко је трајно остајао код њих. Ја сам их веома радо слушао. Сматрао сам да су веома добри. Кад данас о томе размишљам, прихватам да су били строги.
И зими и лети био сам бос. Без меса, јаја, сира. Строги пост. Био сам крепког здравља. Од своје дванаесте године до деветнаесте.
Једне зиме пошаљу ме старци да сакупљам пужеве. Четири сата усред зиме ја сам их сакупљао. На леђима сам имао мокру врећу; била је хладна као лед. Разболео сам се од плеуритиса. Нисмо имали ваљаног јела нити лекова. Претворио сам се у кост и кожу.
Рекао сам им да ћу умрети. Издалека је дошао један брат и ставио ми “екдорион”. Знаш ли шта је екдорион?
– Не знам.
– То је четвртаст комад коже који се залепи на болесно место на леђима. Он извлачи сву воду са поребрице. Надуо се као некакав мехур.
После недељу дана маказама су га одсекли заједно са мојом кожом. Ужасни болови… Ја сам од муке појао: “Од многих грехова мојих болује тело, болује и душа моја…”
Потом су ми на рану привијали некакав мелем од воска и других ствари. Он је извлачио гној.
Сваки пут кад су мењали мелем, осећао сам нове болове.
Пошто сам имао потребу за храном, послали су ме у Атину на месец дана. Мало сам се опоравио, и одмах се вратио. Опет сам се разболео. Поново су ме послали на два месеца. Кад сам се вратио, изнова сам се разболео. Коначно, старци размотре моје стање, и пошаљу ме изван Свете Горе.
Опростио сам се од њих са сузама. Један сабрат ме је испратио на брод. Плакали смо обојица.
“Не плачи, оче”, говорио сам му, “доћи ћу ја опет”.
“Не плачи, чедо моје”, говорио ми је он, “Пресвета Богородица ће те опет довести овамо”.
Говорили смо тако да бисмо се утешили и плакали смо. Тај призор нећу никад заборавити. Са чежњом се сећам оног рајског живота у послушању. Моји старци су били врло добри. Касније, кад се један од њих упокојио, други је на чудесан начин нестао. Свуда су тражили; долазила је и милиција – и ништа. Не знамо шта се са њим десило.
Много сам читао
Много сам читао. Имао сам велику жељу за учењем. Читао сам крадом. Крао сам време где год сам могао. Научио сам напамет Јеванђеље по Матеју, по Луки и половину по Јовану. Научио сам и псалме. Изучавао сам свете Оце. Много сам читао. Предавао сам се духовном подвигу.
Да знаш да ја нисам образован. Завршио сам само два разреда основне школе.
Кад сам ступио у манастир, дали су ми на вечерњој да читам Псалтир. Почео сам да сричем речи: “Бла – жен м…ууж…”
“Добро, доста је”, рекоше ми. “Узми Псалтир, читај га и добро га научи. Читај и житија светих. Ништа друго.” Читао сам, али нисам разумевао. Многе речи су ми биле непознате. Тако сам једну исту реч проналазио на различитим местима, па сам из контекста долазио до њиховог значења. Обављајући своја послушања и верући се по стенама, изговарао бих напамет читаве одељке.
Касније сам се дочепао Октоиха, Триода, Минеја… Читао сам са усхићењем.
Док ми је Старац говорио све ове приче из свог живота, осећао сам да то говори да би ме подстакао да поступам на исти начин; тим пре што сам ја, уз помоћ Божију, стекао некакво образовање.
Док сам мислио о томе, опет сам се уверио у Старчеву способност да прочита моју душу и да просветли све њене мрачне стране. Наиме, рекао је:
Највише од свега допадао ми се Тројични канон недељне полуноћнице. Кад га је читао неки од сабраће, ја сам сабирао сву своју пажњу. Ако би неком приликом читао брзо или неразговетно, па ја нисам могао да разумем, бивао сам врло жалостан. Тада бих се повукао у угао и задубљивао у молитву.
(Слушајући то, опет сам се преиспитивао. Јер, сваки пут кад се читао Тројични канон, ја сам помишљао: “Ово је врло тешко. Ја то не разумем”. И све док је трајало читање, моје мисли би лутале.
Овог тренутка, међутим, схватио сам у каквом сам се хаосу незнања ја бедник налазио. Па ипак, нисам прекидао Старца; пустио сам га да исприча све што је наумио.
Моје срце почела је да обасјава светлост, као да је овај прозорљиви Старац отворио прозор на њему. Покрај њега осећао сам безграничну једноставност и поверење. Веровао сам без икакве сумње да је од Бога имао дар да чита наша срца и да су му познате све наше скривене страсти и све слабости.)
Доживи читаво богослужење
Старац је наставио:
И ти, тамо у манастиру, у часу богослужења увек буди сабран у себе. Да пратиш читаво богослужење и да га доживиш. И часове, и међучасове, и читање псалама, и каноне… Немој допустити да иједна реч оде узалуд. Читајте разговетно, са разумевањем.
Да са љубављу, са поклоњењем Господу нашем узвикнемо: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”.
Прави много метанија; онолико колико ти одреде. Оне очишћују и освећују и душу и тело. Своје тело и своју душу учини честитим и светим.
Сад више нећеш моћи да долазиш овамо. Но, наше општење ће бити духовно. Кад се молиш Пресветој Богородици за све своје проблеме и тешкоће, ти реци: “Пресвета Богородице, молитвама Старчевим, помози ми у овој тешкоћи”.
И ја ћу сазнати за твој проблем, и тајно ћу се помолити за тебе. Желим да знам дан и час твога пострига, јер на тајанствен начин и ја ћу бити тамо уз тебе.
Коњић светог Георгија
Као монах, нисам прекинуо своје општење са Старцем; поучавао ме је путем телефона, из своје келије у Милесију.
Једном приликом ја му кажем:
– Док сам био у свету, помагао сам многим сиромашним људима. Сад познајем људе који трпе недаће, а ја не могу да им помогнем; због тога сам врло тужан.
– Пази, то исто се и мени дешавало док сам био на Светој Гори. Хтео сам да помогнем једном пријатељу да дође у радост Свете Горе.
Месец дана моје мисли и моје срце били су уз њега: како да пронађем начин. Изгубио сам молитву и мир. Рекао сам то свом духовнику.
“Требало је то раније да ми кажеш. Ђаво те искушава. Реци ми, ко је тебе довео овамо?”
“Бог ме је довео, оче”.
“Ето, видиш. Моли се много; реци Богу за свог пријатеља. Реци светом Георгију, и он ће га на свом коњићу донети. Препусти Богу оне које волиш.”
И Старац настави:
– На исти начин и ја теби одговарам. Можеш помагати другима, али увек уз благослов свога духовника.
Од Харалампија ћете добити батина
Једном приликом Старац ми је рекао:
– Треба да љубимо љубављу Христовом, а не човечанском љубављу. Пре две године дође к мени једна жена да поразговарамо о њеној деци, којих је имала четворо. Рекла ми је њихова имена. Рекох јој:
“Пазите на Харалампија, јер ћете добити батина од њега”. (Он је тада имао дванаест година.) Била је изван себе:
“Шта то причате, оче? Харалампије је моје најбоље дете. Од све деце највише њега пазим и волим јер он је најмлађи.”
“Не волиш га љубављу Христовом и тиме му чиниш зло”.
Није ми веровала. Отишла је љутито, говорећи против мене. Ја се помолим и препустим је Богу.
Пре два дана дошла је покајнички расположена.
“Опрости, оче. Нисам те схватила како ваља. Мислила сам да обмањујеш народ. Сад верујем да те Бог просвећује. Оче мој, Харалампије ме је напустио. Постао је врло насилан. Чак смо сви ми укућани и батине добијали. Шта сад да радим? Заиста га нисам волела Христовом љубављу. Тиме сам му нанела зло…” И плакала је.
Старац настави своју причу:
– Ако твој брат хоће, нека ступи у манастир. Али, да не будете стално заједно, јер ће то бити рђаво и за њега и за читаву заједницу. Пусти нека му помогну старац и братство.
Много се моли за целокупно братство и за читаву Цркву.
Пролазимо кроз врло тежак период.
Предај се Христу
Био сам забринут, и Старац ми даде савет:
Зар ти нисам и раније говорио: кад у потпуности отвориш своје срце Господу, онда се Господ усељава у њега и оно постаје неспособно да сагреши. Схваташ ли? Неспособно за зло.
Господ у нашем срцу уместо нас љуби; доноси кротост, доброту…
И да хоћемо да се наљутимо, да учинимо зло другоме – не можемо.
Тада важе речи: “Не живим више ја” (Гал. 2,20). Доживљаваш их и узвикујеш у себи.
Апостол Павле је “полудео” од радости, па је ово изрекао.
Зар се Христос мења? Не. Какав је био тада, такав је и сада…
Чуј, море, кад нешто кажемо и одлучимо, шта нам се то дешава касније, па се враћамо на почетак и морамо да понављамо једно те исто? Постави ствар егоистички – макар толико – и не дозволи себи да приређујеш задовољство ђаволу.
Предај се у потпуности Христу; са жарком љубављу, са чежњом.
Кад нешто видиш и у себи реагујеш, и примораваш себе да ништа не кажеш, већ самим тим приморавањем себе не поступаш како ваља.
Буди једноставан, разуман, сабран у себе, одмерен… Увек осећај да је Господ присутан. Он ће те научити како да говориш, када ћеш ћутати.
Мисионар који ништа не говори
Завидим ти, чедо моје, завидим ти. Ти можеш постати већи мисионар, и то усред манастира, а да при том не изговориш ни реч.
Ћутке се моли за све. За читаву Цркву, за свештенство, за монахе. Наша Црква данас пролази кроз кризу.
Пре свега, моли се за своју духовну обитељ.
Остави своје срце потпуно отворено за Христа, за љубав, за богослужење. Иначе ће те Дух Свети напустити кад почнеш са питањима: зашто ово… зашто оно…
О, да ми је бити у твојој младости, па да живим животом послушања!
Нема веће среће од тога да чиниш оно што ти кажу и да се погрузиш у љубав Божију.
Ја много волим Христа и верујем у Његову силу. Замисли само, апостоли су пролазили покрај људи, а њихова сенка је исцељивала вернике.
Зар Христос није Онај исти Који је и био? Зар се променио? Ми смо се променили!
Шта значе немири, нервна растројства, душевне болести? Ја верујем да је у свему томе присутан ђаво.
Не потчињавамо се Христу са љубављу. Међу нас ступа ђаво и смућује нас.
Ах, кад бих могао да живим као ти! Да будем послушник у неком општежићу! Завидим ти…
Мноно те волим у Христу. Желим да постанеш ваљан монах.
Незлопамћење
– Има монаха који кажу: “Опрости”, исповедају се, а у њима постоји страст против других.
На тај начин се не стиче благодат Божија.
Ја сам овде имао једног мајстора, суседа, који ми је радио разне послове и за то био плаћен. Не знам шта се десило, тек он је почео да говори рђаво о мени, и овде у манастиру и изван њега.
“Шта да чиним”, мислио сам, “како да му помогнем?”
Једног дана дођем у његову кућу да га посетим. Како ме је видео, тако се збунио, скупио, побледео. Мислио је да сам дошао да га изгрдим.
Ја почнем да говорим о његовим воћкама, да хвалим њихов принос. Разговарали смо о гостољубљу… То је било све. Његово срце се разгалило. Отада не избива из нашег манастира и хита са посла на посао.
У таквим случајевима, дакле, потребан је добар начин опхођења.
Корисни савети за све монахе
– Ти можеш и треба да будеш узор и путовођа у свом манастиру а да то и не примећујеш и да о томе не говориш; само уз усрдну молитву за све друге.
Своје срце једноставно, неусиљено и слободно отвори Господу нашему.
Немој бити у грчу и немој се оптерећивати или двоумити хоће ли се десити ово или оно. О свим својим питањима ти најпре разговарај са Господом. Пре него што разговараш са својим духовником, најпре се усрдно помоли…
Прост монах својом молитвом може решити сва манастирска питања.
Буди радостан. Заволи ћутање, јер ће твоје срце разговарати са Христом. Али, кад сусретнеш неког од браће, говори му радосно и са љубављу, да би се ваша срца повезала, “да буду једно” (Јов. 17,22)
Када те нешто питају, немој говорити много. Говори мало, али садржајно. Трудите се да међу собом измењујете речи “хвала” (= захваљујем се) и “молим”. Оне имају смисао: “Захваљујем се Богу, Који је тебе, Свог анђела, послао да ми помогнеш”.
Као што сам ти већ говорио, ја сам врло млад ступио на Свету Гору. Био сам неук и неписмен момчић. Па ипак, моје срце је било преплављено божанском љубављу.
Са великом вољом трчао сам за сваким послом. И више него што су од мене тражили.
Никад ме нису посаветовали, никад ме нису похвалили или охрабрили, као што данас чине према деци. Стално похвале и похвале, па сирота деца одрастају надувена од егоизма. То је велико зло.
Старци су ми само саветовали да читам Псалтир и Синаксар. Никакве друге савете или поуке нисам добијао.
И поред тога, ја сам летео… живео сам у рају. И нисам се разболео због превеликог труда, него из егоизма. Хтео сам да усред кише накупим што је могуће више пужева. Три сата сам провео са мокром врећом на леђима.
Треба и ти да заволиш телесни труд и замор. То чини добро и телу и души.
– Море, желим да личиш на мене јер те волим, желим да постанеш онакав какав сам ја.[1]
– Правиш ли метаније? Колико? Дај, направи једну да видим како то радиш. (То се збивало у Милесију, у његовој келији, кад сам га једног дана посетио као монах.)
Направио сам једну-две метаније.
– Не радиш добро. (Старац је у то време већ био слеп, ништа није видео, али је говорио као да види.)
Позвонивши, позвао је једног брата.
– Молим те, покажи овом нашем брату како сам вас научио да правите метаније и да извршавате своје монашко правило.
Брат који се стално жали
Рекао сам Старцу једном приликом:
– Старче, не могу да сарађујем са овим братом… стално се на нешто жали.
– Ти си, бре, препун егоизма. Знаш ли то? Од њега ти све долази.
– Знам, Старче, одмалена сам такав. Молите се да ми Бог пошаље смирење у срце.
– Кад срце поседује свето смирење, све му је добро и већ сада живи у земаљској несазданој Цркви Божијој. Не оно смирење које изражавамо речима, или оно које мислимо да смо стекли. Свето смирење је дар Божији човековој души. Дарује га Бог кад наиђе на добру приготовљеност.
Према томе, немој ни ти говорити да је овај слабић, да онај завиди, да се онај љути… Немој говорити да не можеш са њим, да не можеш никад.
То није добар начин. То није православан ни хришћански начин. Тако нећеш бити у љубави Божијој. Тако удаљаваш себе од благодати Божије, јер си се удаљио од своје сабраће.
Напротив, треба да превиђаш њихове слабости; не подражавајући их, постаћеш једно са њима у заједничком делу. Што год они хоће и како год хоће. Овако хоће? Овако. Другачије? Другачије. На тај начин нестаје зида који нас дели од наше сабраће. Тако се сједињујемо са Христом.
Што се више свакодневно повезујеш са својом сабраћом, то више на тајанствен начин улазиш у љубав Христову. “Стојте у слободи”, вели апостол Павле (Гал. 5,1).
Док сам се, као млад, припремао да крадом утекнем на Свету Гору, седео сам и размишљао о томе како да нађем уља за кандило, богослужбене књиге и остале стварчице потребне за подвижнички живот.
Кад сам се обрео на Светој Гори, све моје бриге су нестале јер је све то већ било уређено.
Поука са примерима
Да би ми помогао, Старац је увек наводио примере из живота на Светој Гори.
Наводио је примере онога што је свакодневно доживљавао; некад да би потврдио моје поступке, некад да би их оповргао. Често је прекидао разговор и питао:
– Јеси ли схватио?
– Свакако, Старче, Вашим молитвама мислим да сам схватио.
– Хајде понови. Шта сам ти рекао? Ја бих поновио.
Некад је био задовољан мојим речима и настављао је своју причу, а некад не.
– Ниси ти то схватио. Ту се крије дубљи смисао. Морам ти то објаснити.
Мој добри Старац је имао бесконачну љубав И бесконачно стрпљење. Због тога сам имао апсолутно поверење у њега и говорио му све што ми је притискало душу. Све што би рекао, за мене је било закон, односно воља Божија.
Зато сам све записивао у своје срце и на хартију. Никоме ништа нисам говорио о томе. Старац је то изричито тражио од мене, стављајући руку на уста.
– Немој никоме говорити о овоме што ти говорим. Јер, могу то чути и други, па ме погрешно разумети.
“Знате”, веле они, “видели смо да он не корача по земљи. Корача пола метра изнад земље. Он је свет.”
Тако једни кажу да сам свет, а други да сам у прелести и да обмањујем народ својим причама.
Непослушни син
Једна мајка се жалила да је син више не слуша, не одлази у цркву, и томе слично. Рекао сам јој:
– Толико година си вршила притисак на њега: “Учини ово… пођи овамо…” Сад он жели слободу. Немој му говорити: “Учини овако… учини онако…” Само се са љубављу и у тајности моли за њега.
Молитвом против мрзовоље
– Чедо моје, Христос је рекао да љубимо и своје непријатеље. Схваташ ли то? Велика је ствар да волимо све људе и да се молимо за њих. Ђаво искушава једног од твоје сабраће. Чини га немирним и нагони га да изазива пометње. Ако остали нису спремни за молитву, немир се преноси на све њих.
Са друге стране, ако се један од сабраће моли за остале, немир бива спутан. Он блиста благодаћу Божијом, и она се кроз њега разлива по читавој заједници и освећује је.
Божанска љубав чини молитву пожељном
– Један човек ми је причао: “Око подне, уморан од посла, пођем код своје жене и одморим се”.
Чујеш ли, дете моје, чујеш ли? Био је преморен. Пошао је код ње… поразговарали су… и он се одморио. Јер је међу њима постојао пламен љубави. То је велика ствар.
Имамо ли ми у себи божанску љубав према Христу?
Да смо преморени, да кроз молитву одлазимо к Њему и да се тако одморимо?
А ти ми кажеш како си се уморио од молитве, од богослужења.
Шта ту недостаје? Недостаје божанска љубав.
– Како да је стекнемо, Старче?
– То не зависи од нашег труда. Она је дар Божији. Он прво нас заволи ако Му се допаднемо.
Наш труд и спољашњи притисак могу нашој души донети супротан исход: одбојност према свему што је духовно.
– Па како ће нас Бог заволети?
– Да би нас Бог заволео, потребно је нешто друго са наше стране. Да будемо смирени, да будемо скрушени, да љубимо, да се молимо, да тражимо Бога.
Нису криви послови и бриге везане за наш свакодневни рад. (Рекао је то као да је читао моје мисли о томе како имам толико послова и толико одговорности које мој ум више не може да поднесе…)
О бдењима
– Треба да заволиш бденија. Бденија су велика ствар.
Можеш ли то да схватиш? Велика ствар. Отварају се небеса. Разговарамо са Богом.
На нашим бденијима тамо горе, на Светој Гори, до поноћи сам бивао поспан; очи су ми се склапале. Потом би се мој ум отворио, и доживљавао сам молитву све до јутра. Кад би се бденије завршило, бивао сам у таквом расположењу да бих био најсрећнији кад бисмо почели из почетка. У скиту смо канон читали разговетно, да се могао разумети његов смисао. Кад је бденије бивало у Саборној цркви, појали смо канон.
Лако се љутим
Једног дана рекао сам Старцу:
– Старче, често се љутим. У последње време се лако наљутим.
– Љутња је добра ствар. (Мислио сам да се Старац шали са мном, па сам га прекинуо.)
– Добра ствар?
– Наравно. Бог је у нас усадио љутњу. То је сила. Даровао нам је могућност да се љутимо на страсти и на ђавола. То је право место за љутњу. На тај начин ту силу узимамо од ђавола и дајемо је Христу. Предај се Христу свом силином, свом жестином.
Да ли су мученици трпели болове?
Старац ми је рекао:
– Пре неког времена дошао је један човек и питао ме да ли су мученици трпели болове док су били подвргавани толиким мучењима. Рекао је да им је Бог подарио трпљење, те су тако поднели толика.
А ја му кажем:
“Човек не подноси муке као човек; свакако да је под толиким мукама требало одмах да се онесвести. Но, мученици су свој ум и своје срце предавали Богу”.
– Господе Исусе Христе, помилуј ме.
– Не треба да се молиш да ти одузме муку. Он добро познаје муку и допушта је онолико колико је потребно за исцељење твоје душе.
Послао ти је правило, уместо других правила. Према томе, немој тражити да га узме назад.
Бог познаје твоје болове. Не требају ти ни таблете ни кафа. Остави се њих. Наравно, човек има права да у свом животу каже Богу:
“Боже мој, одузми ми бол”.
Но, мени се чини да је боље да човек сам поднесе свој бол.
Немој тражити да ти се смањи молитвено правило. (Заиста, тих дана имао сам на уму да тражим благослов да правим мање метанија, јер сам дотад правио триста и то ме је умарало.) Избори се са тим што ти је Бог дао.
– Шта је са оним твојим пријатељем о коме си ми причао, који је клонуо духом?
– Повели смо га код лекара; дао му је одговарајуће лекове, па се сад боље осећа.
Помози му, чедо моје, да се читавим својим срцем преда Христу. Тако ће превазићи своју депресију и нервно растројство.
О Старчевој болести
Рекао ми је Старац:
– Док сам био млад, молио сам се Богу да ми пошаље рак како бих боловао ради Његове љубави.
Кад сам то рекао свом старцу, он ме је изгрдио.
“Не”, рекао ми је, “то је егоизам”. И престао сам то да тражим.
“Сагрешио сам, Господе”, говорио сам, “из егоизма сам тражио оно што је изнад моје моћи”.
А сад, после толико година, Бог ми је послао оно што сам тада тражио.
Имам ужасне болове.
– Старче, јесте ли се обрадовали болести као онда кад сте је тражили, или сте се ожалостили?
– Кад су ми, после испитивања којима сам био подвргнут, лекари то саопштили, обрадовао сам се и рекао: “Слава Ти, Боже! После толико година ниси заборавио моју молбу”. Рак ми је захватио хипофизу. Створио се тумор који расте и притиска очне нерве. Због тога све више губим вид.
На ово око видим тек мало светлости. На друго видим људе само као силуете; но, њихове особине не посматрам овим очима. Језик ми је отекао и смета ми при говору, па ми се и глас променио. Имам страшне болове. Кад имам болове, трпим и молим се. Кад је бол превелик, онда не могу да се молим. Но, не кукам и не жалим се.
– Старче, да ли узимате неке лекове против болова? Да мало олакшате себи.
– Не узимам. Кажем себи: “Зар Христос не зна да болујем?” Свакако да зна. Према томе, стрпљиво носим крст Христов.
Шта ти мислиш о овоме? Можда ће неко рећи да сам луд. Но, допада ми се таква лудост. Не мислим да и ти мораш да поступаш на исти начин као ја. Ти чини по свом нахођењу, онолико колико можеш. Али, ето, ја ту ствар овако схватам.
– Волим те, чедо моје, знаш ли то?
– Знам, Старче. И ја Вас волим, и молим се, Вашим светим молитвама, да ме Господ помилује.
– Кад сам у боловима, молим се Богу да ме помилује и да опрости моја сагрешења. Кад човек доспе у стање од пре пада, Бог не допушта болести. А кад Он пожели, можемо одмах постати здрави. Све ово врло је тешко разумети. Но, разумеју они којима је то дато.
О претераном јелу
Био сам присутан једном приликом кад је Старцу телефонирала нека госпођа тражећи од њега да се помоли за њу и тиме јој помогне да престане са преједањем, јер је била доста дебела. Запрепастио ме је његов одговор:
– Ниси довољно заволела Христа. Предај Му своје срце. Говори са усрдном љубављу: “Господе Исусе Христе…”, и заборавићеш на јело; отићи ће од тебе свака прождрљивост.
Овај савет сам записао у свом срцу и примењивао га кад би ми се пружила прилика.
Кад би ме обузела превремена глад, вероватно од лењости, предао бих свој ум молитви – “Господе Исусе Христе, молитвама Старчевим, помилуј ме” – и, не схватајући како, прошла би ме глад све до часа заједничког обеда.
Неколико исцељења о којима ми је Старац причао
– Дође ми једна монахиња којој се овде на руци појавило нешто величине ораха. Кад ми је то показала, ја јој рекох:
“Хајде да те поведем код професора” (тад сам се налазио у Поликлиници).
“Ја нисам дошла код професора”, вели ми она, “дошла сам код Вас”.
Закрстио сам јој чело, закрстио сам јој руку и послао је у њен манастир. Оздравила је.
Док ми се једна друга монахиња исповедала, уз помоћ очију душе уочио сам да има рак на дојци.
“Јеси ли добро?”, упитам је. “Нешто није у реду код тебе”.
“Тако је, оче; но, стид ме је да о томе говорим”.
“Пођи сад горе код тог и тог лекара, и реци му да сам те ја послао да те прегледа. После тога дођи да ми кажеш шта је било”.
Прегледали су је и заиста су установили да има рак; кроз три дана требало је да буде подвргнута операцији. Кад се вратила к мени, рекох јој да заједно са мном клекне пред Господом.
“Изговарај у себи молитву”, рекох јој; и ја сам у себи изговарао молитву. Потом сам је закрстио и послао да чини што су јој лекари саветовали.
Кад је три дана касније дошла на операцију, била је добро. Није било никаквог тумора.
Изван себе, лекар сиђе у црквицу и пронађе ме.
“За име Бога, оче, шта си урадио оној жени, те је оздравила? Да нисам тумор опипао својом руком и да га пре три дана нисам видео својим очима, не бих веровао.”
Моје очи виде многе ствари.
Благодат Божија дејствује кроз веру људи.
Веруј да се чудеса и данас дешавају. Јер, Христос је исти и јуче и данас и у векове.
Старче, молите ли се за све људе који Вас свакодневно посећују?
– Да, молим се за све њих; чак и за оне који одлазе не успевајући да ме виде. За све уопште. За неке се, међутим, молим и поименце.
– Замара ли Вас толики свет? Како издржавате?
– Све их волим. Желим свима да помогнем, али нисам у стању; због тога сам врло жалостан. Говорим непрекидно, по читав дан, тако да ми се понекад осуши језик. Говорим од четири или пет сати ујутру. Ево, данас ме је око пет сати изјутра позвао телефоном један игуман са Свете Горе; после њега један владика са Крита.
Прекјуче ме је око поноћи позвао један човек са неког острва на Пацифику. Схваташ ли?
Иако сам био овде, духом сам истовремено био и тамо. Говорио сам му о његовим кћерима. Дао сам му савет у вези са једном од њих. Обрадовао се човек; рекао сам му да ме поново позове.
Кад се преморим, покријем своје лице и оставим само руку слободну да могу да је целивају. Долазе, знаш, издалека; прекјуче су били чак из Александрије; долазе из свих крајева Грчке, а понекад и из иностранства.
Све су то људи са озбиљним проблемима. Шта ја да радим; трудим се. Па ипак, не могу увек да говорим. Они су онда незадовољни; понекад говоре против мене.
Старац из манастира Параклита саветује ми да их све примам. Да сваком упутим неколико речи, или макар да узму благослов.
Знаш, нико не може удовољити великом мноштву народа. Неки од њих ме данас могу називати светитељем, а сутра новинари могу писати да ништа не пружам народу и да сам преварант.
О лековима
– Старче, често узимам лекове, па ме гризе савест кад видим да ви ни кафу не пијете.
– Већ сам ти једанпут рекао: када се хришћанин са поверењем препусти Господу, Он умирује његов унутрашњи организам. То има за резултат да његови телесни органи и жлезде функционишу правилно, а то опет има за последицу здравље, тако да човека ништа више не узнемирава.
Грех, наиме, као и узнемиреност и себичност, проузрокује час повећање, час смањење хормона, а последица је болест.
Организам и сам зна шта је правилно. Иде средњим путем и своје хормоне излучује мирно и спокојно. Навешћу један пример. Када сам имао чир, лекар ми је дао лек Zantac. Чим сам га узео, сви болови су уминули. Ааа…, велим ја, ово није добро. Изазваће ми неку другу штету у организму. Више га нисам узимао. Радије сам трпео бол.
Старац се стаде распитивати за неког брата кога је познавао.
– Старче – одговорих му – он увече не може да заспи, па је присиљен да узима час Stedon, час Tranxen да би како заспао.
– Реци му да дође да ме посети овде или да ми телефонира.
Разјарени брат
Једном приликом, док сам му говорио о некој другој теми, Старац ми каже:
– Видим једног брата који је разјарен на тебе. Попут звери спреман је да те растргне. (Заиста је било тако, но нисам хтео да му причам о томе.)
– Ти немој ништа говорити. Помолићемо се, и Бог ће га умирити. Верујеш ли у то?
– Верујем.
– Само је Бог у стању да измени људска срца. Што год да кажемо, ми људи ништа не можемо учинити.
– Па зашто је он такав? Зашто се влада на такав начин?
Ништа не питај. Не могу ти то рећи. Ти се само моли.
“Одакле да почнем нарицати?”
Једанпут сам био веома тужан. Док сам чекао да ме позову да уђем Старцу у келију, плакао сам у једном удаљеном кутку.
Чим сам ушао у Старчеву келију, угледао сам га како седи на свом кревету, затворених очију, које сад више нису виделе ништа, и руку покривених због упале од заразне болести.
“Одакле да почнем нарицати?” Тим речима, узетим из црквеног богослужења, обратио ми се Старац. Привукао ме је близу себи, узео моје руке у своје, и ћутећи, дуго мерио мој пулс. Ја сам уверен да је он, поступајући овако, као да је лекар, преносио на нас Духа Божјега својом топлом молитвом.
Дакле, као што је Христос Господ наш чинио чудеса “дотичући се руку” болесника који су Му прилазили, тако је чинио и Старац.
Ако си пао, са љубављу се предај Христу
Чим сам ово чуо, било ми је много боље. Опоравио сам се. Био сам утешен, те сам у продужетку мирно разговарао са Старцем.
Старац је у потпуности читао моје срце.
Ти си крив за све. Болестан си душевно. Пао си врло ниско. Пао си са духовне висине на којој си се налазио. Схваташ ли? А за све си ти крив. Треба да пронађеш узрок. Немар? Егоизам?
Од свега о чему ми причаш, ништа се уистину не догађа. То твоја машта преувеличава. Све су то некакве ситнице.
Немој гледати шта други чине. Гледај себе. Гледај како ћеш заволети Христа.
Није твој посао да исправљаш друге. Нека се духовник стара о томе. Ти, међутим, треба да се молиш за друге. Па ако негде заблуде, моли се да их Бог просветли и да се врате на прави пут. То се не може поправити речима, него само молитвом. Видим да други утичу на тебе. Остави се кафе. Опраштај свима од срца. У тајности се усрдно моли за све. Немој много говорити. Не причај. Предај се само унутарњем делању.
Не видим да тобом влада божанска љубав као некад.
Пази на негдашњи почетак. Држи се своје прве љубави, љубави и богодане чежње за Господом. Ово што ти се дешава није поспаност него духовна лењост и чамотиња.
Ако бисмо понекад мало разговарали телефоном, ти би видео да те је све брзо прошло.
Умарај своје тело. Не бој се труда. Трудом се све мења: и душа и тело.
Не напуштај молитву Исусову. Моли се једноставно и неусиљено; усрдно преклињи за све људе. Помоћи ћеш им молитвом, не речима.
Ако те неко нешто пита, ти смирено реци: “Ја тако сматрам. Но, тако је како ви мислите”.
Потребно је много молитве. Са љубављу пригрли Христа, и Он ће разрешити све проблеме. Ти се владај једноставно и са љубављу.
Јер, ако се тако затвараш у себе и отуђујеш од других, самим тим примораваш и њих да те држе подаље од себе и да, на послетку, почну да мисле о теби онако како то теби сада изгледа. Али, сада се ништа од тога не дешава у стварности. Све је то производ твоје маште. Веруј ми и са љубављу се предај Христу. Дубоко си пао и зато је све то ушло у тебе.
Немој тражити да те други воле
Држи се подаље од сваке зависти. Она изједа човека. Код завидљивог човека свашта се дешава. Ја сам то доживео. Људи су ме сматрали добрим и многи су долазили к мени да се исповеде.
Чедо моје, Христа треба да заволимо страсно, божанском љубављу.
Благо оном монаху који је научио да све људе воли тајно. Он не тражи од других љубав нити му је важно да ли га воле.
Ти воли свакога и тајно се у себи моли. Изливај своју љубав према свима. Доћи ће време кад ћеш моћи да волиш неусиљено. И осетићеш да и сви други тебе воле. Једна световна песма каже:
“Тражиш да те волим. Љубав се не тражи, у латицама срца рађа се сама.”
Схвати ово на духован начин. Ти на природан начин зрачи љубављу Христовом из срца свога.
Многи монаси, а нарочито жене, кажу: “Волиш ли ме? Зашто ме не волиш?” Колико ли је ово далеко од љубави Христове! То је сиромаштво – духовно сиромаштво.
Немој никада придавати важности томе да ли те воле. Важно је да ти имаш изобилну Христову љубав према другима. И на тајанствен начин ће доћи до преображаја у читавој заједници. Ово о чему говорим, представља најбоље мисионарење.
О тајанственом ћутању
– Твоје ћутање нека буде тајно, у твом срцу. Споља нека се не примећује да ћутиш; нека то за друге остане тајна. Чим изговориш неколико речи, крадом у себи упути молитве Господу за све људе.
Тајно, у свом срцу, са љубављу пригрли читаво братство, целокупну Цркву. Немој настојати да одстраниш или да исправиш слабости другога. Заволи га са свим његовим слабостима. Господ ће се за те слабости постарати.
Своје ћутање освети молитвом да не би остало јалово и бесплодно.
О књигама светих Отаца
– Изучавај дела светих Отаца. Оптужују световна братства да не изучавају свете Оце. Узнемирио сам се да можда и ви тамо имате слично мишљење.
Кад сте за трпезом, изучавајте светоотачке текстове који се тичу односа међу сабраћом и који садрже поуке Теодора Студита, аве Доротеја, Јефрема Сирина…
Изучавај Минеј, Октоих, Триод… Тамо ћеш пронаћи начине да се подвизаваш, да превазилазиш себе, да стичеш врлину.
Прекјуче дође к мени један човек и упита ме:
“Подржаваш ли ти схватања тог и тог (нисам запамтио његово име) о уживању у човечанским задовољствима и љубави?”
Рекох му:
“Ево шта ја подржавам и шта заступам: отвори Минеј за 14. јуни, где се налази служба у спомен светог Методија. Ту ћеш у канону пронаћи како Христос страсти претвара у бестрашће”.
“Зауздао си, Оче, разузданост страсти, а љубављу према уздржању, вештаствено умовање тела преобразио си у узвишеност бестрашћа.”
Прочитао сам му текст канона и објаснио га; човек је био врло задовољан.
Христос неће да искорени нешто што је у нас посадио; него га пресађује – од дивљег га претвара у питомо. Обраћа га Христу и освећује. Примери су света Марија Египћанка, свети Мојсеј Мурин и толики други светитељи.
Незгодно си се уплео
Дође у манастир један нови брат који се веома веже за мене. Желео је да му све време дајем савете и да ми прича шта је учинио, да ли је радостан или тужан.
Шта да радим, Старче? Ако га избегавам, он се жали игуману. Ако га стално слушам, не знам да ли нам је то од користи.
– Незгодно си се уплео. Сад ћеш се са муком извући. Једино уз помоћ молитве. Он не уме ништа без тебе. Потребне су само две речи па да се његова душа разгали.
Данас више нема оног некадашњег монаштва. Много је личних пријатељстава и властољубља.
Таква врста монашког живота нема места у манастиру, не даје плода. Такви монаси из најмањег разлога напуштају манастир.
И заиста, после годину дана, онај брат је отишао у други манастир.
О примедбама
Био сам забринут због одређених примедби и прекора који су ми били упућивани; са друге стране, нисам схватао у чему је била моја грешка.
– Старче, зашто ме непрекидно грде? И за најмању ситницу игуман ми ових дана ставља примедбу. Долазе ми као гром из ведра неба, јер се мени чини да сам поступао како ваља. Врло сам тужан због тога и осећам силан притисак и страх да ће ми сваког тренутка поново дати примедбу.
– Па он хоће да те учини светим, а ти се отимаш! То што ти игуман говори, то су праве ситнице. Требало је да будеш у Кавсокаливији, па да видиш. Једном приликом обузму ме мисли о мојим родитељима. Било ми је тешко због њих и то сам исповедио својим старцима. Први пут су ме питали:
“Како се осећаш, чедо?” “Добро; веома сам тужан.”
“Да, али не питаш нас јесмо ли ми задовољни.”
“Опростите. У сваком случају, ја сам врло задовољан. Молим се Христу да будем добар и да сте ви задовољни мноме.”
Кад сам био на путу, нисам имао благослов ни са ким да разговарам.
“Благословите”, и то је све.
Касније сам сазнао да су моји старци били врло строги и да нико није могао са њима. Сви су бежали од њих. Мени су изгледали добри. Било ми је жао што немам некаквих тешкоћа. Једном приликом, изненада, појавила се тешкоћа а да ја то нисам ни опазио.
– Како се то збило? Можете ли ми навести неки пример, молим Вас, да бих разумео?
– Сад ћу ти испричати. Једно поподне налазио сам се у кухињи; завршио сам своје послове. Ставио сам на тањирић мало хране намењене мачки и изашао сам да је нахраним.
Нешто касније, хтедох да се вратим у кухињу, но врата беху закључана. Покушавао сам, покушавао – и ништа. Изненада, отац Пантелејмон ми изнутра повиче снажним гласом:
“Уђи онуда куда си изашао!”
Немајући избора, начинио сам круг са тањиром у руци и ушао на средишњи улаз.
“Време пролази”, настави мој старац строго, “а ти уместо да се поправљаш, губиш памет. Зар си заборавио куда си изашао? Зар не видиш да су врата закључана?”
Поверовао сам у све то. Нисам противречио. Само сам рекао: “Опростите ми”. У себи сам говорио: “Господе, просветли моју таму. Колико сам само непажљив, да нисам приметио на која врата сам изашао…”
Касније сам данима, хитајући за својим пословима, са болом изговарао: “Господе, просветли моју таму”.
Кад данас размишљам о тим стварима, схватам да је све то била поука за мене, који сам тад био искушеник; хтели су да виде да ли ћу се љутити, да ли ћу противречити, односно хтели су да ме науче да негујем смирење.
– Знаш, чедо моје, нисмо спремни онда кад иштемо од Бога да нам нешто подари; на пример смирење. Кад сазримо, онда ће нам то подарити. Само треба да очи душе држимо отворене како бисмо разумели Његов наум.
Бог се скрива у тами. “Од мрака начини Себи кров, сеницу око Себе”, каже се у једном псалму (77 c. 18,11). Јеси ли то запазио?
– Да, често чујем тај стих, али нисам разумео његов дубљи смисао. Сада кад о томе говорите, душа ми је усхићена; трепери од радости.
– Свакако, Бог се скрива да би нас сачувао у смирењу.
Помаже нам да чинимо добро, и скрива се. Закриљује нас, а да при том не осетимо Његову помоћ.
Кад неко чини добро, постаје једно са Њим, и више не може чинити зло. Чак и да хоће – не може. Схваташ ли то?
– Нека ме Бог просветли да схватим све што ми говорите.
“А мени је добро бити близу Бога” (77 c. 73,28).
Преданост Богу – то значи распети се на крсту, предати се Господу. Сараспињање са Распетим – то је све.
То ти је као гвожђе ражежено у огњу. Гвожђе и ватра постају једно. Али, ако гвожђе извучеш из распаљеног огња, оно ће поново бити само гвожђе.
И после искупљења, човек је поново подложан паду и греху, завишћу ђаволовом.
О, Пасхо тајанствена! Тајно! То значи – мистички прослављајмо ту Пасху! Постоји од века план Божији за спасење наше.
,Дај нам да се присније причешћујемо Тобом.” “Праслике и загонетке пророчке.”[3] Немој да мислиш да ћемо тек по смрти доспети на место на којем ћемо се радовати, где ћемо осећати блаженство Божије. Већ овде и сада треба да Га осетимо.
Ако се овде не ујединимо са Господом и ако се овде не разапнемо са Христом, нећемо ни тамо бити заједно с Њим.
Шта је рај? Није то дивно дрвеће богато плодовима, нити цвеће или друге такве ствари. То је мистичко – што ће рећи благодатно и уједно тајанствено, недокучиво блаженство које душа налази у Богу и осећа.
Све ово што ти сада кажем изражено је у једној црквеној песми која ми се веома свиђа, па је радо понављам:
“Богата сам мирисима и ароматима, а потпуно оскудевам у врлинама. Али, оно што имам, Теби приносим. Дај и Ти мени оно што имаш. Опрости ми и отпусти грехе моје, кличе блудница Христу.”
Потражи и нађи место где је ово написано; у сваком случају, наћи ћеш га негде у Триоду.
Читај Минеје, Октоих, Триод, Пентикостар… У тим црквеним књигама наћи ћеш велико духовно богатство.
О телесном труду
Једном приликом пожалих се Старцу како више не могу да издржим.
– Толико смо послова радили ових дана да смо потпуно исцрпљени. Немам снаге да подигнем руку или ногу. Шта ће толики послови у манастиру?
Старац се уозбиљи и рече:
– Смртни је грех да се умарамо ради Бога, а затим да се због тога кајемо и да ропћемо.
Схвати то добро. Без телесног труда не стиче се врлина. Не може се човек стално излежавати.
Телесни труд је највећи дар Божији за наше спасење. За стицање благодати Божије.
Други су радосно прихватали исцрпљивање, труд… а за тебе је то мука.
Највећи грех је да се најпре трудимо за Христа, а касније да се због тога кајемо и да нам је тешко.
Ти си, драги мој, млад човек, и кажеш како се умараш? У твојим годинама ја сам летео. Хтео сам све да обавим. Немој гледати што сад нисам у стању ништа да учиним.
Видим да си остао далеко позади. У теби је узнапредовао стари човек, па си се разбио. Али, не дај се! Тргни се. Труди се да будеш трезвен. Певај са осећањем, уносећи се радосно!
“Умртвљење смрти празнујемо,
свргнуће ада, почетак другог – вечног Живота.
Кличући, песму узносимо Виновнику свега тога,
Јединоме Благословеном и Препрослављеном
Богу Отаца.“
Старац је овај тропар отпевао умилно, разговетно, са нагласком на смислу (а све преко телефона).
Понови и ти – рече ми. Почех и ја да певам.
Не тако. Певај са осећањем смисла, разговетно, реч по реч.
Ова песма односи се на Васкрслога Господа нашег Исуса Христа. У питању је тропар седме песме канона на јутрењу Пасхе.
Није одустао док три пута нисам отпевао тропар.
– Добро да га научиш – додаје – а онда ме поново позови телефоном да чујем како га певаш.
Чинио сам све што би ми рекао, без икаквих помисли у себи. Нисам размишљао зашто ми каже да учиним ово или оно.
Што год ми је говорио, то сам примао са поверењем, без својих расуђивања, а затим сам то примењивао, и мој унутрашњи свет би се сместа изменио. Духовно сам васкрсавао. Задобијао нове снаге, хитао на своја послушања са таквом вољом, орно, као да је Старац био поред мене и као да смо све послове обављали заједно.
Пустио ме је да размислим, а онда је сам рекао:
– Овим нека се хвали онај ко се хвали да мисли о Господу и познаје Господа… Часослов, стих треће библијске песме на јутрењу, који садржи молитву Ане, мајке пророка Самуила.
Тог дана Старац ми је испричао и друге примере из свог живота у скиту.
– Уз помоћ благодати Божије, никад нисам разбио чашу или тањир. Прао сам их пепелом. Нисмо ми тада имали сапуна. Прао сам брзо и ваљано. Био сам сабран, окретан, спреман за посао, педантан, послушан…
Не говорим ово из егоизма, него у славу Божију.
Треба да се молимо отворених очију
Старац ми је рекао:
– Треба да се молимо отворених очију.
– Зашто не затворених очију? – упитао сам га.
Зато, чедо моје, што овде није реч о хипнози. Кад се ја молим да помогнем некој души, неком човеку, чиним то отворених очију. И све што говорим, говори, у ствари, Дух Свети. Оно што ми Он открије, то говорим.
Ноћне молитве
– Као што сам ти много пута већ рекао, моја велика жеља је да склопим очи на Светој Гори, у манастиру где сам начинио прве духовне кораке.
Увек ме је заокупљало питање како ће се мој организам навићи на тамошњу климу и да ли ћу моћи да је поднесем.
И тако, на Евији сам пронашао једно лепо место чија је клима истоветна са светогорском.
Шта да ти кажем? Тамо ми се отвори душа, отворе ми се плућа; милина Божија. Почео сам тамо да проводим један дан недељно. Један дан тамо, шест овде. Затим два тамо, пет овде. Полако сам повећавао број дана које сам тамо проводио, све док се нисам у потпуности навикао на тамошњу климу.
Шта ти мислиш? Да нисам, можда, у прелести?
(Био сам усхићен његовим планом и његовим смирењем.)
– Па како тамо проводите време, Старче? Где боравите?
– Кад бих ти само рекао! Ко год би чуо, рекао би да сам полудео.
Боравим у ауту. То је пуст крај. Стене, шуме, птице. (У то време Старац је већ био потпуно слеп.) Ноћу одлазим у шетњу. Доста је хладно. Но, ја узмем флашу са топлом водом и држим је на грудима. То ми чува топлоту.
Тамо скачем с камена на камен и одржавам своје духовне вежбе. Уживам у молитви. Нико ме не узнемирава. Чини ми се да се налазим на Светој Гори. Знаш, кад је чист видик, са тог дела Евије може да се назре полуострво Свете Горе.
Срце ми не допушта да напустим то место.
Духовно општење
– У последње време трну ми ноге и не могу да одлазим у шетњу. Направим само неколико корака у месту. И лако заборављам.
Не тражим од Бога да ми буде добро. Само да ми опрости грехе.
Често те се сетим и молим се за тебе говорећи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. Позивај ме чешће телефоном.
– Старче, прекјуче ми је било врло тешко, и пошто Вас није било, нисам знао шта да радим. Помислих, најбоље да Вам то саопштим са ове даљине…
– И дошао си и клекнуо пред моје ноге, је л’ тако?
– Да, Старче, баш како кажете. (Остао сам запрепашћен овим открићем.)
Тако се и збивало: опхрван болом, отишао сам у своју келију, клекнуо са осећањем да се налазим пред Старчевим креветом, и изнео сам сву своју муку.
“Христе мој”, рекох на концу, “Ти га обавести да се помоли за мене јер он има слободу пред Тобом”.
Заиста, ускоро сам изашао као нов човек. Сада сам се уверио да су Старцу позната сва моја дела и сви моји проблеми.
После Старчевог упокојења
У тешком часу, немајући начина да се ослободим свог проблема, помислих на старца Порфирија. Клекнуо сам у својој келији.
– Господе Исусе, молим Те, обавести доброга Старца. Његов гроб је тако далеко да не могу да пођем до њега. Али, ево! У својим мислима налазим се у његовој близини.
Оче мој свети, догађа ми се то и то, помози ми на свој начин. Ти знаш како. Сад можеш и више него раније јер си сада ближи Христу. Не тражим од тебе “да узмеш” моје тешкоће, него да ме наоружаш духовном снагом.
После ове молитве осетио сам да су у мени обновљене духовне снаге као некад кад бих напуштао Старчеву келију.
Заблагодарио сам Богу, Који прославља оне који Њега прослављају.
О заузећу Кипра
Једном приликом док смо разговарали, Старац ми помену следеће:
Ишао сам са тим и тим (нисам запамтио име) на Свету Гору. На путу за Солун изненада му кажем: “Заустави”. Изашли смо из аута. Рекао сам му да помоћу неког дрвцета нацрта на земљи мапу Кипра.
Кад је учинио како сам му рекао, повукао сам линију и разделио Кипар надвоје.
“Видиш”, рекох му, “овог трена Турци су насилно ушли и масакрирају Кипране. Пролива се много крви. Помолимо се.”
Дуго смо остали на том месту и молили се. Мени је било врло тешко јер сам, благодаћу Божијом, преживљавао целокупну драму тамошњих људи.
Са великом муком сам наставио пут. Касније сам сазнао да су о томе писале новине и да су ту вест објавили на радију.
Видиш ли, Дух Божији дише где хоће.
О мом монашком постригу
Старац је и мени, као и неким другима, рекао да је на духован начин присуствовао чину мог монашког пострига, иако је за то време лежао болестан у својој келији.
Посматрао је и пратио читаву службу посредством благодати коју му је Бог даровао.
Током прве седмице свог монашког живота, коју сам у својој келији проводио у молитви и ћутању, снажно и чувствено сам осећао његово присуство.
Кад сам му једном приликом то испричао, уверавао ме је да је на духован начин заиста био поред мене и да је за све те дане пратио мој духовни пут.
Само један дан недељно у Милесију
У последње време Старац је са великом радошћу говорио о Светој Гори.
– Сад само један дан у недељи проводим овде (у Милесију). Остале дане проводим тамо, у својој испосници. Мислим да сам се већ навикао на тамошњу климу. Ускоро ћу поћи у свој скит на Светој Гори.
Тамо ме очекују други добри монаси и духовници. Нека ме Бог удостоји да тамо склопим очи.
– Старче, зар се неће због тога ожалостити овдашње сестре, које Вас толико воле?
– Ожалостиће се ако је њихова љубав човечанска.
Кад је наша љубав у Христу, ми желимо оно што жели и личност коју волимо. А ја знам да Христос жели да се вратим у Кавсокаливију.
Моје срце је божански бездан
Рекао ми је Старац:
Бог ти је подарио многе благодатне дарове. Обдарио те је ретким даровима. Осећаш ли то? Непрекидно Му због тога благодари и смиравај се у Његовој љубави.
Моли се да ти Бог пошаље свето смирење. Не оно које се само изражава речима: ја сам последњи, ја сам ништаван. То је сатанско смирење. Свето смирење је дар Божији. Чујеш ли? Дар. Благодат
Оно не зависи од нашег труда. Ти припремај себе, и ишти од Бога тај свети дар. Немој говорити: “Имам ову слабост, приносим је Богу”. Ти се бори, победи самог себе, а остало зависи од Бога.
Труди се да већ овде ступимо у несаздану Цркву Божију.
Кад се молиш, не моли се само за себе. Изговарајући молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, осетићеш покрај себе читаво твоје братство, васцелу Цркву у сваком кутку земље.
Док ми је Старац ово говорио, осећао сам да представљам прави бездан незнања. Не знам ништа – заправо, и сам сам ништа.
Али, налазим се у бездану свезнања и свесилности Божије. Овде важе речи из псалма: “Бездан бездана дозива” (77c. 42,7).
“Господе, сакри ме у тами Својој, у Свом божанском примраку.” Јер, псалам каже: “Сави небеса и сиђе. Мрак беше под ногама Његовим… Од мрака начини Себи кров, сеницу око Себе, од мрачних вода, облака ваздушних” (77c. 18, 9-11).
Старац ми је ово често говорио; овим речима је давао такав смисао да ми је душа сваки пут била усхићена.
Ко зна како је он то доживљавао…
Савети будућим мајкама за време њихове трудноће
Старац је говорио једном дечјем лекару:
Саветуј будућим мајкама да у себи негују осећања колико их је Бог почаствовао тиме што их је удостојио да данас-сутра постану мајке. Од тренутка када су почеле да у себи носе зачети ембрион, оне живе још једним животом. Нека говоре свом још нерођеном детету. Нека га милују одозго преко своје утробе. Ембрион на тајанствен начин осећа то миловање.
Нека се са великом љубављу моле за њега. Важи и супротно овоме. Не само већ рођено детенце, него и ембрион у утроби осећа недостатак љубави своје мајке, осећа њену нервозу, њену гневљивост, њено гађење. У његовој нежној души то отвара духовне ране које ће га пратити кроз читав живот. Мајчина света осећања и њен свети живот освећују њено дете од самог тренутка када га је зачела.
Исто ово важи и за детињег оца.
Савети дечијем лекару
Старац је питао истог овог дечијег лекара:
– Како ти прегледаш децу?
– Ево, овако…
– Слушај шта ћу ти рећи. Док прегледаш свако дете које ти доводе, моли се у себи топлом молитвом и са љубављу: “Господе Исусе Христе, помилуј овога слугу Твог”. (Говорећи ово, Старац је дубоко удахнуо ваздух и раширио своје руке.)
Ето тако, отворена срца моли се за свако дете. То је једна нежна душа коју је Бог послао у твоје руке.
И док стављаш своју руку на његову главицу и топло се молиш у себи за њега, благодат Божија преносиће се у детињу нежну душу.
Све ово мора бити тајно. Присутни не смеју да осете ништа.
Ти ћеш давати лекове које преписује твоја наука, али на крају свих крајева, Христос је Онај Који исцељује дете за које се молиш и ти и његови родитељи. Верујеш ли ово што ти говорим?
Једном другом приликом рекао му је:
– Нешто не видим да децу прегледаш онако како сам ти казао. Изгледа да те је прогутала рутина, па се заборавиш.
Море, предај се Христу, и својом молитвом предај Њему ова невина створења да их тако освећујеш!
Читајући Јеванђеље, видео си да је Христос исцељивао служећи се опипљивим средствима: или је болеснике узимао за руку, или се дотицао њихових очију, језика и слично…
И ти чини тако. Узимајући дете у своје наручје, или узимајући руку мало већег детета у своју руку, а истовремено узносећи Христу своју умилну и топлу молитву, преноси на њих благодат Божију. Зар то исто не чини свештеник вршећи било коју свету Тајну?
Да би благодат Духа Светога сишла на хришћанина, свештеник на опипљив или осетан начин полаже своју руку на главу онога који се исповеда, који се венчава, који се крштава, као што и епископ полаже руку на главу онога који се рукополаже.
Молитва је тајанствена благодатна сила или, како то исто другачије кажемо, мистична сила која се тајанствено преноси у душу ближњега.
