Служба Светог Јована Владимира, у београдском Србљаку из 1861. године, није изворно словенског порекла, као што би се могло очекивати, него је превод са грчког. На грчком је објављена штампом први пут 1690. год., а затим, током XVIII и XIX века, више пута. Са једног од тих издања (вероватно оног од 1774. г.) настао је црквенословенски превод, штампан 1802. г. у Венецији. Превод је извршен настојањем двојице хиландарских јеромонаха, Луке и Партенија, а за штампу га је припремио Викентије Ракић, наш песник-версификатор побожних спевова из живота хришћанских Светаца, тада парох у Трсту.
Издавач првог штампаног издања на грчком из 1690. г., Јован Папа, Грк родом из Неокастра, Елбасана, на почетку књиге, у предговору, износи околности у вези са њеним штампањем и вели да је из поштовања према Светом Владимиру, а ради духовне користи свештенства, својих земљака и осталих, одлучио да штампом изда његову службу. Да би тај циљ остварио, упутио је, вели, писмо Козми, бившем митрополиту китијске епархије на Кипру, „човеку ученом… који управља манастиром Светога“, да му пошаље службу са житијем „које се находи“. Митрополит Козма је испунио његову молбу, те је Папа службу дао у штампу и поменуте године књига је изашла из штампе под насловом: Ἀκολουθία του άγίου βασιλέως καί μεγαλομάρτυρος Ίωάννου του Βλαδιμήρου καὶ θαυματουργου. Τυποθεισα δαπάνη του τιμιωτάτου Κυρίου Ἰωάννου Παπα, του ἐκ της πόλεως Νεοκάστρου, καὶ παρ’ αὐτου τοις ὁμοπατρίοις καὶ τοις λοιποις τοις μετ’ εὐλαβίας έκεισε προσερχομένοις ἐκδοθεισα.
Објашњавајући ко је митрополит Козма и откуд он у манастиру Светог Владимира, Стојан Новаковић вели да је „морао бити родом из Охрида, или из околине“, да је најпре постао митрополит на Кипру, а од 1690. до 1694. год. замењивао охридског архиепископа (патријарха) Германа. За време тог управљања пребивао је не у Охриду, него у манастиру Светог Владимира код Елбасана. После 1694. г. и доласка за архиепископа Игњатија, Козма је отишао у Драч за митрополита.
Бугарски писац Иван Снегаров износи више података из којих сазнајемо да се Козма родио не у Охриду, већ у Тунису 1643. год., од богатих родитеља, Димитрија Мавруди, пореклом из Солуна, и мајке Јелисавете, родом са Кипра. Мирско му је име било Константин. У својој 17. години ступио је у грчку колегију Светог Атанасија у Риму, а онде 1663. године постао ђакон. Због пољуљаног здравља, идуће године напушта колегију, одлази у Јерусалим и ступа у братство Светог Гроба. Одатле се враћа у Тунис, а 1666. г., са француским конзулом одлази у Париз, где издејствује покровитељство краља Луја XIV, и с краљевим препоручним писмом, обилази многа места као мисионар. Године 1675. долази на Кипар, где му се мајка преселила, и крајем исте године, уз помоћ француског конзула, заузима китијску митрополију, али на њој остаје врло кратко, јер се већ крајем идуће, 1676. године као китијски митрополит помиње Варнава. Највероватније да је збачен због својих симпатија према римокатолицизму, у чему је изазивао подозрење још у Јерусалиму, не без разлога, као што се види из писма које је упутио француском краљу у коме себе назива „чедом римске цркве“, а православне назива шизматицима.
Отишавши са Кипра, он лута по разним местима, не престајући да се назива китијским митрополитом, док се најзад не приволи служби у Охридској архиепископији. Године 1682. он је игуман елбасанског манастира Светог Јована Владимира, а од 1685. до 1694. г. местобљуститељ (τοποτηρητης) Охридске архиепископије, у време оставке архиепископа Партенија и збацивање архиепископа Германа и Григорија. Почетком 1694. год. постаје митрополит у Драчу, где се налази све до смрти 1702. године.
Снегаров вели да је Козма био образован човек и добар организатор. Изгледа да је знао црквенословенски језик и да је са домаћим клиром радио на учвршћењу Охридске архиепископије.
У поменутом делу, Стојан Новаковић поставља питање да ли је митрополит Козма послао Јовану Папи већ постојећу службу и житије Светог Владимира, или их је он саставио, и на њега одговара овако: „О томе Козма сам говори о помену Светитељеву ево овако: „… Ово је леп и кратак синаксар Светитељев. У великој је књизи било више и о служби и о животу, али се она изгубила. А у књигама српским чувају се боље и живот и чудеса Светитељева“. По томе би изгледало да је Козма ово што ми сада читамо сам саставио по предању“. На другом месту још одређеније тврди исто: „Да је каква текста у манастиру било, тешко би се објаснило зашто би Јован Папа од митрополита Косме текст тражио. Текста није било… По томе све што је пред нама дело је Космино, по традицијама из Елбасана и Охрида“. Најзад закључује: „Ја сам већ напред истакао мисао да су цело ово житије и служба дело горе поменутог Косме“.
Новаковићево мишљење усваја и проф. Георгије Острогорски, велећи у чланку „Синајска икона Св. Јована Владимира“: „Као што је у свом опсежном истраживању о Јовану Владимиру утврдио Стојан Новаковић, ово је житије и службу саставио, по усменим предањима, митрополит Китијеје на Кипру Козма, који је од 6. јануара 1690. до 23. фебруара 1694. године заступао – ваљда болесног – охридског патријарха Германа, а доцније је постављен за митрополита у Драчу“.
Фердо Шишић о писцу службе Св. Владимира не говори ништа, а за синаксар вели да га је „приредио заступник охридског патријарха Косма, од 1694. даље митрополит у Драчу“, према легенди која је вероватно настала тек у доба када му је тело, из Крајине око Скадарског језера, пренето у манастир код Елбасана.
Никола Банашевић, иако сматра да је морала постојати нека служба Светог Владимира и раније и допушта могућност да писац грчког житија Светога може бити Козма, „или неки претходник кога је он компилирао“, углавном стоји на наведеном Новаковићевом становишту. Не слаже се са његовим мишљењем да је Козма при састављању житија и службе употребио само усмене приче, него износи доказе да је при томе свакако користио и неке писмене изворе.
Сличан Банашевићевом ставу према наведеном Новаковићевом схватању, као и о употреби писмених извора, има став и бугарски писац Иван Снегаров. У поменутом делу о Охридској архиепископији он вели: „Закључак Новаковићев мало је пребрз… Особито за аутора опширнијег житија једва се може сумњати да није употребио словенски текст кад сам јасно говори да га је превео из бугарске историје живота Светога“. Утолико се, дакле, не слаже с Новаковићем, али је и он мишљења да су служба и житије настали у Козмино време – чак наводи и годину 1689. и да је један од главних учесника у том делу био тадашњи игуман поменутог манастира, „китијски митрополит Козма“, који је имао обичај да скупља старе рукописе и коме се обратио издавач.
Да ли ово мишљење почива на чврстим темељима? Да ли је грчка служба, са житијем Светога, штампана 1690. г., састав митрополита Козме?
Покушаћемо да укажемо на чињенице које говоре да митрополит Козма није послао Јовану Папи службу коју је сам написао, него већ готову, отпре постојећу. Те чињенице биле би ове:
На основу тврдње Јована Папе у предговору да је од митрополита Козме и својих земљака тражио службу и житије „које се находи“, „које постоји“ (ὸποΰ εΰρίσϰεται), као и да су му они то доставили, излази да је овде реч о већ постојећем чину, а не о његовом састављању. Јовану Папи је морало бити добро познато како та ствар стоји, те не би било могуће, кад би служба и житије били састав Козмин, да он то с похвалама посебно не истакне у предговору. Међутим, он не само да то не чини, него помињући недостатке у делу, за које је морао тражити стручњаке у Венецији да их исправе, чини сасвим супротно. Како се он на крају предговора поново обраћа митрополиту Козми са молбом да послате му штампане примерке прими за потребе богослужења у манастиру на годишњи сабор Светога, зар би се он могао тако изразити у предговору? Зар му не би било јасно да његове речи значе куђење и увреду за митрополита Козму кад би Козма био писац? Чак и кад би се заиста нешто и морало поправити, и кад би Папа то и учинио, свакако да тај поступак не само не би истакао, него ни поменуо у предговору, из обзира према Козми као писцу. Овако, дакле, помињањем недостатака и способних људи који су морали да их исправљају, посредно нас уверава да Козма нити је писац службе, нити један од главних њених писаца, у шта га убраја Снегаров.
Закључивање Ст. Новаковића да само обраћање Јована Папе митрополиту Козми, у вези са штампањем службе и житија Светог Владимира, доказује да текста у манастиру нема, почива на овим премисама. Прва је тачна: Кад би текст постојао, Јован Папа би се обратио старешини манастира да га пошаље. Друга је погрешна: Митрополит Козма није старешина манастира. По Новаковићу, он је као заменик архиепископа охридског узео себи стан не у самом Охриду, него недалеко од Охрида, у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана. Значи митрополит и старешина манастира две су различите личности.
Међутим, ствар стоји другачије. Митрополит Козма је, како износи Снегаров, од 1682. год. игуман манастира у Елбасану и као такав, од 1685. до 1694. постаје местобљуститељ, заступник архиепископа охридског, остајући и даље настојатељ манастира. Њему, дакле, не као заменику архиепископа и ученом човеку, да му непостојећи текст напише, него као игуману који „управља манастиром Светога“, обраћа се Јован Папа да му – како сам каже – пошаље службу Светога са његовим житијем „које се находи“. Правилност поступка Јована Папе обрће се, дакле, у потврду не да текст службе не постоји, него обратно, да постоји. Према томе, пођемо ли путем Новаковићевог доказивања, доћи ћемо до нашег става: Јован Папа се обраћа старешини манастира да му службу пошаље. А то значи да служба постоји.
У наведеном податку, из краћег синаксара, о губитку „велике књиге“, казује се само толико да се она изгубила, али када? Да ли у време Козмино, или раније, не каже се ништа. Да се тај нестанак десио скоро, под утицајем свежине те невоље, мислим да би била наведена макар једна реч којом би се објашњавало како да се то деси, у којим околностима, чијом кривицом итд. Овако суво и кратко, констатујући само чињеницу, извештај, сматрам, казује да се то десило раније. Ако је ова књига била опширна служба са житијем Светога, као што изгледа на основу тврдње да је у њој било више и о служби и о житију, тешко би се могло схватити да је, пошто се изгубила „велика књига“, манастир с утврђеним култом Светог Владимира, где му и мошти леже, могао остати дуго без овог чина. Служба се морала наћи, или саставити што пре, значи пре времена митрополита Козме.
Јован Папа у предговору вели да зна да се у манастиру, на дан празника Светога, скупља „многољудни сабор“ (а тако се вели и у дужем синаксару после III песме) и врши „свеноћна молитва“. Тешко се може замислити да би се на овој свеноћној служби, бденију, узимале песме у част кога другог Светог (нпр. из мале службе Светог мученика Василиска, чији помен такође пада 22. маја), а да се ни једном песмом не помиње Свети Владимир. Ако је „велика књига“ и изгубљена, не би било могуће да у манастиру није остала макар „мала књига“, тј. препис скраћене службе (без паримија, или малог вечерња, синаксара) за потребе појаца, или бар какав извод са тропаром, кондаком и још којом песмом. Доцније ћемо видети да је несумњиво постојао цео други канон јутрење, а уз њега биће и друге песме.
Beћ је Ст. Новаковић уочио да се у грчкој служби Светог Владимира, „у две строфе“, помиње град Драч. Иако се на првом наведеном месту за Драч јасно казује да су онде мошти Светога („Сада се весели верно тривалски град Драч, где лежи свештено твоје тело, Блажени, лечећи онде болести свију болесника“.), Новаковић сматра да је ту „узето да се мошти у граду налазе зато што су се доиста у градској области налазиле“. До оваквог закључка он је дошао због схватања да се после женидбе са кћерју цара Самуила и ослобођењу из ропства, кнез Владимир настанио „у неком месту и двору међу Охридом и Скадром“, односно близу Елбасана; да је ту код Елбасана и сахрањен: „мени изгледа“ – вели – „да су се на том месту и његове мошти непрестано налазиле“. Што се тиче казивања попа Дукљанина, да му је Косара тело пренела „на место које се зове Краина, где му је био двор, и ту га положила у цркви Св. Марије“, где му је, по Дукљанину и отац Петрислав сахрањен, – Новаковић сматра да се не односи на зетску Крајину.
Међутим, много је вероватније мишљење, прихваћено – како вели Банашевић – од свију истраживача, који су се бавили тим питањем после Ст. Новаковића, тј. да је тело Светог Владимира Косара пренела из Преспе у цркву Свете Богородице код Скадарског језера. Сећање на њега, његов живот и смрт били су живи у народу овог краја још у XVII веку, што јасно сведочи, у свом извештају римској Пропаганди фиде, скадарски арцибискуп Марко Ђорђо. Мошти Светога лежале су ту све до почетка ХIII века, када су их, према Јиречеку, пренели у Драч војници епирског деспота Михаила I, при заузећу Скадра и околине, за време Стевана Првовенчаног, око 1215. год. Било је то доба „кад су у свим војним походима Мађара, Бугара и Франака светитељске моћи биле најодличнији плен“. Зато ово помињање, у песмама службе, о лежању мошти Светог у Драчу, треба схватити буквално. Колико су оне тамо боравиле, не би се могло рећи. У сваком случају то је могло бити само пре 1380. године, кад је манастир у Елбасану обновио Карло Топија, јер се у натпису о овој обнови храм већ назива храмом Светог Јована Владимира. Овај је натпис Јован Папа штампао на крају књиге.
У целој грчкој служби Драч се помиње само у другом канону (6. гласа) на три наведена места. Мислим, дакле, да су ови наводи у канону са поменом Драча несумњиво настали у доба док је тело Светога лежало у Драчу, што значи пре 1380. године. Поред помена Драча, за то говоре и сасвим опште идеје које овај канон износи: Како је Свети узео крст свој у руке и пошао на пут мучеништва; како ковчег са телом мирише; како од моштију бивају многа чуда; да оне који прослављају његов помен чува од душегубних невоља; да је мач пожурио да му одузме царство земаљско, али се он удостојио венца у Царству Небеском; да светли као најсветлија звезда и ново сунце; да свој народ, који је подвргнут разним мукама, чува у вери; да је земља примила његову крв као Авељеву итд. Нема ту мотива из доцнијег, елбасанског периода, сем једино у 2. тропару IV песме, где се вели да је основао храм где сада његов свесветли ковчег излива чудеса, и још у 3. тропару IX песме где се говори да је посечен узео своју главу и отишао на место одмора, али ће бити да су ова два тропара претрпела измену преписивањем у Елбасану.
Свакако да су за време боравка мошти у Драчу морали постојати и други делови службе Светога, а не само један њен део, канон. Да ли су то стихире, тропари и кондак ове службе, која сада постоји, тешко је рећи. Уколико јесу, то би најпре могле бити песме општије мученичке садржине, а не и оне које изражавају ставове доцније, елбасанске традиције, иако би и ове могле потицати из првобитне службе, па доцније измењене у Елбасану.
Да служба Светог Владимира није дело митрополита Козме, навешћемо још један доказ који, сматрамо, неће бити најслабији.
Околност што се име Козмино не налази ни у синаксарима, дужем (иза III песме канона) и краћем (иза VI песме), ни иначе у служби, не би могло послужити као доказ да он није њихов писац. У тексту службе, или у синаксару кога празника, ретко се може наћи име писца, него, уколико се оно уопште наводи, то најобичније бива у натпису канона, или у његовом акростиху, ако је писан са том особином.
У натпису изнад канона ове службе не налазимо помена о писцу. Ту се вели само ово: „Затим канони, ако се деси празник (тј. попразништво Васкрса, Вазнесења или Духова), претходи канон празника. Ако се не деси празник (Васкрса, Духова), певамо канон празника (Богородице) осмог (гласа): Многим обузет напастима. И два канона Светога, четвртог и шестог (гласа). (Канон) четвртог (гласа) чији је акростих: Славим праведног Јована деспота“. Наведени акростих изводи се сасвим правилно из почетних слова тропара и Богородична од прве до осме песме, не прелазећи на девету. Но кад се размотри и ова девета песма, види се да је и она писана акростихом. Из почетних слова њених тропара и Богородична добија се ред Данил (Δανιηλ), што свакако означава име неког свештеника, или монаха, писца овог канона. Та чињеница, која за нашу ствар има прворазредни значај, не оставља места домишљању ко је писац макар овог једног дела службе, као и да то није Козма.
Истина, дознавши име писца овог канона, нисмо дознали много. Само голо име не даје нам друге податке који би нас интересовали о писцу. Снегаров, који је први уочио име писца у акростиху, домишља се да би то могао бити Козмин савременик, корчански митрополит Данило, који се 1690. године, кад је служба одштампана, помиње као драчки. Манастир Светог Владимира спадао је тада под његову јурисдикцију. Није искључено да је митрополит Данило раније могао бити монах у манастиру Светог Владимира и да је тада написао овај канон. Но мени се чини да је писац Данило живео много раније, јер би или он сам, или ко други указивао издавачу Јовану Папи на ту околност, коју би овај вероватно поменуо у предговору. Тиме би, поред поштовања према надлежном митрополиту као писцу канона, још препоручио себе и штампану књигу да се што више растури у Драчкој митрополији.
У сваком случају, ова чињеница показује да је у време када се Јован Папа обраћао митрополиту Козми да му достави службу Светога, ова постојала. Немогуће је замислити да је Данило написао канон, а свега другог није било. У таквом случају Данило би свакако прво написао најпотребније: тропар и кондак, а не канон. Него ћe свакако бити да је цела служба са каноном (6. гласа, који је сада на другом месту) већ постојала и да је Данило већ постојећој служби само додао свој канон и ставио га на прво место. Нема изгледа да би он могао бити писац и другог канона, јер се овај, како рекосмо, садржином сасвим разликује од првог.
У овој, свакако већ постојећој, служби са каноном 6. гласа, извесно је постојао и синаксар иза VI песме, као што то бива и у службама других Светих. Сматрам да је то онај краћи, који и у издању Ј. Папе стоји иза VI песме канона. У њему се на три места помиње Србија и на крају вели: „А у српским књигама чувају се боље живот и чудеса Светог“, док је у дужем синаксару, иза III песме, све бугарско: „Прича и поступци Светог преведени су на грчки са језика Бугара“; у бугарском синаксару има много и неисказано и неизмерно; Србија се ту помиње само једанпут, а српске књиге не помињу уопште. Вероватно, дакле, да је овај синаксар, иза VI песме канона, ако не пре, настао у Драчу, где је било познато порекло Светога од српског народа, као и постојање његове службе и житија у „српским књигама“. Дуже житије постало је свакако у Елбасану, ближе Охриду и традицијама о Бугарима, бугарском царству и бугарским књигама. Оно је додато иза III песме канона, што у службама других Светих нема, те је тако ова служба дошла до два синаксара, једног са помињањем Срба и српских књига и другог са поменом Бугара, с мноштвом неодрживих идеја о пореклу и животу Светог, насталих у Елбасану у доцније време. Према тим идејама, биће да је у Елбасану прерађено и краће житије, те је поред српског имена остало мало из његовог првобитног садржаја. У издању Ј. Папе оно има већ тај промењени облик. Но неће бити да је краћи синаксар дело Козмино, поред другог још и због тога што Козма о њему каже: „Ово је леп и кратак синаксар Светога“. Један писац тога времена тешко би се о свом саставу могао тако изразити.
Међутим, у питању постанка дужег синаксара, иза III песме, сасвим је могуће да је он дело митрополита Козме. Грци из крајева ближих Охриду имали су извесно знање о Бугарима и Србима и не би та два појма мешали. Козма, човек из даљине, од недавна у манастиру, могао је доћи до неких сазнања преко књига о Бугарима и њиховом царству, док су Срби остали изван његовог интересовања. Тако је, онда, у овом синаксару, панегирику, настала прича о пореклу Светог од Бугара; да је Стеван Немања син бугарског цара Симеона; да је жена Светог била богумилка и опањкала га код свог брата, такође богумила итд. Да ли је податак о лежању моштију Светог у Елбасану више од 700 година Козма нашао у неком запису, или је до њега дошао по свом рачуњању, тешко је утврдити.
Да би митрополит Козма могао бити писац дужег синаксара, још више извесности пружа нам чињеница да је у ствари овај синаксар, панегирик, великим делом адаптација похвале (έγϰωμιον) „Светом (великомученику) Георгију, коју је саставио кипарски архиепископ Аркадије“, из VII. века († 640. г.) на шта указује Жак Норе. Он упоредо излаже наводе из похвале Светом Георгију и из панергирика Светом Јовану Владимиру, из којих се јасно виде бројни, потпуно исти изрази и реченице у једној и другој похвали. Уз то, у панегирику Светом Владимиру употребљени су, вели Норе, и други ставови ове похвале Светом Георгију, као и казивања из конкретног живота Светог Владимира. У тим деловима сусрећу се бројни вулгаризми, док је језик оних преузетих од Аркадија чист, без вулгаризама. Завршетак похвале Светог Георгију је састављач синаксара Светог Владимира употребио без ретуширања, јер су прилике у VII в. и 1000 година доцније, у XVII в. биле готово исте. Тај завршетак је, вели Норе, у облику молитве, упућене у VII в. Светом Георгију, да заштити Цркву од Персијанаца и Арапа, а у XVII в. Светом Владимиру за заштиту од невоља које Турци наносе Цркви.
И Жак Норе сматра вероватним да је састављач ове похвале Светом Владимиру „био Косма, игуман манастира Св. Јована Владимира код Елбасана, с краја XVII века, бивши митрополит Китиона, на Кипру“.
Велика је вероватноћа, дакле, да је митрополит Козма писац дужег синаксара, панегирика, али је сасвим извесно да је он саставио једну песму од 25 стихова, која не спада у саму службу, нити се у њој на неки начин употребљава, него је додатак иза VIII песме канона, а завршава се овако: „Заштити, дакле, и мене, бедног слугу твог и роба, смерног Козму архијереја китијског града на острву Кипру“. Иза ове песме следи упутство: „Онда свештеници у одеждама износе Св. мошти, обилазе трипут његову свештену кувуклију и певају: Сви нараштаји, ублажавамо те, Владимире преблажени…“ Ових стихова има 12 и свакако се певају напевом треће статије Велике Суботе, јер почињу речима те статије, а и састава су таквог. Онда долази IX песма канона и завршни чин празничне јутрење.
Стихове ове Козмине песме и стихове при опходу са моштима други издавачи или изостављају, или замењују својим. Тако у грчком издању од 1858. г. Козмини стихови замењени су са две статије. Прва од 24 стиха је певана напевом Роди вси пјесањ, а друга од 28 стихова (с акростихом: Песму као дар прими Јоване) с напевом Жизањ во гробје, певане су при опходу. Иза њих су 6 кратких стихира певаних док је народ целивао мошти и „молбени канон Светом Јовану, који се пева у свакој тузи и нужди. Нова песма“. Ове статије, стихире и канон написао је Теодор Хаџифилипиди, за кога Снегаров претпоставља да је исто лице са свештенопроповедником Теодором, који је био учитељ у грчкој елбасанској школи и умро крајем XVIII века.
У црквенословенском издању из 1802. г. све је то изостављено, а сасвим на крају целе службе, као што поменусмо, Викентије Ракић је додао песму од 13 стихова, с акростихом свог имена и презимена.
Разлике црквенословенске службе према грчкој иначе су незнатне. Углавном потичу од измена које су учинили Викентије Ракић и митрополит Михаило. Димитрије Руварац вели да је Ракић променио гласове појединих стихира; свуда уместо Јована кнеза (ανακντος) ставио је „Јоана царја“, место Вулгари (Бугари) ставио „Славјани“, а у првом седалну на јутрењи „Серви“. Оба синаксара грчког текста, иза III и IV песме канона изоставио је, да би на крају Последованија ставио Житије Светог сасвим различито од казивања грчких, а испред њега 13 стихова с акростихом свог имена и презимена.
Митрополит Михаило, уневши исту службу у Србљак 1861. године, извршио је ове измене: Уместо назива цар, за Светог Владимира, ставио је књаз, уместо царствовав – владјевиј. Ракићеве стихове је изоставио, а житије његово, унеколико изменивши, ставио иза VI песме канона.
Према свему изнетом, сматрамо, дакле, да је служба Светог Владимира свакако постојала у доба Козмино, и да је ту постојећу службу Козма и послао Јовану Папи да је штампа. Сасвим је извесно да су оба канона службе постојала од раније. А канони нису могли постојати сами у служби без осталих песама вечерње и јутрење.
Сматрамо да је у тој служби постојао синаксар иза VI песме канона, и да је то овај садашње грчке службе, који је митрополит Козма унеколико прерадио према садржини онога који је он саставио и ставио иза III песме канона.
Утврђивање ових чињеница има за нас не само теоријски, научни значај, него и практични, јер је служба коју је штампао Јован Папа, као што је речено, преведена на црквенословенски језик 1802. године, а затим уврштена у Београдски Србљак митрополита Михаила од 1861., као у и ново издање Светог Архијерејског Синода од 1986. године, те се и данас у нашој Цркви по њој врши служба и прославља Свети Владимир.
На основу ових података, сада смо у могућности да унесемо извесну исправку и појаснимо питање о акростиху првог канона Светог у Београдском Србљаку и кажемо да се двојни акростих овог канона потпуно изводи, истина не у црквенословенском преводу, где се није могао очувати, него у грчком тексту. Из другог дела тог двојног акростиха сазнали смо име његовог писца, Данила.
Да ли основ ове службе сачињава превод на грчки са српскословенске службе која је несумњиво постојала док су мошти Светога лежале у Пречистој Крајинској, уз доцније додатке и измене, можемо само претпостављати, са мало наде да се за сада може утврдити нешто одређеније.
Гласник, август 1990.
