ПИТАЊЕ: У црквенословенским Минејима предвиђена је мала служба Светом Стефану архиђакону (27. децембра). Код нас, пак, свуда се Свети Стефан (трећи дан Божића) прославља као велики Свети. Како је дошло до ове разлике у прослављању Светог Стефана у нашој Цркви? Како се прославља пророк Илија?
ОДГОВОР: Као и остале службе општих Светих у Минејима, и служба Светог Стефана без сумње нам је дошла преводом из грчких. Но у грчким савременим Минејима и Типицима служба Светог Стефана је мала. Поред тога, уз празничну (Божићну) она се још меша са службом Светог Теодора Начертаног: на Господи возвах предвиђене су три стихире Светог Стефана и три Светог Теодора, на Слава Светог Стефана, а такође на Слава стиховњих; тропари оба Света и празника; на јутрењи канони празника и обојице Светих, свјетилан и хвалитне (на шест) Светог Стефана, а такође Слава на стиховње. Славословље мало. Таква иста служба је и у црквенословенским штампаним Минејима. Нема у њима ни примедбе: „Ако је храм, или изволи настојатељ“, да се чини бденије. Мала служба Светог Стефана налази се и у нашим рукописним Минејима и Типицима.
Но рукописни Пролози знаду и за свечано празновање Светога: „Савршајет се сабор јего ва мученији јего јеже јест близ Константијан“. Место Константијане је у Зеугми, цариградском кварту близу Златног Рога. Ту је била црква у коју су биле донете и положене мошти Светог Стефана. У кругу царског двора, у Дафне, постојала је у Цариграду и друга црква Светог Стефана, у којој је руски поклоник Антоније Новгородски, дошавши у Цариград 1200 год., видео главу Светога.
У Месецослову малог Саборника (Молитвослова) Божидара Вуковића, штампаном у Венецији 1520/21. г., означен је и датум и назив Светог црвеним словима, што према објашњењу на крају Месецослова значи да је тада Свети Стефан празнован код нас као велики Свети, цео дан. И у рукописном Требнику Музеја СПЦ у Београду, бр. 1 из XV-XVI в. међу празницима других Светих, помиње се и празник „првомуч(е)ни(к)а Стефана архидиакона“, и вели да треба његову „памет (спомен) празновати от утра и до вечера“ (Л. 181б, 182a). Мора бити да му је притом вршена и празнична служба. Ово наговештава и навођење јутрењег Еванђеља у Месецослову рукописног Четвороеванђеља манастира Дечана бр. 7, из XV в. Ту, наиме, поред Еванђеља за Литургију Светог, Матеј зачело 87, што наводе и остала, наводи се и за јутрењу „от Мар(ка) глава (зачало) 53“. Исто Еванђеље на јутрењи помиње и рукописно Четвероеванђеље бр. 12, такође из XV в., исте библиотеке, али оно омашком не наводи Еванђеље за Литургију. Светом пак коме се на јутрењи чита Еванђеље свакако да се узима и остали чин празничне јутрење. Али овај чин нисам нашао до сада у нашим рукописима. Но у Саборнику Божидара Вуковића из 1538. г. не наводи се, 27. децембра, уопште Свети Теодор Начертани, него једино служба Светог Стефана, али је ова још само „на шест“ – на Господи возвах, канон и хвалитне – иза хвалитних стихира наведене су стиховње празника, Слава Светог, и ниње празника, што значи да је Славословље још било мало.
Не изгледа да је убрајање Светог Стефана међу велике Свете, који се празнују цео дан, као и служба само њему, без службе Светог Теодора, са јутрењим Еванђељем, уведена код нас тек тада, у XV или XVI в., него сматрам да је настала много раније, биће још у доба Немањића. То што се у Цркви особито указује поштовање Светим мученицима, поготово Светом Стефану, првом следбенику Христовом који је свесно положио живот свој за Христа и тако постао првомученик, не може бити разлог за увођење свечаног прослављања Светог Стефана код нас. Тај разлог би био разумљив да му се велика служба налази у палестинским и грчким Минејима и Типицима. Но као што рекосмо, она је ту мала. Зато мора постојати неки други разлог. Сматрам да је он у томе што је „великомученик Стефан, чије име носи већина српских владалаца од ХII-ХV века, био заштитник српске државе“. Свакако је због тог узрока „велики државни печат Немањића, на коме је готово увек, с једне стране лик архиђакона Стефана, а са друге владалац, као и први новци код нас на којима Свети Стефан пружа владаоцу крст и заставу, слично као Свети Марко млетачким дуждевима“.
Свечано прослављање Светог Стефана, под чију је, дакле, заштиту била стављена „сва српска земља и поморска“, током немањићког периода тако се већ било утврдило у Српској цркви и народу да је утицало и у Босни да Свети Стефан уђе у број великих Светих. Тај утицај био је особито омогућен у време кад су поједине српске области дошле под босанску власт и бан Твртко се крунисао у Милешеви за краља „Србљем, Босни и Поморју“, па попут Немањића узео и он, и сви његови наследници па краљевском престолу, име Стефан. Због празничног карактера дана Светог Стефана, гост Радин, дугогодишњи саветник херцега Степана Вукчића (1435-1466. г.), у свом тестаменту одређује да му се за душу дели сиротињи на ове празнике: „На дан светога Рождества Христова, на Свето Благовештеније, на Свето Васкрсеније Господње, на дан Светог Георгија мога крсног имена, на дан Вознесенија Господња, на дан Светог Петра и на дан Светог Георгија мога крсног имена, на дан Вознесенија Господња, на дан Светог Петра и на дан Светог Павла, на дан Светог Стјепана Првомученика, на дан Светог Михаила Архангела, на дан Свете Дјеве Марије, на дан свијех Светијех“. Св. Стефан се, дакле, налази убројан међу четири велика празника Светих: Светог Георгија, Светог Петра и Павла и Светог Архангела Михаила.
Доласком турског ропства свечано прослављање Светог Стефана није престало. Њиме је одржаван у народу спомен на стару славу и слободу у доба Немањића. Тако утврђен празник остао је до данас, те се Свети Стефан Првомученик у свим крајевима наше Цркве прославља као велики Свети са бденијем, поготово што је он Крсна слава многих породица у нашем народу.
Можемо овде изнети да слично стоји ствар и са прослављањем Светог пророка Илије. Он се такође свуда код нас прославља као велики Свети. У грчким Минејима и Типицима служба Светог Илије сада је додуше са паримијама и чак литијом на вечерњи, каноном Богородици и два Светом на јутрењи, хвалитним стихирама и великим славословљем, али је у старо време била мала. То потврђује и примедба у црквенословенским штампаним Минејима која вели: „Треба да се зна да је у грчким штампаним Минејима, и Уставима, рукописним, као и у словенским рукописним и штампаним Уставима одређена служба пророка Илије шестерична с Октоихом“. Посредно то казује и садашња грчка служба, јер су на Господи возвах одређене стихире на шест, а на јутрењи не наводи се полијелеј, Еванђеље и стихира по Еванђељу. И у нашим старим рукописним Минејима и Типицима изложена је служба Светог Илије с малим славословљем.
Но као за Светог Стефана, рукописни Пролози казују о свечаном прослављању Светог Илије у граду Петри у Арабији „ва пророчастве јего“, и у цркви „нарицајемеј Новаја“. „Нова црква је у Цариграду, подигнута од цара Василија I Македонца (867-886 г.) и посвећена Исусу Христу, Светој Богородици, Светом Николи, Арханђелу Михаилу и Светом Илији. Свечано празновање Светог Илије у овој цркви описано је у спису „De ceremoniis“ цара Константина VII Порфирогенита (913-957. г.), и ми ћемо га изнети према И. Мансветову: „Уочи празника служба је почињала вечерњом у Фароској цркви и то се називало „парамони“. После њеног завршетка певан је тропар, састав цара Лава Мудрог, какав? – у ствари није речено, него је само примећено да се изводио антифонски, по напеву „Спогребшесја тебје“ између дворских појаца и дворског клира. По завршетку службе, лицима царске свите раздавани су сребрни крстићи. (Такви крстићи, „ставриа“, раздавани су и на друге празнике, с њима су стајали за време службе, држали их заједно са свећом и ишли за време крсног хода… По речима Валсамона, крстове и свеће раздавао је народу патријарх у недељу Цветну…). Идућег дана патријарх је служио Литургију у параклису пророка Илије у тзв. Новој цркви (евктирион ту агиу Илиу. .). На основу тога треба исправити мишљење Диканжа и других, као да је Нова црква била посвећена Арханђелу Михаилу и пророку Илији. Види се да је у Новој цркви био особити параклис у част последњег. Пророк Илија, заједно са Георгијем Победоносцем, Великомучеником Димитријем, Прокопијем и Архистратигом Михаилом сматран је заштитником Византије, а уважење к њему особито је узрасло од онда откада је ступио на престо Василије Македонац, чијој се матери јавио пророк Илија и објавио о избору на престо њеног сина. У спомен тога догађаја Василије је устројио у Новој цркви параклис пророку Илији, а Лав Мудри написао му је тропар“. Поменути руски поклоник Антоније Новгородски вели да је у тој капели видео део плашта пророка Илије, који су, на празник Пророка, долазили да целивају и цар и царица.
По канонару Синајске библиотеке бр. 150 из IХ-Х в., у понедељак Томине недеље вршимо „помен Св. прор. Илији и идемо са литијом у његов храм и бива Литургија. Апостол: Дела(ап); У оне дане… Еванђеље од Јована гл. 19. У време оно брак би у Кани Галилејској… Крај: И повероваше у њега ученици његови“.
Из престонице, свечано прослављање пророка Илије постепено се ширило и у друге крајеве царства, па је, свакако преко Солуна и Свете Горе, дошло и до нас. По нашим рукописима можемо пратити како је тим утицајем од првобитне мале службе дошло до пуне, Светог са бденијем. Поред наведених рукописа са малом службом, пергаментни Минеј бр. 32, с краја XIV в., манастира Дечана, наводи такође на Господи возвах стихире на 6, али има и три паримије; стиховње су из Октоиха и две пророка. После тропара, који је исти као и данас, наведен је „на панахиди“ канон 4. гл.: Пораж Ијегипта…, различит од оног на јутрењи (гл. 2: Појем Господеви). На јутрењи, ако није недеља – аште ње(ст) нед(еља) – долазио је канон Богородици гл. 2: Нетрену, необичну… на гл. 6, и Пророку гл. 2: Појем Господеви, на 8. Хвалитне су „ва ох(тоисје)“ и 4. Пророку, такође „на стих(овње) ва ох(тоисје) и Пр(о)року гл. 8.“ једна. На Литургији „типик (изобразитељни псалми) и от канону пе(сан) 3; троп(ар) и ко(н)д(ак)“ (Светог), апостол „саборније јепистолије Ијаковље“, свакако зач. 57. од поле, као што стоји у „Саборницима 12 месеци“ на крају штампаних и рукописних Апостола (нпр. у дечанском пергаментном бр. 25, XIV в.; бр. 27, XIV в.; бр. 28, крај XV в.; бр. 29, XV в.; бр. 30, XVI в.). За Еванђеље се овде вели: „Јев(а)нге(лије) ишти првије нед(ељи) от Луки“, док се у другим редовно наводи зачало (или старији назив „глава“) 14. од Луке. У наведеном пак рукописном Минеју исте библиотеке бр. 35 налази се, на крају, као додатак и велика служба, на коју упућује запис по дну прве стране мале службе: „Велику службу С(ве)тому Илији ишти (тражи) на ко(н)ц(е) сеје књиге“. То је пуна служба Светог са бденијем, вероватно из XVII в. (писана другом руком и преко целе стране, док је цео Минеј писан у два стубца), са малом вечерњом, а затим великом са стихирама на Господи возвах на 8. (друкчијим од оних у црквенословенском) и Славом, паримијама, литијским и стиховњим стихирама, сједалнима Светог на јутрењу, полијелејем, Еванђељем од Матеја зач. 96, стихиром по Еванђељу, каноном Богородици (Воду прошед…) на 6, и Светом гл. 2 (Гредите људије…) на 8, свјетилним, хвалитнама и великим славословљем. На Литургији блажена од 3. и 6. песме канона Светог, апостол из Јаковљеве посланице зач. 57. од поле, Еванђеље од Луке зач. 14; причесно: Памет вечнују… У руском лвовском штампаном Антологиону из 1638. год. служба Светог је слична, али се на Господи возвах узима 6 стихира.
Гласник, јануар 1977.
