Поводом приказивања новог филмског остварења "Света Петка - крст у пустињи", у „Православљу” – новинама Српске Патријаршије (бр. 1335, 1. новембар 2022), објављен је интервју са хаџи Александром Ђуровићем, редитељем. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије.
*Одрасли сте у побожној и благочестивој хришћанској породици задојени љубављу према Цркви и научени правим вредностима. Замолио бих Вас да се на почетку разговора присетите Вашег детињства и узрастања, али и да поделите са нама оне детаље који сведоче значај вере у Вашем животном путу и раду?
Имао сам дивно детињство. Иако су била заиста тешка времена, моји родитељи су чинили све да то што мање осетим. Од малена сам био учен нашим обичајима. Славили смо верске празнике и Славу. Са седам година сам први пут са оцем био на Хиландару. Сећам се да сам у осмом разреду на школској приредби за Савиндан глумио младог Растка. А некако сам освестио значај вере током средње школе, у периоду када се највише и тражимо. Године 2005. сам са родитељима био први пут на ходочашћу у Светој Земљи. Тада сам и први пут исповедио. За мене је тај боравак на Светим местима био значајно духовно искуство и након тога сам се више везао за религију. Наравно, живећи поред мајке која је романом "Петкана" (2001.) започела духовни циклус свог стваралаштва, растао сам уз приче о нашој вери и историји, што су касније делимично и биле теме неких мојих радова.
*До сада сте режирали дванаест међународно награђиваних кратких играних и документарних филмова. Како доживљавате овај велики успех?
Успех је релативна ствар. Јесам урадио доста радова, али за мене је то само део пута. Имамо пуно идеја и свестан сам да их нећу се реализовати, али идем с вером да ће све доћи када треба. Награде, похвале и потврде, баш као и критике и оповргавања су саставни део јавног посла и аутор мора да научи да живи са тим и да га не обузму ни гордост, а ни несигурност и сумња. Признајем да јесам поносан на неке своје радове. Некима сам више, некима мање задовољан, али сматрам да је највећи успех уметничког дела да допре до душе гледаоца и оплемени је. Да гледалац након филма буде макар мало бољи него пре гледања, да се запита и да га дело подстакне да размисли, или прошири видике. За мене је таленат који сам добио као дар Духа Светога обавеза и кредит који морам да оправдам. Нисам га добио својом заслугом и све што Господ дао мени, могао је и неком другом. Зато као хришћанин, православац верујем да сам дужан да кроз своја дела говорим и о темама и вредностима за које се и лично залажем и на којима сам и васпитаван. Не морају то бити нужно православне теме, али вера, љубав и нада, морална начела и врлине морају бити део тих прича. Морамо као уметници овом мрачном свету пружити светлост и истину кроз дела, помоћи и себи и дргуима. Ако то можемо - то је за мене највећи успех и награда.
*Међу награђиванима које бисте филмове посебно истакли?
Највише сам задовољан испитним филмовима "Земља" и "Пој", дипломским "Након што је петао запојао", затим филмом о Јасеновцу "Ђурђевак црвени", па дугометражним документарним филмом о Косову и Метохији "Ви идите, ја нећу!" рађеним по књизи Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, документарно играним филмовима "Гора Преображења - Прича о Светом Сави" и "Само нас љубав може спасити" и на крају, наравно, "Света Петка - Крст у пустињи" који је мој најозбиљнији и најкомплекснији пројекат до сад. Сви су, осим последњег доступни за бесплатно гледање на интернету. (Вимео профил наше продукције Александрија Филм)
*Ове године нас је обрадовало Ваше ново филмско остварање "Света Петка — Крст у пустињи", српско-јордански биографски и драмски филм. Овај филм је настао по роману "Петкана". Како сте дошли на идеју да садржај надасве познатог дела Ваше мајке Љиљане Хабјановић Ђуровић прикажете на филмском платну?
Жељу да снимим овај филм носим још од 2008. када сам, као студент режије, урадио звучну књигу "Петкана" у форми радио драме. Звучно оживљавајући сцене из романа, пожелео сам да их једном преточим и на филмско платно. Коначно 2016. сам се усудио да кренем у писање сценарија. Мајка је била косценариста. Наш пут од сценарија до премијере трајао је шест година, али вредело је и заиста сам захвалан и Богу и Светој Петки, што сам баш ја добио ту милост да урадим овај филм. Нисам био сигуран у шта се упуштам, јер је ово мој први велики филм, међународни пројекат сниман у три земље, веома захтевна тема и прича и нешто што до сада нико није урадио, али сам веровао и осећао Светитељкину благодат, милост и заштиту на том путу пуном искушења, те ми је то давало сигурност да ћемо успети да га завршимо. И јесмо.
*Ваше најновије филмско остварење сведочи да се и овим видом уметности може послужити Цркви.
Неки људи су у својим критикама овај пројекат етикетирали као "Пропагандни религиозни филм Српске Православне Цркве". Али тако су, на пример, неки други такође својевремно оценили и "Страдање Исустово", које је подржао Ватикан. Мислим да је то врло уско, острашћено и ограничено гледање на ствари и било које дело. Овај филм превазилази епитет само хришћанског или православног филма, а за то су доказ реакције људи који уопште и нису у нашој вери. Добио сам похвале од муслимана, будиста, чак и атеиста, да их је филм на неки начин и на неком нивоу дотакао и да су осетили "нешто". Управо ми је то показатељ да ово дело превазилази поделе и да подједнако дотиче потпуно различите људе, управо зато што сам се од самог почетка рада на причи трудио да прикажем једну животну, општељудску и ванвремену емотивну причу о унутарњој борби човека, какву сви свакодневно проживљавамо. И по реакцијама публике, видим да сам у томе успео. Они који су схватили филм, дубоко су ганути и под утиском данима. Како је Његова Светост Патријарх рекао у својој дивној беседи пред почетак филма, потребни су нам овакви филмови, који ће приближити Светитеље и њихов подвиг и значај данашњем човеку. Ми смо сада изгубљени и некада је управо задатак уметности да нас врати на прави пут. Да ли је то књига, песма, филм или слика - све једно је. Биће ми драго ако мој филм некоме приближи Свету Петку и њен подвиг, или приближи гледаоца Цркви.
*Дивна је прилика да учинимо једно умно путовање кроз Ваше филмско остварење, те ћу Вас замолити да читаоцима Православља приближите садржај филма Света Петка - Крст у пустињи?
Не бих пуно откривао јер је филм заиста нешто несвакидашње и људи га морају погледати у биоскопу да би имали потпуни утисак. Али могу рећи да се филм држи романа, а да је његов фокус живот Свете Петке и њених четрдесет година у пустињи у борби са искушењима, гресима и унутарњим демонима. На један пријемчљив начин, кроз модеран филмски израз, близак дањашењм гледаоцу, приказана је дубоко лична борба и стање наше јунакиње, са којом се публика до сада заиста идентификовала. Важно ми је било да поштоваоци Свете Петке и љубитељи романа "Петкана" не буду разочарани.
*Филм је сниман на одабраним локацијама у јорданским пустињама, Србији, Румунији и Јашију, где почивају чудотворне мошти Свете Петке. Како сте доживели ово путовање?
Ја сам неколико пута и пре снимања био у Јашију да се поклоним Светитељкиним моштима, али је заиста велики дар да сам могао да снимам тамо на њен Дан и да будем скоро читав дан близу моштију. Захвалан сам на благослову Митрополита Теофана молдавског и буковичког, а можда ће ми најлпеша премијера филма бити управо у Јашију. То је велика милост. Свакако је снимање у Јордану у професионалном смислу нешто што ће цела екипа памтити читавог живота и сви смо током рада у тешким условима пустиње осећали да је Света Петка са нама и да нам даје снагу да све прође како треба.
*Имајући у виду да је васколики живот и подвиг Свете Петке чудесан и да у одређеним моментима надилази људску логику и ум, да ли је било тешко да се на прави начин прикаже светитељски лик велике подвижнице?
Сâм роман је веома добро приказао овај подвиг. Мој задатак да екранизујем житије и јесте и није био лак. Јесте јер сам се ослонио на роман, а није јер је требало да се оно што је литерарно у првом лицу, транспонује у филмски језик. Највећи изазов је био приказати искушења, а да се ни у чему не претера. Након премијера добио сам од монаха и монахиња похвалу да је све управо тако како сам приказао и то ми много значи, јер су они можда и најпозванији да оцене управо тај приказ пута Свете Петке. Ја сам желео од почетка да њу прикажем као људско биће, са свим својим врлинама и манама, јер је управо то оно што данашњи гледалац може и треба да разуме када су у питању Светитељи и тако смо успели да им приближимо њен лик.
*Свечану премијеру филма отворио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије беседом у којој је истакао да је људима у нашем времену потребна - светост, светитељи, људи који током свог живота имају поистовећење са Христом. Следујући речима нашега Патријарха, да ли имате у плану да приредите још филмова са истом тематиком?
Свакако бих волео да некада екранизујем још неке мајчине наслове, попут "Игра Анђела", "Запис Душе", "Вода из камена" или "Со земљи" али то су све јако скупи пројекти, који без огромних средстава и помоћи држава не могу бити снимњени. Волео бих да мој филм буде подстрек и пример и другим ауторима да је могуће направити и уметнички, ауторски и гледан филм и да су десетине хиљада гледалаца до сада показале да је наша публика жељна и таквих тема. Мој следећи пројекат ће бити потпуно другачија прича, али прича о породици. То је свакако, иако не директно тематски везана за религију и веру, ипак важна хришћанска тематика, јер је породица данас, поред вере, највише на удару. Свакако ће се кроз тај филм говорити о врлинама и манама на један други начин, али неће изостати снажна и јасна порука.
*На крају, која би била Ваша порука читаоцима Православља – новина Српске Патријаршије?
Живимо у страшним временима. Све што је Свето и што је морално, етички и људски је на удару. Живот, истина и правда су на путу да буду обезвредњени. Под великим смо и спољашњим и унутрашњним притисцима да се одрекнемо себе и онога што јесмо, што је наше, што је део националног памћења. Нападан је и појединац, али и читав народ. Желе да нам униште идетнитет и националну свест, биће и дух народа који нас је одржао кроз векове, путем Светосавља и косовског завета. Људи не смеју да прихвате изговоре и флоскуле попут "Данас је друго време", "Па то је данас нормално" или "Ми не можемо да живимо у прошлости, морамо да гледамо напред". Да, али не по сваку цену и не под условом да се тиме одричемо свега што су нам преци оставили и за шта су давали своје животе, не тако давно. Увек се знало и увек ће се знати шта је добро, а шта зло и шта јесте, а шта није нормално. Људи врло добро у дубини срца и душе знају када греше, али бирају да се о тај глас савести оглуше. Нису нам потребни никакви лажни пророци и учитељи живота. Све што треба да знамо о исправном животу је записано у десет Божјих заповести, седам смртних грехова и седам врлина. Често, када се молим, затражим љубав у срцу, мир у души и разум у глави. И то желим и другима. Сачувати себе, то је данас можда један од највећих подвига. Нека нам превазиђене муке Свете Петке буду путоказ како треба ићи путем ка Богу и како се не треба плашити када верујемо да је Господ уз нас увек и свуда. И, као што се каже у књизи, односно филму: "Будимо захвални за све што нам је Бог дао. За бол, као и за радост. Баш као што је и она била."
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
