На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Преподобни Патапије; Свети апостол Состен и остали; Спомен светих 300. мученика пострадалих у Африци; и Преподобни Кирил.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАТАПИЈА
У ЕГИПТУ, на реци Нилу, бејаше град, звани Тива. У томе граду роди се блажени Патапије. Родитељи његови беху хришћани и васпитаваху свога сина у побожности и страху Божјем. А кад постаде пунолетан, Патапије презре сујету овога света, остави кућу своју, родитеље и пријатеље, и постаде монах. Удаљивши се у пустињу Египатску, он живљаше Богу, подвизавајући се у посту, молитвама и разноврсним пустињачким трудовима. А када се сазнаде за њега и многи стадоше долазити к њему и славити га због врлинског живота, њега обузе туга и мука што му се нарушава усамљеничко молитвено тиховање и што га људска уста хвале. Зато он напусти Египат и отпутова у Цариград. Јер мишљаше овај чудни светитељ, да ће се можда лакше скрити од људи међу људима у граду неголи у пустињи. У Цариграду он начини себи колибу уз градски бедем, близу цркве Влахерне, затвори се у њој и пребиваше у молитвеном тиховању као у пустињи, незнан ни од кога осим Бога Јединога, са којим разговараше непрестаном молитвом. Али као што се не може сакрити град кад на гори стоји (ср. Мт. 5, 14), тако и врлински човек кад достигне савршену светост. Јер сам Бог прославља оне који Њега прослављају, и обелодањује ради користи другима оне који су се испунили благодати Његове. Тако и овај богоугодник, савршен у светости и пребогат благодаћу чудотворства, обелодањиван и прослављан Богом, би убрзо пронађен као благо сакривено у пољу (ср. Мт. 13, 44). Јер један хришћански младић, слеп од рођења, руковођен самим Богом, дође колиби преподобног оца Патапија, и моли блаженога да се помоли за њега Богу: да му подари прогледање, да би видео творевину Божју, и путем посматрања творевине стицао савршеније познање о самом Творцу, и прослављао Га савршеније. Видевши веру његову, преподобни се сажали на њега и рече: У име Исуса Христа, који даје слепима светлост а мртвима живот, прогледај! – И тог часа се отворише очи слепорођеноме и он стаде видети јасно; и узнесе Богу хвалу и благодарност.
Овај исцељени младић беше познат многима. Стога, видевши да је прогледао, сви се чуђаху, и питаху га како је прогледао. А он не затаји име чудотворца и добротвора свога, преко кога доби он исцељење од Бога. Глас о овоме чуду и слава преподобнога пронесе се по народу, и од тога времена многи стадоше долазити к преподобном Патапију молећи га за његове молитве.
Један угледан Византинац боловаше од водене болести, и тело му беше страховито отекло. Силне новце он потроши на лекаре, иштући од њих исцељења, и не добијајући га. Чувши за светог Патапија он нареди те га однесоше к њему; и са сузама моли он светитеља да његову телесну бољку исцели целебном благодаћу коју је добио од Бога. Бесплатни лекар најпре се усрдно помоли за њега Богу, затим га осени крсним знаком и помаза светим јелејем, и одмах сва вода истече из његова тела природним каналима, и сва се изнутрица његова очисти, и он потпуно оздрави телом.
Једног младића љуто мучаше зли дух, који га гоњаше по горама и пустињама, час бацајући га у огањ и воду да га погуби, час строваљујући га са високих и стрмих гора у провалију да му разбије и размрска све тело његово. И он би већ био погубио младића, да није сила Божија, која обесиљује злу силу вражију, чувала створење Своје од коначне погибли. Једном злодух страховитом брзином гонећи овога младића на обалу морску да га баци у море, срете на путу преподобног Патапија који, по Божјем наређењу, ради тога беше и изашао из своје колибе да створење, саздано по лику Божјем, ослободи из ропства ђавољег. А ђаво, угледавши блаженога још издалека, појури к њему преврћући очима, бацајући пену, шкргућући зубима и претећи му убиством. Но кад се приближи к светитељу, он завапи: „О, невоље! о, јада! шта је ово? И овде опет Патапије! О, шта да радим! куда да се денем? где да одсада живим после толиких трудова мојих? Таман нађох себи обиталиште, и ево сад ме силом изгоне из њега. Ваистину си страшан, Назарећанине, и власт је твоја свуда и над свима! О, куда сада да кренем? Кренем ли у пустињу, или у град, или ма на коју страну, ти си већ тамо пре мене, и прогониш ме једним крсним знаком и једним именом твојим. Ја сам побеђен, сатрвен и прогнан!“ Говорећи то, нечисти дух баци младића на ваздух, и чудотворац Патапије, направивши руком знак крста по ваздуху, запрети злом духу говорећи: „Изиђи, нечисти душе, изиђи, и отиди далеко у пустињу; то ти преко мене наређује Христос, чију си силу и против воље своје признао“.
Када то светитељ рече, ђаво баци младића на земљу, и изађе из њега на уста као дим. А младић, дошавши себи, плакаше од радости, и своје избављење од нечистога духа приписиваше пре свега Богу, а затим и преподобном Патапију.
Жена нека која имаше љуту рану на грудима, испуњену црвима, и коју лекари престадоше лечити као неизлечиву, дође к преподобноме и припавши к ногама његовим она га ридајно и свесрдно мољаше за исцељење. Светитељ, осенивши рану крсним знаком, одмах је исцели. Учинивши и друга многобројна чудеса, преподобни отац наш Патапије стиже к блаженој кончини својој, и у дубокој старости пређе к Богу, коме је целог живота свог дивно угађао. И свето тело његово би чесно погребено у цркви светог Јована Претече, у славу Христа Бога нашег, прослављаног у светима Његовим, коме са Оцем и Светим Духом приличи част и поклоњење вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА СОСТЕНА, АПОЛОСА, ТИХИКА, ЕПАФРОДИТА, ОНИСИФОРА, КИФЕ и КЕСАРА
ОВИ су ови свети апостоли из Седамдесеторице, који се заједнички празнују 4. јануара. Посебно празнује се свети Аполос 10. септембра, Онисифор 7. септембра, Кифа и Кесар 30. марта. Свети Состен би епископ у Колофону, у Лидији, Тихик – његов наследник на истом епископском престолу, Епафродит у Адријанији Памфилијској, Кифа у Иконији, а Кесар у Корони Пелопонеској. Сви с пламеном љубављу богонадахнуто проповедаше Еванђеље Христово и за Његово свето име муке претрпеше и у царство вечне радости пређоше.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ 300. МУЧЕНИКА ПОСТРАДАЛИХ У АФРИЦ од Аријанаца
ОВИ свети мученици живљаху у време Зенона, цара грчког, када Африком владаше, по смрти оца свога Гензерика, вандалски краљ Гунерик, аријанац по вери. У договору са два аријанска епископа: Кирилом и Вилимандисом, Гунерик покрену тако страшно и силовито гоњење православних, да оно превазиђе она гоњења под Диоклецијаном и Максимијаном. Опљачкавши православне храмове, бездушни тиранин нареди војницима да из свих градова изгоне православне свештенике. У то време мноштво православних се сабра у једну цркву, и у њој тајно служаху Божанствену службу. Дознавши за то, варвари аријанци опколише цркву, запалише је помоћу разних горивих средстава, и спалише цркву и све православне што беху у њој на молитви.
Затим краљ Гунерик издаде наређење: убијати све православне хришћане који неће да се поново крсте аријанским крштењем. Тада они православни који не могаху поднети мучења спасаваху се бекством, остављајући куће своје и имовину; а они јаки у вери православној, добровољно се предаваху на мучења. Тако, триста православних хришћана у Кархидони, пошто одбише аријанске зловерне захтеве, бише посечени мачем. Свештеници пак православни, ношени пламеном ревношћу за православље, пострадаше још страшније: два од њих бише спаљени; шездесеторици пак најречитијих између њих бише језици из корена ишчупани. Но после тога они се разиђоше по свој земљи грчкој. И гле, кроз њих поче дејствовати велика чудотворна сила Божија: иако лишени језика, они јасно и гласно проповедаху истине православне вере, и уништаваху аријанска лажна учења, на удивљење и запрепашћење свих који их гледаху и слушаху. Само један од њих, павши у телесни грех, би лишен благодати Божје, и не могаше надаље проповедати свете истине православне вере.
У то време жена градоначелника римског Сунилда, аријанка, примораваше жену неког римског велможе, по имену Антису, православну хришћанку да се поново крсти аријанским крштењем. Антиса то одлучно и неустрашиво одби. Тада разјарена Сунилда у бесу свом спали свету Антису. Међутим муж свете Антисе уплаши се, и добровољно оде и крсти се аријанским крштењем. А када он после тога изјаха на коњу у шетњу, и налажаше се према градској цркви, изненада сену муња и удари га гром, и он паде мртав с коња, сав угљенисан. Тако га постиже суд Божји пре будућег, вечног огња пакленог.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА ЧЕЛМЕНСКОГ
ПРИМИВШИ монаштво у Новгороду, у манастиру преподобног Антонија Римљанина, преподобни Кирил се ради усамљеничких испосничких подвига удаљи на гору Челму, Олонецка губернија. Ту се он много потруди на обраћењу ка Христу племена Чуди. Спочетка он доживе од њих многе невоље и муке; али у току времена својим кротким поукама он многе од њих приведе Христу и они примише свето крштење; и пред крај свога живота он за новокрштене подиже цркву Богојављења, а за ревнитеље побожности – манастир, у коме се он и подвизавао до своје кончине. Преподобни Кирил поживе 82. године и три месеца; од тога он проведе 52. године у испосничким трудовима и пустињачким подвизима. Преставио се 1368. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
