На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети свештеномученик Елевтерије; Свети Стефан исповедник; Преподобни Павле нови; Света преподобномученица Сузана; Преподобни Пард; Свети мученик Елевтерије; Свети мученик Вакх нови; и Свети Трифон кољски.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА, епископа Илирског, и матере његове АНТИЈЕ
ЗА царовања Елија Адријана у Риму, великог ревнитеља идолопоклонства, засија као светла звезда дивни Елевтерије. Роди се он у Риму од чувених и богатих родитеља. Отац његов трипут беше антипат царски, а мати његова удостоји се још веће части и славе, јер просвећена светим апостолом Павлом она верова у Христа и прими од њега свето крштење; а име јој беше Антија. Родивши дете она га назва Елевтерије; и васпитаваше га ревносно у побожности. Оставши рано удова она, када Елевтерије поодрасте, посвети Елевтерија Богу давши га на службу епископу Римском Анаклету, као дар заиста достојан Бога. Видећи Елевтерија Богом обдарена и просветљена благодаћу Божјом епископ га прими у свој клир, и рукоположи га у петнаестој години за ђакона, у осамнаестој за презвитера, а у двадесетој години за епископа Илирије.
Свети епископ Елевтерије, као свећа, на светњаку, светљаше светлошћу речи Божије и привођаше многе к познању Јединога Бога. Али завидљиви ђаво не могаше подносити то и устаде на светитеља, крвнички дишући својом убиственом злоћом против побожности. У том циљу он нахушка и наоружа злочестивог цара Адријана да устане против истине, и да почне гонити хришћане, а пре свега да убије Елевтерија. Исто тако намера му беше да на сваки начин уништи све најбоље учитеље побожности, и тако почупа најизврсније класје на Христовој њиви. Цар одмах са писмом пуним претње посла неког војводу Феликса да силом доведе Елевтерија на царски суд. Стигавши у Илирију, Феликс улучи прилику када пастир добри у храму Господњем храњаше своје духовне овце небеском храном Божанских речи, говорећи народу поуку. Он опколи цркву војском, па сам уђе у цркву дишући јарошћу и гледајући крвнички. Но посматрајући Елевтерија како мило и слатко поучава побожности своје слушаоце, он и сам стаде пажљиво слушати, и поче се дивити Христовој сили коју епископ проповедаше. И тада се у њему јарост измени у кротост, јер њива срца његова беше подесна за примање семена Божија: и он од вука постаде овца, од гонитеља – ученик Христов; и као заборавивши сву прошлост, он од разбојника постаде добри и верни слуга Господа Христа кога гоњаше. Стога, презревши царску наредбу, он припаде к ногама светога епископа, и од тога времена он се не одвајаше од свога учитеља, просвећујући се његовом проповеђу и утврђујући се у побожности.
Тако се Феликс обрати од безбожности к побожности, и више не помишљаше да се врати ономе који га је послао. Свети пак Елевтерије, желећи жарко да пострада за свету веру Христову, жураше на пут. Са њим крену и Феликс, али не као војвода који води сужња већ као јагње које следи пастиру. А када за време путовања наиђоше на воду, Феликс постаде као други евнух царице Кандакије прими крштење од божанственог Елевтерија и свуче са себе таме идолодемоније као неке труле хаљине.
Када стигоше у Рим, хришћани дознаше да се Феликс присајединио Цркви Христовој; а он им исприча све односно епископа Елевтерија. По царевом пак наређењу Елевтерије би изведен на суд. Он ступи тамо храбро и неустрашиво, као да је позван не на суд већ на празник. Цар, погледавши на њега и видевши да је и млад и леп и ведар и свима природним даровима украшен, упита га: Елевтерије, зашто си оставио прадедовску веру и презрео поштовање богова, а почитујеш некаквог новог бога који је не само наочиглед свих умро, него притом најстрашнијом смрћу умро? – Елевтерије не хте ништа одговорити на ове безумне речи, угледајући се на Христа који усред страдања ћуташе пред Пилатом и ништа не одговараше Ироду. – Тада цар поново проговори: Одговарај, зашто си тако безуман постао, те си се безумној хришћанској вери присајединио? Покори се мени и принеси жртву нашим непобедивим боговима. Ако ме послушаш и поступиш по моме захтеву, одликоваћу те великом чашћу; у противном, ставићу те на тешке муке.
Елевтерије призва Господа који је рекао: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ћу вам ја дати премудрост којој се неће моћи противити (Мт. 10, 19; Лк. 21, 15), и одговори: Како могу ја служити таким боговима и сложити се са онима који им служе? Није ли боље да вам саветујем да одступите од њих? Али пошто ви нећете да ме послушате, онда треба плакати због вашег безумља, јер ви, иако обдарени од Бога разумом, постадосте толико гори од дрвља и камења, да њих сматрате за своје богове, оставивши Истинитога Бога који је премудрошћу саздао сву васељену: јер небо и земља су дело руку Његових; а између свега што је Он створио, ми људи смо најкраснија и најскупоценија творевина. Међутим ми лутамо у незнању, ходећи као у ноћи и, не знајући шта је Господу угодно а шта није, ми ратујемо против Њега. Оне пак који су заиста наши непријатељи и противници, а то су ђаволи, ми – о, безумља! – сматрамо за богове и Господе, и указујемо им почасти и приносимо им жртве! Што се мене тиче, ја сам се прилепио уз Господа мог, и свагда ћу Му бити веран, и послужићу Христу моме. Све пак ваше: и почасти и ругања и муке, – све то сматрам за дечје играчке и дечја плашила. Јер као што каже мој учитељ свети Павле: мени се разапе свет, и ја свету (Гал. 6, 14), и умрети за Христа – мени је уживање и радост.
Ове речи испунише цара гњевом, и он нареди да се донесе железни кревет, да се испод њега разастре много жара, а да се на кревету испружи мученик наг, и да се непрестано додаје испод кревета жар, и све тако док мученик не издахне. Када кревет би спремљен, мученик сам леже на њега и испружи се целим телом. Присутни пак народ приговараше цару због таквог мучења, и говораше: Зашто овог честитог, племенитог и чувеног по својој мудрости човека, на тако страховит начин погубљивати, као да је неки злочинац. – Међутим Бог одозго олакшаваше патње мученику, који се радоваше као росом расхлађиван и као да на меким ружама лежи.
После таког мучења цар укроти мало своју јарост, и нареди да мучениково тело скину с кревета, мислећи да је он већ умро. Међутим мученик устаде са кревета жив и здрав, ни најмање неповређен од огња; весео и раздраган он певаше: Узвишиваћу те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје вавек; хвалићу Бога који весели младост моју. Нараштај за нараштајем хвалиће дела твоја, Господе, и казивати силу твоју и јављати чудеса твоја (Псал. 144, 1. 4. 6).
Пошто прослави Бога на такав начин, свештеномученик Елевтерије још неустрашивије ступи пред мучитеља и рече му: Царе, погледај на мене, за кога си мислио да је изгорео у огњу, и познај проповеданог мноме Христа Бога, а познај и немоћ богова твојих.
Посрамљен и побеђен овако смелим и слободним речима мучениковим, цар стаде смишљати још веће муке. Тако, на средину поново би изнесена железна решетка; испод ње би наложен страховит огањ, притом је заливаху зејтином, што све ствараше огроман пламен. Но ни ту Господња благодат не остави мученика. Јер чим на ту решетку положише мученика, огањ се одмах угаси, жар остину, а железна решетка постаде хладна, као да су је заливали не зејтином него водом; и мученик остаде неповређен. Но, шта се догоди? да ли се тиме угаси и јарост царева? Ни најмање. Понесен страховитом љутином, он не постаде бољи: као слеп, он имађаше само једну намеру: да мучећи светитеља угоди својим боговима, који у ствари беху главом сами ђаволи човекоубице.
После тога цар нареди да донесу тигањ, растопе у њему восак, смолу и сало, наложе велики огањ испод њега, па положе на њега светог мученика. Када све то би урађено, и тигањ усијан, и смеса у њему узаврела, мученик ступи на тигањ са намером да поднесе и те муке. Но цар му рече: Елевтерије, налазећи се између смрти и живота, изабери оно што је корисно по тебе. Ево, ја силно бринем о теби, да те љута смрт не однесе, и волим те као свог рођеног сина. Тако ми богова, ја не желим да муж тако племенит, тако добар, речит и диван неразумно суновраћује себе у бесмислену погибао, и то из горде, сујетне и некорисне непокорности. – Но мученик, стојећи пред царем, стаде му говорити неустрашиво; одговарајући му на лукаву љубазност, он му по заслузи узвраћаше називајући га вуком који напада на овце Христове. Притом додаде и ово: Ма шта ти радио, нећеш ме убедити да оставим своје побожно живљење.
Тада се Адријан разбесни, па остави речи и пређе на дело. Он поново нареди да мученика положе на тигању. Када то би урађено, догоди се оно што и раније: огањ се претвори у росу, и неки свеж ветар расхлађиваше светога јунака. Адријан, видећи да се све збива против његове воље, не знађаше шта да ради па севши он стаде размишљати. У то време поред цара се налажаше и епарх градски Корив; то беше човек богоизабран: он је већ делимично био упознат са хришћанским учењем; знао је на који је начин војвода Феликс постао хришћанин; и уопште, он је већ, као неко семе, био примио у своје срце зачетке хришћанске вере, али, држећи се још многобожачког незнабожја, он је веома повлађивао цару. И он, угледавши цара силно смућена и збуњена због тога што није знао шта да ради с мучеником, саветова цару да нареди: да се усија бронзана пећ, сва начичкана изнутра гвозденим клинцима, па да се у њу баци Елевтерије.
Када пећ би страховито усијана, мученик, подигавши своје телесне и душевне очи горе и уперивши сав ум у небо, испуни се богонадахнуте радости и говораше: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже мој, што си ме удостојио толиких блага, што си ме опасао силом Својом, и што си ме укрепио да толико страдам за свето име Твоје. И сада погледај с неба и види шта смислише против мене ненавидници моји, и избави душу моју од замки њихових и од људи крвопија, јер си добар; сачувај ме, да би сви знали Тебе Јединога Бога на свој земљи. – Затим, слично светом првомученику Стефану који се молио за оне који га засипаху камењем, свети Елевтерије се стаде овако молити за мучитеље своје: О, свемилосрдни Господе, дарни срце њихово и учини да они познаду свето име Твоје, и приведи их к светој вољи Твојој, да би познали Тебе Јединога истинитог Бога и напустили убитачно клањање идолима, јер си благословен вавек, амин.
Док се мученик тако мољаше, Корив пажљиво прислушкиваше речи његове молитве, и одмах му се загреја срце, и почетци вере, које раније беше примио, разгореше се као жар, и он се потпуно промени. И он, као да није онај човек који предложи цару овакво мучење за Елевтерија, приступи цару и рече: Зашто се невини Елевтерије ставља на такве муке, као да је учинио неки злочин? и због какве кривице се осуђује на таку љуту смрт?
Цар, чувши ове неочекиване речи од Корива, сав се узруја, па јаросно погледавши на њега рече: Јеси ли то ти, знанче наш Кориве? Шта се то десило с тобом? да се ниси преластио златом које си узео од мајке његове, те је оно учинило да се неочекивано промениш? Зар ти није доста мојих дарова, и богатства, и славе, и части, и имања, преко којих те начиних чувеним у целоме Риму? А ако желиш и нешто више од мене, и то ти се не брани: ево, све су моје ризнице пред тобом отворене: обема рукама узимај колико ти је воља, само не дозвољавај да тајно будеш поткупљен од жене са мало злата.
Корив пак, испунивши се сав свете ревности и просвећен молитвом мученика, ускликну: Злато твоје нека ти буде на погибао, јер се од њега запаљује огањ вечни! Зашто ти добровољно ослепљујеш себе и паштиш се да поколебаш оно што је непоколебљиво? Та теби је добро познато, да ни један од твојих богова не може ни једнога од присутних сачувати неповређеним од огња, а Бог кога почитује Елевтерије начини Елевтерија јачим од огња и диже га изнад сваке друге муке.
Ове речи неисказано разбеснише мучитеља, јер заиста велико пријатељство рађа понекад и велику мржњу. И он нареди да епарха баце у ту саму пећ, коју по његовом савету спремише за Елевтерија. Када Корив дође близу пећи, он кликну к мученику Елевтерију: Помоли се за мене, и наоружај ме оним оружјем Христовим којим си наоружао и војводу Феликса.
Пошто свети Елевтерије благослови Корива крсним знаком, Корив би бачен у пећ, али остаде у њој неповређен, и после једнога сата изађе из ње здрав славећи Бога. Цар пак Адријан, већ малаксао од мучитељског беса, нареди да се Кориву одсече глава. И тако Корив прими мученичку смрт, и за кратко време стече ризницу, за којом многи толико жуде.
После тога и Елевтерије би бачен у ту исту пећ; у њој они га стадоше вући по оштрим железним клинцима, али огањ се као и раније угаси, и пећ остину, и оштри се клинци поломише, као указујући поштовање мучениковом телу, а изобличавајући душевно слепило мучитељево, и привлачећи присутне к познању Бога који чини таква преславна чудеса. И сви присутни клицаху: Велики је Бог хришћански кога проповеда Елевтерије! – Мучитељ се поново нађе у великој недоумици не знајући шта да ради, и нареди да мученика одведу у тамницу. Сам пак сазва своје саветнике и васцели дан проведе у саветовању с њима на који би начин погубио Елевтерија.
Међутим, свети мученик Елевтерије у тамници беше морен глађу много дана. Али Онај који је некада хранио пророка Данила преко Авакума и пророка Илију преко гаврана, Тај не допусти да и Елевтерије умре од глади: јер га храњаше анђелском храном, шаљући му је у тамницу по голубу.
Напослетку мучитељ нареди да се доведу дивљи коњи и за њих привеже мученик, да би вучен и мрцварен од њих умро. И када се то поче приводити у дело, Ангео Господњи сиђе с неба, одреши светитеља, и отевши га из руку мучитеља одведе на гору недалеко од града: у пусто место које бејаше обиталиште звериња. Тамо свети мученик Елевтерије, узносећи хвалу Богу, живљаше са зверима као са овцама. Њега окружаваху лавови и медведи и умиљаваху му се; и као познајући глас његов они иђаху свуда за њим као слуге за господарем, служећи му и чувајући га. Но након не мало времена сазнадоше за светитеља ловци. Глас о томе дође и до цара Адријана. Он одмах посла војнике да ухвате Елевтерија. Када војници наиђоше на светитеља, звери полетеше на њих као на непријатеље господара свога, и умало их не растргоше да им свети Елевтерије не запрети и не одасла их у пустињу. Сам пак пође с војницима радујући се као позван на гозбу и разговарајући путем с њима о Царству Божјем, и о паклу огњеном који је спремљен за идолопоклонике И светитељ их путем просвети учењем Христовим и крсти, а с њима и друге, до пет стотина њих који повероваше у Господа Христа.
Када стигоше у Рим, цар осуди светог Елевтерија: да буде поједен од зверова. Ради извршења пресуде свети Елевтерије би уведен у цирк – место погубљења. На њега прво пустише лавицу, па затим лава. Али они, поставши кротки као овце, стадоше лизати ноге мученику. Јер како су они могли дарнути њега, коме, по наређењу Божјем, служаху у пустињи тако многи зверови као своме господару? Видећи шта се збива, народ стаде викати: Велики је Бог Елевтеријев! – Неки пак хуљаху, називајући Елевтерија волхом и мађионичарем. Но такве изненада постиже казна Божија: неколицина од тих хулитеља онемише. – А мучитељ, не знајући шта још да ради, нареди да светитељу мачем одсеку главу. И када то би извршено, мајка светога Елевтерија блажена Антија, која је сво време с радошћу посматрала подвиг свога сина, загрливши мртво тело његово, стаде га целивати. Ликујући и благодарећи Бога што се примљена од ње крв проли за Христа, она и сама, посечена мачем од незнабожаца, паде мртва над телом сина свога. А хришћани који се налажаху ту, како они из Илирика тако и они из Рима, узевши света тела угодника Божјих, чесно их погребоше, хвалећи Бога, коме слава вавек. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА ИСПОВЕДНИКА, архиепископа Сурожског
ПРЕПОДОБНИ отац наш Стефан беше родом од Кападокије, од хришћанских родитеља, који га одгајише у добром васпитању. Као дете он се одликовао добром нарави, клонио се обичних дечјих забава. Када му би седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи. Способан, он брзо показа велики напредак у изучавању Светога Писма. Када наврши петнаест година, он отпутова из своје постојбине у Цариград, желећи да тамо доврши своје образовање. То би за царовања Теодосија Адрамитена и патријарховања светога Германа.
У Цариграду Стефан продужи врло ревносно своје школовање; и изучивши философске науке, он мудрошћу својом превазиђе многе, па чак и учитеље своје, тако да се сви дивљаху мудрости његовој. Чувши за Стефана, патријарх Цариградски свети Герман призва га, и пошто га благослови упита га одакле је. Стефан му исприча све о себи. Светом патријарху се допаде његова добра нарав, смиреност и мудрост, и он задржа Стефана да живи у патријаршији. Блажени Стефан проведе у патријаршији неколико година, ревнујући за свету Цркву и живећи у уздржању и чистој савести. Затим он оде из Цариграда тајно, да нико не зна, и дође у неки манастир, постриже се у монаха, и подвизаваше се добро. Потом, обузет жудњом за потпуним усамљеничким молитвеним тиховањем, он се удаљи из манастира, и нашавши једно место веома забачено и потпуно непознато другима, он проведе на њему доста времена, служећи Богу у посту и молитвама.
У то време престави се епископ који беше у граду Сурожу, и житељи Сурожа допутоваше у Цариград к свјатјејшем патријарху Герману, иштући епископа за Сурож. При претресању тога питања избише несугласице, пошто су једни желели једнога, други другога. Сурожани мољаху цара и свјатјејшег патријарха да им даду епископа који је у стању добро управљати Црквом, јер, – говораху они -, умножише се јереси у нашем граду.
Једном, када свети Герман ноћу стајаше на молитви, Јави му се Ангео Господњи и рече: „Сутра пошљи у пусто забачено место где живи изабраник Божји Стефан; њега постави за епископа Сурожу, јер он може добро пасти Христово стадо, и зловерне од зловерја привести к истинитој вери. Ја сам и к њему послан од Бога да му наредим, да се ни у чему не оглуши о тебе“. – Патријарх упита: Господине, како ћу ја познати место где живи изабраник Божји Стефан? – Тада Ангео, узевши једнога од патријархових слугу, показа му обиталиште светитељево; и слуга, вративши се, извести патријарха.
Светоме пак Стефану, који се у то време мољаше Богу у свом забаченом пустом месту, јави се исти Ангео Господњи у белој одећи, свети Стефан се уплаши, и дрхтећи он паде од страха на земљу. Но Ангео узе светитеља за руку, и успокоји га рекавши: „Ја сам Ангео Господњи, послат сам од Христа Спаситеља да ти јавим радост, и да ти наредим да идеш у град Сурож, да научиш људе Христовој вери. Сутра ће те патријарх позвати, посветиће те и послати тамо за архиепископа. А ти се не оглуши о њега, да не би разгњевио Бога“. – Затим, давши му мир, Ангео узиђе на небо.
Сутрадан патријарх посла са слугом два презвитера по светог Стефана; и они са великом чешћу доведоше светитеља к патријарху. Патријарх с радошћу дочека светог Стефана, посвети га и постави за архиепископа Сурожу, и лађом га упути у одређену му епархију.
Стигавши у град Сурож и ступивши на архиепископски престо, свети Стефан стаде учити људе истинама Светога Писма. И за пет година он крсти сав град Сурож и сву његову околину.
У то време у Цариграду су зацари Лав Исавријанац, и запали се бесом иконоборства, научен томе од два Јеврејина. Најпре он нареди да свете иконе намештају високо, говорећи: Ко је чист нека их целива. – Затим нареди да иконе вешају у ваздуху, говорећи да иконе не треба прикивати на зиду. И многе друге ствари предузимаше бедник против поштовања светих икона. Свети патријарх Герман га много саветоваше, да се окане свог злог подухвата, разговарајући с њим на основу свештених књига. При томе патријарх Герман одби да потпише цареву заповест против иконопоштовања, говорећи да не може уводити ништа ново у стварима вере без Васељенског сабора.
Разгњевивши се због тога, проклети иконоборац отворено показа свој отров, који је дотле скривао у срцу свом, и поче силно гонити свете иконе, хулити их и сатирати. А разасла Лав наређење по свему граду, и по многим околним местима, да сви тако имају поступати са светим иконама, к говораше: Ако ми се ко буде противио, мучићу га разним мукама и предаћу га на смрт.
У царском граду тада могла су се видети разноврсна мучења православних хришћана. Патријарха пак Германа злочестиви цар посла у заточење, а место њега постави за патријарха свога јеретичког једномишљеника Анастасија, родом Сиријанина. Затим цар и патријарх упутише своје изасланике у Сурож к светом архиепископу Стефану са злочестивим наређењем: да се не поклања иконама и крсту. Свети Стефан одговори изасланицима: Не било тога! ја нећу допустити људима мојим да одступе од закона Христова; не слушам наређења ни цара ни беднога патријарха.
Ноћу свети архиепископ Стефан дође к изасланицима на лађу и заједно с њима отпутова у Цариград. Обукавши се у одјејање свога архијерејског чина, он предстаде цару. Цар га упита: Ко си ти? – Светитељ одговори: Ја сам архиепископ Сурожски Стефан. – И рече цар: Видиш ли овај сабор што заседа са мном у великој части? Они попалише и исекоше иконе; стога ме и ти послушај, па ћеш и ти бити у такој великој части с нама. – Свети Стефан одговори: Не било тога! Макар ме ти спалио, или на комаде исекао, или којим било другим мукама уморио, ја сам готов све претрпети за иконе и за крст Господњи. – Затим светитељ рече цару: Ми у књигама нађосмо неко пророчанство: да ће се у Цариграду појавити злочестиви цар, иконоборац, који спаљује свете иконе. Но не дао Бог да то буде за твога царовања! – Цар упита: А јесте ли нашли име тога цара? – Име је његово Коноп, одговори светитељ. – У праву си, Стефане, примети цар, ти си нашао моје име, јер отац и мати дадоше ми име Коноп. – На то рече Стефан: О, царе, нека се то не збуде за твога царовања! А ако ти то урадиш, онда ћеш бити претеча Антихристов!
Када то чу од светитеља, бедни цар га гвозденом рукавицом изудара по лицу, устима и зубима, вичући: Како си ме смео назвати претечом Антихриста? – И нареди цар да светитеља ухвате за косу и за браду, па да га бију, вуку по земљи, и вргну у тамницу. Вучен, светитељ узношаше благодарност Богу, и би посађен у тамницу, у којој се налажаху и други епископи.
Затим цар поново нареди да Стефана доведу пред њега; и говораше: Како се усуди епископ Сурожски назвати ме онако! Довуците га овамо с батинама! – Светитељ предстаде цару са седам епископа. А цар држећи у својим рукама икону Господа, Богородице и Јована Претече, упита светитеља: Зашто си ме назвао претечом Антихриста? – Светитељ одговори: Зато што чиниш дела његова. Тако сам те назвао; и сада те опет тако називам.
Тада цар пљуну на икону, изгази је, и рече Стефану: Уради и ти то исто са овом иконом. – Светитељ, расплакавши се, рече: Непријатељу Божји, недостојни царства! Како не ослепише безумне очи твоје, и како се не осушише безаконе руке твоје? Нека ти Бог ускоро одузме царство и прекрати живот твој!
Чувши то, цар у гњеву нареди да бију светога Стефана. Затим га везаше коњу за реп, па у тамницу одвукоше. А светитељ узношаше благодарност Богу. И сви што беху у тамници молише Бога, и на молитве светих убрзо умре зли цар, а на престо ступи његов син Константин Копроним. Супруга пак његова, чувши за врлине и чудеса светога Стефана, моли свога мужа, цара Константина, да пусти светитеља да иде на свој епископски престо. У то време цару се роди син, и свети Стефан га крсти. Обасувши светитеља поклонима, цар га с великом чешћу отпусти пастви његовој. Добивши поново престо свој, добри пастир дуго време добро пасаше поверено му стадо. Затим, провидевши свој одлазак к Богу, он постави место себе за архиепископа Сурожског свог клирика Филарета, па се престави к Богу у живот вечни, у петнаести дан месеца децембра.
У Сурожу беше неки човек по имену Јефрем, слеп од утробе матере своје, кога је свети Стефан помагао храном, пићем и одећом. Чувши за смрт свога добротвора он заплака, говорећи: Ко ће се сада старати о мени? Водите ме, да целивам свете ноге његове. – И када би приведен к телу преминулог светог Стефана, он припаде к ногама његовим плачући и ридајући, и одмах прогледа. Овим чудом Бог објави да је угодник Његов Стефан увршћен у светитеље к лику чудотвораца и исповедника. Свето пак тело његово би од стране епископа и свега народа Сурожског са многим сузама чесно сахрањено, у славу Бога од свих слављеног и величаног вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА НОВОГ ЛАТРСКОГ
ПРЕПОДОБНИ Павле родио се у граду Елеји. Родитељи његови, веома побожни и богољубиви, Антиох и Евдокија, беху из рода преподобног и богоносног оца нашег Јоаникија Великог. Још као дечак Павле остаде сироче, јер му родитељи умреше. Немајући од чега да живи, он постаде чувар свиња, и тако издржаваше себе. Његов старији брат Василије беше монах у манастиру на гори Латри. Он посла по Павла и позва га к себи у манастир. У манастиру Василије предаде свога брата Павла старцу Петру, врло великом подвижнику, да га научи подвизавању. Руковођен старцем, Павле се ревносно подвизаваше са сваком послушношћу своме старцу, и веома напредоваше у духовном животу. Старац се нарочито стараше да Павла научи непрестаној молитви и непрестаном бдењу. Умртвљујући тело своје, Павле никада није легао на постељу или на рогожу да спава, него се наслањао на зид, или на дрво, или на камен, и тако би помало одспавао. Често, да би савладао сан, он је товарио себи на леђа два тешка камена, и тако сву ноћ ходао око манастира до јутрења; или је одлазио на оближњу речицу, и у сенци дрвећа предавао се сузној молитви и богоразмишљању.
Када се божанствени старац Петар престави ка Господу, братија много молише Павла да се прими старешинства и буде им игуман. Али блажени Павле то одлучно одби; и жељан већих подвига удаљи се у забачену пештеру на висовима горе Латре. Ту се он усамљенички подвизаваше, проводећи време у непрекидним молитвама и бдењима и постовима. Храњаше се жиром. Ту он доживљаваше многа и тешка искушења од злобних демона, које он благодаћу Божјом тако обезоружа и победи, да их ни у шта рачунао није.
За своје подвиге блажени Павле доби од Бога благодат чудотворства и прозорљивости. Тако, на безводном месту он молитвом изведе воду. На њега је силазио огањ с неба, и он је сав блистао небеском светлошћу. Када се молио, прсти су му пламтели као буктиње, и пламен је суктао из њих до у небо. Он имађаше анђела који је заједно обитавао с њим, свагда га чувао, видљиво разговарао с њим због велике чистоте душе његове, и радо испуњавао сваку жељу његову. Једном светитељ спомену свеж сир; анђео му одмах донесе таквога сира. Другом приликом блажени се опомену салате; анђео му је донесе. Једанпут се светитељу сломи штап који је он имао и чувао; анђео му онда донесе други и предаде му.
А од безброј чудеса блаженога Павла ево још нека. Самим именом његовим одгоњаху се далеко читаве војске демона, болести бежаху од болесника, слепе очи исцељиваху се, све патње тела излечиваху се. Исто тако, именом светитељевим исцељиваху се страсти душе пре страсти тела. Душе које су страдале непознавањем истинитога Бога и биле нечисте, постајаху здраве и чисте молитвом светитељевом. Овај чудесни отац беше препун сваке благодати Божије. Мио и ведар, он беше нарочито милостив и самилостив према грешницима који се кају. Творећи врлине и живећи по свему богоугодно, он се удостоји превеликих и премногих откривења и виђења.
Слава његових необичних подвига и светог живота привуче к преподобноме Павлу многе подвижнике, који се настанише у подножју светитељеве стеновите пештере и устројише манастир. Цар Константин Порфирородни често је писао блаженом Павлу молећи га за молитве и савете.
За време свога усамљеничког молитвеног подвизавања, узнемираван од многобројних посетилаца, преподобни Павле се двапут удаљавао на острво Самос, где је основао лавру и обновио три манастира, разрушена од Агарјана. По другом повратку у Латру, он предсказа час своје смрти. Затим сиђе са горе и, благословивши братију, овај блажени отац у миру предаде дух свој Господу, отишавши у небеско блаженство.
Блажени Павле и после смрти прослави се од Бога чинећи превелика чудеса помоћу мира које истицаше из његовог гроба.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ СУЗАНЕ, која се подвизавала под мушким именом Јован
СВЕТА Сузана родила се у Палестини, од оца незнабошца и мајке Јеврејке. Сузана одбеже неверје и прими веру Христову и свето крштење од епископа Силване. Када јој умреше родитељи, блажена Сузана раздаде све своје имање сиромасима, даде слободу својим робовима и робињама, одсече своју косу, преруши се у мушко одело, па оде у мушки манастир, у Јерусалиму, под именом Јован. Због многих врлина својих она постаде и архимандрит манастира. Пошто проведе у манастиру пуних двадесет година, њу снађе ужасна клевета: једна монахиња, која беше дошла у посету манастиру, мислећи да је она мушкарац, покуша да је наведе на грех; но пошто преподобна то одби, монахиња је оклевета као да је она хтела да је силује.
Ову клевету светитељка прими са захвалношћу и затражи епитимију за учињено недело. Сазнавши о томе, епископ Елевтеропољски дође у манастир и изружи игумана што је допустио да у манастиру бивају така недела. Игуман хтеде да оптуженог Јована лиши чина. Нашавши се у таквој тешкоћи, блажена Сузана затражи две девојке и две ђаконисе, издвоји се са њима насамо, и увери их да је жена. Када то сазнаде, епископ се изненади и произведе Сузану за ђаконису. Од тада блажена Сузана учини именом Господњим многа чудеса.
У то време царски намесник Александар допутова у Елевтеропољ и принесе жртве идолима. То подстаче свету Сузану, те она добровољно оде к њему, и самом молитвом својом поруши идоле, и исповеди веру своју у Христа Бога. Царски намесник нареди да јој због тога одсеку груди. Но дејством силе Божје груди јој одмах опет постадоше читаве и здраве. Када то чудо видеше џелати који јој одсекоше груди, сви повероваше у Христа. Зато им свима одсекоше главе, и они примише венце мучеништва. У уста пак блажене Сузане налише кроз левак врело олово које се разли по утроби њеној. Али благодаћу Божјом Светитељка би сачувана неповређена. Онда јој кожу одераше, па је у огањ бацише, где она и предаде душу своју. И тако отиде к многожељеном Женику – Господу Исусу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАРДА ОТШЕЛНИКА
ПРЕПОДОБНИ Пард беше родом Римљанин, и у младости својој био рабаџија. Једном он крену са својим камилама у Јерихон, и тамо се смести при једној гостионици. Но по допуштењу Божјем, а по дејству ђавола, и непажњом Пардовом, једном паде под ноге камилама мало дете: камиле га изгазише и оно умре. Овај нехотични грех силно ожалости Парда, и он се удаљи на гору Арион, у Палестини. Тамо се постриже у монаха, и стално јадиковаше, и с ридањем понављаше: Ја сам убио дете, и треба да будем осуђен као убица.
Недалеко од места где живљаше Пард, у долини обитаваше лав. И преподобни Пард одлажаше у његово легало, и удараше лава копљем, еда би га разљутио, и овај га растргао. Међутим лав му не наношаше никакву повреду. Тада старац, видећи да не може постићи свој циљ, одлучи да легне на пут којим је лав одлазио к реци на водопој, надајући се да ће га звер, нашавши га на путу, растргнути, те би он, пострадавши у овом свету, избавио се од мучења у оном свету за убиство детета. Преподобни Пард и поступи према својој одлуци: леже на пут, скинувши са себе одело и метнувши га поред себе. И гле лав, пролазећи том стазом поступи као човек: прескочи светитеља ћутке, и не дотаче га се. Тада разумеде старац да му је Господ опростио тај грех, и врати се у своје обиталиште на гори. И остаде тамо све до краја свога живота, служећи свима као образац добродушна човека.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА КУВИКУЛАРИЈА
ОВАЈ свети мученик, назван Кувикуларије, беше из Цариграда. Сијајући православљем, он богатством и славом превазилазаше све у оно време славне велможе, јер се он одгајао од малена у царским дворовима. Међутим, рањен љубављу према нетрулежним и вечним добрима, сматраше блажени сва земаљска добра за ништа. Зато је више волео да одбаци све привремено да би добио макар најниже место у дворима Господњим, него да буде први у шаторима грешника, као што вели божански Давид (Пс. 84, 10). Отуда, имајући приљубљено уз Бога духовно око душе своје, свакодневно прослављаше Бога славословљима и упражњаваше сваку врсту врлине.
Међутим, упропаститељ душа наших ђаво, није могао поднети гледајући све то, те искористивши као оруђе слугу овога светог човека, покрену га да оде код тада безбожног цара и да оптужи светога говорећи, да је господар његов Елевтерије крштен хришћанским крштењем и да је, подигавши храм, прослављао у њему Распетога, а да мрзећи и одвраћајући се од царских наредби има кућу скривену дубоко у земљи, у којој је приносио Христу свеноћна бдења, мучећи и тело своје постом, сузама и плачем. Када то слуга рече, разгневи се цар те посла да доведу светога, који кад ступи пред њега, цар, правећи се кротак, питаше га ласкаво, говорећи: „Зашто си нас напустио, Елевтерије, толико времена презревши нашу велику љубав и моје царске дворове“? А свети одговори: „Имајући, о царе, тело моје измучено честим болестима, хтео сам да искористим погодно место за повраћање мога здравља“. Рече му цар: „А зашто сам уживаш благодети чистога ваздуха и дивног оног места? или би можда желео да уживамо и ми с тобом ова добра“? А светитељ на то ништа не одговори.
Предвече прешавши цар реку Сагар, крете кући светога и, видевши скривени улаз, преко њега откри рупу направљену у виду бунара, кроз коју сишавши нађе храм украшен. Иако се разгневи овај безбожник, не уплаши, међутим, светога, него оставивши претње, поче му ласкати са привлачним речима, желећи тиме да омекша чврсту вољу мученика. Али, после свега тога изгледало је да бије ветар, као што каже пословица, покушавајући да убеди несаломљивог. Најзад нареди да светоме одсеку главу, а свето тело његово да баце псима и птицама. Тако обезглављен блажени Елевтерије предаде душу своју у руке Божје, а његово свето тело, нађено незбринуто, узе неки побожни и богољубиви хришћанин, украшен чином свештенства, који, помазавши га мирисима, сахрани га чесно.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАКХА НОВОГ
СВЕТИ Вакх беше родом из Палестине; живљаше у време царева: Константина и Ирине. Родитељи му беху хришћани, од предака хришћана. Мајка му беше веома дивна хришћанка, али отац, заведен таштом славом овога света, одрече се, авај! истините и праотачке вере хришћанске и пређе у клету веру агарјанску. Касније у њега се роди петоро деце, која бише однегована у незнабожној заблуди муслиманској. Пошто он умре у муслиманској вери, синови остадоше заједно са мајком. Трећи од његових синова Дахак, још пре смрти свога христоотпадника оца, намисли примити хришћанску веру, што и учини када му умре отац. Ту своју намеру он откри својој мајци, која га као добра хришћанка подржа у томе и укрепи.
Дахак онда отпутова из своје постојбине у Јерусалим. Тамо га један монах одведе у лавру светога Саве, где он прими свето крштење, и на крштењу доби име Вакх. Затим Вакх моли монахе и би обучен у монашку схиму. Као монах он дуго живљаше у посту и уздржању, украшавајући себе и осталим врлинама. Онда по наређењу игумана он оде из манастира, јер се игуман бојао да за Вакха не дознаду Агарјани, који су тада владали Јерусалимом. Када Вакх дође у Јерусалим, он, по промислу Божјем, нађе тамо своју мајку и каза јој све о себи. Притом даде израза и својој жалости што му се браћа налазе у неверју.
Када мајка исприча о томе својим синовима, тада они приступише Христовој вери и постадоше хришћани. Само један од њих остаде у неверју; и он оде к Агарјанима и издаде свога брата Вакха доставивши им да је Вакх постао хришћанин. Када Агарјани дознадоше то, они потражише Вакха. Нашавши га, они га одведоше к амиру Светога Града. Овај га посла к војводи и судијама. Пред овима пак свети Вакх неустрашиво исповеди Христа истинитог Бога, а осуди агарјанску веру као штуру и лажну и исмеја је. Због тога му главу одсекоше. И тако он прими неувенљиви венац мучеништва.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТРИФОНА КОЉСКОГ
У СВЕТУ Митрофан, син свештеника који је живео близу града Торжка, у Новгородској области; родио се око 1485. године. Научен књизи од родитеља, Митрофан је волео одлазити у цркву, певати и читати у њој. Васпитан у побожности, он волео повлачити се с времена на време из светске сујете у једно пусто место, да би се насамо молио и беседио с Господом. Ватрено желећи да заувек остане у том пустом месту, он једном за време молитве чу необичан глас:
„Није овде твоје место, тебе чека земља ненасељена и жедна“. – Примивши овај глас као упутство с неба, Трифон реши да посвети себе проповедању Еванђеља међу онима који не знају Истинитога Бога – Господа Христа. И он крену у непознату земљу; и после дугих лутања по пустарама он, вођен Богом, стиже у западни део Лапландије, насељен номадским племенима незнабожаца – Лопара. И он одмах приону за апостолски посао: двадесет година непрестано је путовао по раштрканим насељима Лопара; пролазио огромна пространства, преко тундра, мочвара и гора, и то без средстава, а често и без наде да ће га примити; груби идолопоклоници су му много пута наносили силне муке, тукли га, пљували, по земљи вукли, смрћу му претили. А свети ревнитељ Небеске Истине све је то подносио кротко и великодушно; и покаткад се повлачио у горе и пећине док се утишају јарост и гњев незнабожаца. Па се опет враћао к њима, опет им проповедао благовест Христову. И Господ је чувао слугу Свога. После двадесетогодишњих напора апостолских човекољубивог Трифона знатан број идолопоклоника поверова у Господа, и готови беху да приме свето крштење. Зато Трифон отпутова у Новгород и издејствова од архиепископа Макарија благослов да подигне цркву и добије свештеника. Вративши се, он на реци Печењги подиже цркву 1532. Јеромонах Илија освети цркву и крсти Лопаре, а самог Трифона постриже у монаштво. Помогнут јеромонахом Илијом преподобни Трифон поче крај цркве градити манастир у име Свете Тројице. Убрзо се стече не мали број братије; и у току двадесет година би изграђен огроман манастир са многобројном братијом. За то време сва Лопарска племена западне Лапландије примише свето крштење. Године 1556. свети Трифон отпутова у Москву к цару Ивану Грозном, доби од њега богате дарове, и вративши се подиже за Лопаре нову цркву на реци Пазрјеки у част светих кнезова Бориса и Гљеба, која и данас стоји на граници Русије према Норвешкој. Под искусним руководством преподобног Трифона манастир је процветао, као расадник вере и побожности, и као кула светиља осветљавао и оживљавао сав тај крај. Устројивши потпуно манастир, преподобни Трифон последње године свога живота већином провођаше у усамљености крај прве цркве – Успенија Божје Матере, на свом омиљеном месту. Проживевши у Лапландији 70 година и достигавши дубоку старост, преподобни Трифон се тешко разболе. Пред своје престављење он утеши братију, причести се Светим Тајнама, па предаде душу своју Господу, 15. децембра 1583. године, у својих 98 година. И би сахрањен на месту које сам беше одредио, у пустињици, где и сада почивају свете мошти његове.
