На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Зачеће Свете Ане, мајке Пресвете Богородице; Света пророчица Ана, мајка пророка Самуила; Преподобни Стефан новосијатељ; Свети Софриније Кипарски; Свети мученик Еасије; и Света Васа.
* * *
Тропар празника:
ЗАЧЕЋЕ СВЕТЕ АНЕ, када заче Пресвету Богородицу
ПРАВЕДНИ Јоаким и Ана беху бездетни пуних педесет година свога брачног живота. Под старост јави им се архангел Гаврил, сваком од њих на по се, и рече им, да су молитве њихове услишене од Бога и да ће родити ћерку Марију. Тада Света Ана заче од мужа свога, и после девет месеци роди Ћерку, благословену од Бога и од свих нараштаја људских, Пресвету Дјеву Марију Богородицу. Успомену Свете Ане Црква Православна слави још и 6. маја и 10. септембра.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ ПРОРОЧИЦЕ АНЕ, матере Пророка Самуила
БЛАЖЕНА Ана беше из града Арматема; муж јој се зваше Елкана, из племена Левијина. Света Ана не рађаше деце, јер беше неплодна, због чега горко туговаше и плакаше. Но Бог милостиви смилова се на њу и разреши неплодство њено због непрестаних јој уздаха и молитава. И роди Ана сина, Самуила, и посвети га Богу од самог детињства. То беше Самуил, велики вођ народа Израиљског и пророк, који помаза два цара, Саула и Давида. А света Ана испева песму благодарности Богу, песму чудесну по мудрости и красоти, која се и дан данас употребљава на богослужењима у Цркви.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА НОВОСИЈАТЕЉА
ОВАЈ угодник Божји роди се и васпита у Цариграду у дому родитеља својих, Захарије и Теофаније. Родитељи му беху веома побожни, украшени сваком врлином и мудрошћу; а живљаху недалеко од цркве светог првомученика архиђакона Стефана. Теофанија, мајка преподобнога, док беше трудна њиме, држаше строги пост: јеђаше само хлеб и воду. И кад се роди дете, на његовим прсима сијаше предиван крст од светлости, који беше очигледан знак оног „распећа тела са страстима и жељама“, које преподобни пројави у каснијем животу свом. А са уздржањем он поче још у повоју, на сиси: када би му мајка више јела и досита, он није хтео да сиса. И то се дешавало често, и трајало по два и по три дана, тако да су се сродници светог одојчета чудили и жалостили. Међутим, то ни најмање није шкодило дететовом здрављу. Детенце би крштено, растијаше, и би одбијено од сисе. А кад поодрасте, дадоше га да се учи књизи. Веома ревностан у учењу, он беше и родитељима веома послушан.
Кад пак на патријаршијски престо у Цариграду дође свети Методије, тада, по промислу Божјем, отац Стефанов благочестиви Захарија би удостојен презвитерског чина и причислен клиру Велике цркве у Цариграду. У то време и богомудри Стефан би произведен за чтеца и ступи у ред клирика при истој цркви. Између осталога он предсказа своме родитељу скору кончину. А кад Стефану би осамнаест година, њему умре отац. Он тада узе на себе подвиг затвореништва: усамивши се у цркви светог апостола Петра, он пребиваше тамо у непрестаној молитви, и храњаше се само зељем. И док он такав живот вођаше, њему се једне ноћи јави свети апостол Петар и рече му: „Мир теби, чедо! Нека ти буде на добро овај почетак врлинског живота твог, и нека те Господ укрепи!“
Пошто блажени Стефан проведе три године у таким подвизима, њему се јави свети свештеномученик Антип и рече му: „Мир теби, чедо! пази на себе; и ја те нећу оставити“.
Ово јављење светог Антипе подстаче преподобног, те он појача свој подвиг молитве и подвиг поста; од тога времена он је само једанпут или двапут недељно узимао своју уобичајену храну: зеље, и то без соли. Водећи такав живот, блажени Стефан достиже високи степен душевне чистоте, и би удостојен презвитерског чина, и чињаше многа чудеса.
У дванаестој години царовања благочестивог цара Василија Македонца, а у четрдесетој години Стефанова живота, догоди се велики земљотрес у Цариграду, од кога се потпуно сруши црква светога Антипе, при којој у то време обитаваше преподобни Стефан. Тада се преподобни повуче одатле и настани у једној пећини сличној гробу, и проведе у њој дванаест година. Од силне влаге у пећини преподобноме опаде сва коса, опаде и брада, а поиспадаше му и зуби, и сво му се тело скоро потпуно раслаби. То га принуди, те он напусти пећину крајње умртвљена тела. Затим, примивши божанску и ангелску схиму монашку, он се одаде још већим и надчовечанским подвизима: само о Господњим празницима, када је служио свету литургију, узимао је по свршетку службе по једну суву смокву и уста испирао са мало воде. То му беше сва храна.
Подвизавајући се таквим мучним и тешким подвизима пуних педесет пет година, овај блажени грађанин неба у седамдесет трећој години свога живота, или боље рећи, умртвљавања свога тела, предаде душу своју у руке Богу.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, архиепископа Кипарског
ОВАЈ угодник Божји бејаше син побожних хришћанских родитеља који живљаху на острву Кипру. Даровит, он доби и изврсно образовање: дан и ноћ изучавао је Свето Писмо и дела светих отаца, поучавајући се и живећи по закону Господњем. Побожан, он толико успе у врлинама, да се удостоји од Бога дара чудотворства, и чињаше многа чудеса. Због велике духовне учености и многих врлина, нарочито милосрђа, он би, после смрти епископа Кипарског Дамјана, изабран од свештенога сабора и свега народа, хиротонисан и постављен за архиепископа Кипарске цркве. Као епископ он беше истински отац своје пастве: хранио је гладне, збрињавао сирочад, штитио удовице, бранио потлачене, помагао невољне. Живећи у таким врлинама, он угоди Богу, и мирно сконча у шестом столећу.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕАСИЈА
ОВАЈ свети мученик живео за време опаког цара римског Диоклецијана. Оптужен као хришћанин управнику Калвисијану, исповедио је одлучно Христа. Зато најпре буде обешен на дрво и струган гвозденим ноктима, а затим му пребију голени и баце у тамницу. Доцније извађен из тамнице и поново љуто мучен, па му глава најзад одсечена мачем.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ ВАСЕ
ОВА светитељка беше патриција пореклом, а затим игуманија женског манастира у Јерусалиму. Тамо је подигла и манастир светога Мине чији је игуман постао Стефан епископ јамниски.
