Наредних дана велики броj људи ће прославити дочек грађанске Нове године.
Изненађујуће, али ова жудња да се Нова година дочека по сваку цену уз обилну трпезу (чак и упркос рату, финансијским проблемима и периодичном недостатку струје) међу људима је неискорењива.
Психолошки, то се, наравно, може објаснити: у критичним ситуацијама људи се хватају за неке познате атрибуте „нормалног живота“. Оваква варијанта психолошке заштите, додуше врло илузорна.
Али проблем није само у покушају да се неко време побегне од стварности. Проблем овако бурног дочека Нове године је увек исти: неадекватно велика очекивања и готово обавезно разочарање после.
Сваке године 31. децембра, окупљајући се за новогодишњом трпезом, људи „испраћају“ стару годину са жељом да „однесе са собом све лоше“, а да нова, како се очекује, „донесе све добро“. Али то се не дешава. И последње године су то показале.
Подсетимо се: донедавно нам се чинило да је живот тежак, и да су сви чекали Нову годину са извесним надањима – а онда је дошла и са собом донела невиђене карантинске мере са свиме што је са њима долазило. Ваљало је пожелети да све ово престане, и престало jе, али је дошла још већа несрећа - рат.
И сада било какав трезвен објективан поглед не даје разлога за оптимизам. Мада ће, нема сумње, овога пута сви подићи чаше, попити за нову годину, која би требало да буде боља од старе. Али хоће ли бити?
Фрустрирана очекивања су увек праћена разочарањем и обесхрабрењем. А све зато што људи имају "наду за нову годину". Размислимо о томе: надају се једноставној астрономској промени у циклусу Земљине револуције око Сунца. То толико подсећа на наде пагана за природне појаве, у којима су видели испољавање воље лажних богова.
Ко хоће, али хришћани морају да се уздају само у Господа. Врло је могуће да ће нам наредна година донети још већа искушења од претходних. Црква се већ ове године суочила са притиском који све више личи на прогон од стране безбожних совјетских власти у првим деценијама након револуције. Али то није разлог за кукавичлук или страх. Црква је то већ прошла.
Напротив, сада више него икада сви православни хришћани који пате од неправедних прогона и због рата, имају потребу да се уједине. Уједините се у својој љубави према Господу и ближњем. Уједините се у свом поверењу у Божији Промисао и препустите се Његовој милости.
Године долазе и пролазе, али Господ је увек са нама. Уђимо са Њим у наредну годину!
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
