Тешкоће, болести, неуспеси који долазе нама у живот постају одређено испитивање наших речи и осећања.
Довољно је лако на речима уверити вољену особу у своју приврженост и љубав, али да ли је то заиста тако? Неминовно ће доћи време када ће све речи морати да буду поткријепљене конкретним поступцима.
На пример, жена која уверава свог мужа у своју љубав и верност током просперитетног и удобног живота, може га лако напустити ако он изненада изгуби свој претходни статус, а породица изгуби уобичајено материјално богатство.
Као и муж који својој младој здравој жени непрестано говори о својим дивним осећањима, може да је напусти ако му жена почне озбиљно да се разболи.
Људи тако признају да у њиховој вези није било праве љубави. Или једноставно нису способни за права осећања.
Све речи се проверавају пре или касније.
И верник такође ће положити свој испит. Испитивање за искреност односа са Богом, за дубину своје вере и љубави, за поверење у Бога.
И тада све постаје крајње јасно.
Човек са потрошачким односом према Творцу, који Га користи као мага који испуњава све жеље и хирове, који жуди да од Бога добије само материјалну корист, може Га се одрећи у тешком тренутку, суочен са недаћама и губицима.
„Вера у Бога“ у виду посећивања богослужења, поста и молитве, према таквим људима, треба да гарантује удобан и несметани живот. А ако се таква очекивања не потврде, а уз то се изненада десе разне врсте угњетавања и губитака, онда се „вера“ може поколебати и испоставити да је, у ствари, фикција.
Вера не може постојати без љубави. Љубав је темељ односа. Вера у Триипостасног Бога је наш однос са самим Господом Богом.
Рећи „Верујем у Бога“ значи бити са Њим до краја: и у радости и у тузи, значи безусловно веровати Му. Не кривити, не гунђати, не одрицати се.
«Ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24,13). Они који своју љубав сачувају до краја биће награђени. Само љубав може променити живот, преобразити човека.
Вера је одређени сегмент пута којим свако од нас свакако мора проћи. Да бисмо то превазишли, прво нам је потребно стрпљење. Они који, скупивши све снаге, стигну до циља, не до средине или неког њеног дела, већ до краја, биће спасени.
«Јер смо постали заједничари Христови само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо.…» (Jев 3,14).
У побеснелом мору трагичних догађаја који се развијају пред нашим очима, не заборавимо да је главна непроменљива стварност људског живота Господ наш и Бог Исус Христос, све остало је пролазно и краткотрајно.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
