У искуству православнх хришћана, или барем оних међу њима који су донијели одлуку да свој вјерски живот формулишу тако да редовно учествују у богослужбеном животу своје Цркве, слика Исуса Христа коју су у прилици да у својој машти извајају умногоме се појављује као слика чудотворца и исцјелитеља. Недјељна јеванђељска читања поглавито нам приповиједају о Господу који чудотвори проходећи древним областима Израела:
„И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. И отиде глас о њему по свој Сирији, и приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бјесомучне, и мјесечаре, и одузете, и исцијели их.“ (Мт 4, 23–24)
Матеј нам у наведеним стиховима осликава Исуса који исјељује све. Исус тиме објављује, или показује боље је рећи, месијанска времена и испуњење пророштава, попут онога из Ис 53, 4, гдје пророк вели да је „он понео болести наше, и узео патње наше“. Или барем онај аспект месијанских очекивања које је, с обзиром на слику јеванђељског Исуса, обликовало црквено вјероисповиједање, утемељено на спознаји да они елементи древне месијанске идеје која укључује земаљско царовање Месије на Давидовом трону нису на прави начин били схваћени од стране јеврејских учитеља Писма. Слика Христа коју нам недељом читане објаве постављају пред очи стварност чуда разумијева у буквалном смислу, говорећи о стварним физичким болестима, које су некада, као у Лк 8, 30, приписане дјеловању легије демона, или напросто као болести „од рођења“, као у случају слијепца из Јн 9, 1.
У свим случајевома резултат који је у коначници добијен бива један и исти – опсједнути или болесни бивају здрави посредством Христових чудотворних моћи. Истина, у Мт 14, 38 имамо и опаску везану за недостатак великог броја чудеса у Исусовој постојбини, „и не учини ондје чудеса многа због невјерја њихова“. Остаје нејасно да ли је Исус покушавао да чини чуда, односно да ли је, рецимо, полагао руке на болеснике и изгонио демоне, а они, болесници, и након тога остајали демонизовани и у болу, или је напросто знао да недостаје вјера, па није ни покушавао.
У првом случају, вјероватно мање прихватљивом за ум просјечног вјерника, Он би у Мт 14, 38 увелико личио на наше свештенике који, у ситуацијама када им се тражи молитва, јелеосвећење, помињање и сл, остају без очекиваног резултата по питању коначног здравственог стања болесника. Матеј проблем, дакако, не лоцира на страни Исуса, већ у подручје недостатака вјере код оних који ишту.
Остаје нам питање, да ли они који су се како-тако одлучили да траже помоћ немају баш нимало вјере, ни колико „зрно горушичино“ из Мт 17, 20? Штавише, ситуација исцјељења бјесомучног дјечака, у контексту које је и изречено да „уколико имамо вјере колико зрно горушичино… ништа нам неће бити немогуће“ – она у којој апостоли не могу да дјелују чутотворно, овај пут не због вјере молиоца, већ због сопственог невјеровања – долази нам у јеванђељској хронологији након што им је дата, „власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи“ (Мт 10, 1). Иако, дакле, имају власт коју им је њихов Равви дао, та власт у овом случају „не ради“, због недостатка вјере.
Да ли сваки пут када се чудо не догоди, а већини се не догоди никада у обиму и форми којој нам јеванђеља то приказују, проблем лежи у недостатку вјере? Да ли је могуће да недостатак вјере бива присутан тако често до те мјере да је нема ни „колико зрно горушичино“, код оних који у најтежим животним ситуацијама вапију и моле, посте и ходочасте стотинама, па и хиљадама километара далеко?
На концу, пропитивање и сумња гледе многих ствари, па зашто не и чудеса, које су саставни дио вјерског живота већине вјерника (и светих, коју у својим молитвама итекако траже да се избаве од „сумњалачких помисли“, о чему нам православни молитвеници свједоче), могу да се крећу и у смјеру питања – да ли онај који може да излијечи све, јер показује такву моћ, бива неправедан уколико то не учини? Примјера ради, сасвим сигурно би у нашем поимању, рецимо – онај који има лијек за рак, корону ило неку другу опаку болест, а дијели га само малом броју које он изабере – био означен као неко ко не твори правду.
Ово су узнемирујућа питања за вјернике!
На крају, уму вјерника који је склон да промишља о својој вјери (а нису сви такви, евидентно, и можда и не морају да буду), готово свако питање живота бива узнемирујуће питање. Ово је такође узнемирујуће, колико, на примјер, и Павлова тврдња да је Христос „мир наш, који и једне друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф 2,14), упоређена са Исусовом изјавом да „није дошао да донесе мир на земљу, већ мач“ (Мт 10, 34). И толико других. Узнемирење се лијечи покушајем помирења. Да ли и само тако? Можда је то могуће и смјерним прихватањем немогућности знања о томе?
Од самога почетка Светога Писма, Књиге Постања, нама постају јасне ствари попут те да, рецимо, дан није астрономски дан, јер је Сунце са небеским тијелима створено четвртога дана, да буду „знаци… данима и годинама“ (1Мојс 1, 14), те да ни дан ни смрт нису буквално то у пријетњи да ће човјек „сигурно умрети“ (2Мојс 2, 17), у онај дан када окуси од дрвета познања. Чињеница пак да у ономе за што Бог више пута увиђа да је „добро веома“ постоји заправо и зло, једна животиња „лукавија од свих животиња пољских“ (2Мојс 3, 1), такође тражи појашњење…
Надаље, уколико размотримо и упоредимо – а у времену очекивања Божића у коме се конкретно налазимо у тренутку писања овога текста такво што би било прикладно – описе рођења Христовог код двојице јеванђелиста који се том темом уопште баве, наиме Матеја и Луке, видјећемо да је питање факата о, рецимо, томе гдје је Света Породица живјела, веома различито. Наиме, код Матеја се, за разлику од Луке, не помињу нити попис, нити пут у Витлејем, нити јасле због одсуства мјеста у гостионици.
Исус се напросто рађа „у Витлејему Јудејскоме“ (Мт 3,1), и тек након боравка у Египту, након Иродове смрти, породица Јосифова се, по заповијести добијеној у сну, ради сигурности, сели у „крајеве галилејске“, и настањује у Назарету (Мт 2, 23). Код Луке, с друге стране, породица је из Назарета, те из разлога пописа иде у град свог племенског поријекла (Лк 2, 4). У Египат уопште не иде, тј. не бјежи, већ остаје ту четрдесет дана, гдје извршава на новорођенчету све што је „по закону Господњем“ (Лк 2, 39) и мирно се враћа у свој град Назарет, гдје Господ наставља да „расте и јача духом“ (Лк 2, 40).
Свакако да сложени задатак тзв. синоптичког проблема није предмет овога огледа, али је очигледно да се може прибјећи рјешењу на више начина. Наиме, комбинујући ова два описа, као што то предање чини (прибјегавајући синтези извјештаја), или уопште се не бавећи „наративом рођења“ (као што писац Марковог, по свему судећи најстаријег, и писац Јовановог, по свему судећи најмлађег, јеванђеља одлучују да ураде). Вјероватно и на још много начина. Могли бисмо набрајати до прекосутра, али и на овом маленом узорку види се да већ од самог почетка свештених списа Библије бива јасно да ствари ваља посматрати дубље од онога што нам нуди буквални приступ читању и разумијевању. Или коришћење само једног извора по неком питању.
Но, да ли је тако и са са питањем чуда? Тешко да може бити сасвим тако јер, упркос извјесним козметичким разликама у описима броја и детаља појединих чуда, сва јеванђеља, као уосталом и Дјела светих апостола јасно, и у великој мјери, говоре о чудима.
Најприје, не желим да сугеришем да би невјеровање у Христова чуда било излаз за нас православне, као што то на себи својствен начин, кроз термин „демитологизација“, наговјештава Рудолф Бултман. Или да, попут једног његовог насљедника у размишљању, англиканца Џона Фентона, предложим да би вјеровање у натприродно рођење од Дјевице, чуда, тјелесно васкрсење и уопште све небјашњиво до краја нашим искуством и науком требало одбацити, и заузврат приглити Бога који никада није чинио оно што ми не видимо да редовно чини у нашем животу.
То јест: не хода по води, не сија кроз кожу и хаљине пред нама, не подиже мртве синове удовица, већ напросто успоставља нови поредак својим учењима, која у нашем животу сијају као путокази ка личном, и трансформацији друштва и свијета. Тиме Фентон жели да каже да је такав Бог прихватљив и животним искуством потврђен, док му је слика другога нешто што чак ни не би волио да је истина, јер би му такав Бог био предалек, на основу искуства сопственог живота и вјере, као и искуства људи са којима живи и којима проповиједа.. Иако имам разумијевања за оваква гледишта која смјерају да чворишта живота вјере учине проходнијима и мање квргавим, и акцентују пречесто заборављени друштвени ангажман хришћана, она ме ипак остављају са превише недоумица. И лишеног великог дијела садржаја онога Христа у кога сам повјеровао. Не одричем, свакако, могућност такве могућности у искуству других који вјерују у Христа.
Па ипак, Христос је у јеванђељу превише чудотворац да бисмо са лакоћом могли да тај аспект његове личности и мисије оставимо по страни. С друге стране, премало је чудотворан у нашим животима да бисмо чудо могли поставити у средиште вјерског искуства, као нешто што предтсавља неопходни услов повјерења у Њега као Спаситеља. Јарам Христов је у исто вријеме и лаган (Мт 11, 30), али подразумијева ношење свога крста и одрицање од себе (Мт 16, 24), што у историјском смислу бива све само не лагано. Таква су, како је већ назначено, и многа питања вјере. Слика Бога коју Писмо нуди јесте мозаик састављен од мноштва коцкица, од љубоморног и гњевљивог (уп. 2Мојс 34, 14; Нм 1, 2 итд) до свеопраштајућег Оца (Лк 23, 34).
Слично је и по питању човјека. Блажен је тако и онај који је „као дрво засађено крај извора вода…и успијева у свему што ради“ (Пс 1), али и онај који плаче, гладује и жеђа за правдом, који је ништаван духом и ништа му у овом свијету очигледно не полази за руком (уп. Лк 6, 20–22). Сва пеглања, којих у историји и до данас није било мало, иако и најдобронамјернија, показују се у крајњем случају као недостатна. Као што се свакако недостатним показују све аналогије, објашњења и рационализације стварности Христовога Крста, чињене са пуно љубави и добре воље.
Живот вјере је мистерија и парадокс, као и постојање зла (Флоровски), и то ће по свему судећи тако и да остане до краја историјске збиље. У животу у вјери, опет, питања нису забрањена. Иако се у нашем православном предању, изузев у рецитовању псалама, попут Псалма 22, молитва ријетко формулише као питање, Христов вапај са крста, који је, не заборавимо – молитва – охрабрује нас и на један такав молитвени подухват, и обогаћивање молитвеног живота тим, помало заборављеним жанром „питалице“. Бог израња пред нама и као Бог питања и недоумица, и то је свакоме искреноме чињеница коју не треба посебно објашњавати.
Куда са питањем чуда?
У јеванђељима и у животима светих, Бог се показује као чудотворац. Живот вјере може да искуствено констатује да се у највећем броју случајева слажемо са увјерењем да Он то јесте, да може да чини чуда. У исто вријеме, ништа мање снажан осјећај јесте и то да, иако вјерујемо да може, Он то углавном неће да чини. Вјера у хришћанског Бога само тада и јесте вјера, када може (и мора, углавном нема избора) да вјерује у чудотворца чија чудеса ван текста Писма и житија најчеће не види својим очима, отискујући се тиме у заповијеђени и високо похваљени „ризик“ блаженства оних који „не видјеше а вјероваше“ (Јн 20,30). Након ове похвале из Јовановог јеванђеља, сљедећи (31) стих надодаје да знамења има још много, као и да су она записана баш зато како бисмо (не видећи их својим очима), вјеровали да Исус јесте Христос, и тако (вјерујући), имали „живот у име његово“.
Према томе, очигледност чуда у нашем животу није свакако нужно основни садржај вјере, док вјера у њихову могућност ипак јесте дио садржаја вјере у Исуса јеванђеља и, ако ништа друго, једно од могућих полазишта. Она то јесте на сличан начин на који то бива, рецимо, хришћански аскетизам, наша борба са собом. Наиме – очекивање чуда као повод за дубљи однос са Богом!
Аскетизам је, такође, најчешће неуспјешан у својим задацима да подвижнике учини бестрасним, као што је и молитва која тражи чудо, рецимо исцјељење умирућег дјетета, такође најчешће без очигледног плода, као одговор на конкретан начин на који је та молба упућена у молитвама за здравље. Ако бацимо поглед на, примјера ради, 5. поглавље древног монашког Патерика, пронаћи ћемо углавном примјере сурових подвижника и подвижница, који, након деценија најстрашнијих подвига, првом приликом падају у гријех и страсти против којих су водили цјеложивотну борбу, и то у околностима у којима би то, рекло би се, веома често избјегао и неки „обични“ човјек из нашег сусједства. И потом настављају са борбом!
Или ако поглед усмјеримо на житије сиротог св. Мартинијана, који ни послије 35 година осаме, бдијења и поста, након што женска особа ступи на тло његовог усамљеног острвцета, не налази другу идеју, већ покушава самоубиство скакањем са гребена у море. Ово (Петерик, Житија), су образци, и не морамо чак са аспекта историјске науке провјеравати све детаље живота личности попут св. Мартинијана и оних њему сличних (а како бисмо и могли?). Али, као обрасци, они су утолико и важнији.
Трагање за чудом, као и његово одсуство (као и преовлађујућа немогућност искуства бестрасности из претходног пасуса), постају такође повод за интимнији однос са Богом. Као и свако питање вјере, сумња или пад, када их схватимо као очекивани исход , а не као катастрофу и безизлаз. Гласови који нам долазе са светих мјеста, попут Острога или све чешће манастира Тумана, нису нам ближи од јеванђеља (ни даљи), и служе, вјерујем, истој сврси. Да, слично у времену Христовог чудотворења у крајевим којима је ходио, буду један од могућих повода за вјеру, или, повод да неко уопште обрати пажњу на оно што Писмо и предање у Цркви хоће да му/јој саопште.
Слободнији тумачи (Вјачеслав Рубски), усуђују се да Христове ријечи попут оних да ће онај који у његово име нешто моли, управо то за што се моли, засигурно и добити од Оца (Јн 14, 13–14) , као и ријечи „иштите и даће вам се“ (Мт 7, 7), тумаче као својеврсну мисионарску акробацију или мамац (Рубски користи и тежу ријеч), која има за циљ да људи обрате пажњу, како би им Исус потом саопштио неке „истински важне“ поруке.
Рекло би се, у сваком случају, да ученици Христови нису били у коначници у нарочитој предности због могућности да буду присутни када је Он чудодејствовао. То се види по томе што и поред очигледности чуда нису схватили ко је Он, и што су га оставили, не вјерујући послије страдања ни женама које су га видјеле васкрслога (Мк 16, 11). Чуда спадају у опсег вјерског искуства у једном ширем смислу, због кога је често од стране самога Исуса излијеченим људима савјетовано да се уздржавају од говора о њима. Они пак ово углавном нису поштовали, и због тога нису били прекорени, па закључујемо да су ти редови остављени нама, и онима који ће због проповиједи, од које једино бива вјера (Рим 10, 17), повјеровати, како би примијетили овај секундарни (не и неважни), значај чуда као ослонца, но не и основе вјере, који се понекад испоставља, поновимо, као повод за њу.
„Прави Израелац“ (Јн 2, 47), ипак је Натанаило, који је дошао до Христа по позиву, вођен глађу за Богом и указавши повјерење пријатељу, па тек онда искусивши чудо Христовог свезнања, које га је мотивисало да брже-боље исповиједи и Његов истински идентитет. Ипак, тешко је очекивати да „прави Израелци“, буду они који уопште нису Израелци, и којима ријечи „нашли смо онога за кога писа Мојсије у закону, и пророци“ (Јн 2, 45), немају ону специфичну тежину коју имају за светописамски васпитаног и оријентисаног Натанаила. Људи нашег времена (као и људи претходних епоха Хришћанства), то свакако у највећој мјери нису, па се одређеном духовном менталитету, једнако као оно што је Натанаилу представљао садржај Писма, испоставља управо глас о неком чуду. Да ли су и они прави Израелци? Врло вјероватно!
Чудесни риболов апостола на Галилејском језеру (Лк 5, 1–11), био је, такође, повод да апостоли крену и започну живот интимног односа љубави и повјерења према своме учитељу. Како смо видјели, ништа више од повода, јер су га се одрекли и послије тога. У сваком случају, поновимо, то може бити повод и за нас, када и ако Бог учини чудо у нашем животу, или пред нашим очима, никако циљ и сврха. Нити нужни предуслов.
„Када Бог проповиједа своје Царство, Он са нама дијели свој поглед на свијет“ (опет В. Рубски). Јеванђељска чуда као проповијед, знамења Царства, могу бити схваћена на једнак начин. Бог чудима открива своје опште намјере, свој поглед на свијет, који се усваја вјером да ће вјечно здравље и свјетлост бити заједничко искуство спашеног човјечанства. Борба да их се прихвати у њиховом одсуству из наших живота, духовни је задатак. Духовни задатак који, због њиховог најчешћег одсуства, није лаган. Али (да ли и свакоме?), свакако потребан. Чуда се, вјерујем и то, требају препознавати и „у малом“, те се и тако проналазити основе за вјерност, но ови се редови баве искључиво чудима која представљају недвосмислено надилажење природног поретка ствари.
Свакако да, нарочито у харизматским заједницана хришћана Реформације, али не само ту, постоји мноштво примјера усхићености свакодневним малим чудесима која се изражавају „бројањем благослова, дарова и чуда“ прије лијегања у кревет, у сталној захвалности на чуду сунца и воде, пријатељства, породице, Цркве, и много чега другога. Једнако тако, постоје и меланхолични, и зашто не рећи и тако – депресивни вјерници, који (попут светог старца Силуана), снажно искуствују богоостављеност, која је – као првима усхићење и цвркутавост, и својеврсна једноставност, да не кажем наивност у вјери – другима такође окидач за молитву и вапај Оцу небеском. Неријетко, и једна личност може, у различитим тренуцима или периодима живота, имати искуство оба ова стања, која се могу прожимати и сапостојати. И то је, ваљда, такође нормално.
На крају, завршићу парафразирајући Г. К. Честертона: Ако човјек може да вјерује упркос смрти, може да вјерује упркос било чему.
Протопрезвитер-ставрофор Дражен Тупањанин
Извор: Теологија.нет
