Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу моме
Православна Црква се држи оног што је у Светом Писму и у Светом Предању речено о Пресветој Богородици и свакодневно је прославља у својим храмовима, иштући од ње помоћ и заштиту. Знајући да су њој пријатне само оне похвале које одговарају њеној истинској слави, Свети Оци и црквени песници молили су се њој самој и Сину њеном да их уразуме, како би је достојно опевали: „Огради помисли моје, Христе мој, јер се, ево, чисту Мајку Твоју опевати усуђујем“ (Икос Успења Мајке Божје). „Црква учи да се Христос заиста родио од Марије Приснодјеве“ (Св. Епифаније Кипарски, Истинита реч о вери). „Да не бисмо пали у хулу, ми нужно морамо исповедати да је Света приснодевствена Марија одиста права Богородица. Јер они који поричу да је Света Дјева истинска Богородица, нису верници, него ученици фарисеја и садукеја“ (Преп. Јефрем Сиријац, Монаху Јовану).
Из Предања је познато да је Марија била кћерка престарелих Јоакима и Ане, и да је Јоаким потицао из царске лозе Давида, а да је Ана била свештеничког рода. Но, иако знатног рода, они беху сиромашни. Међутим, није ово било оно што их је жалостило, него чињеница да немају деце и да се не могу надати да ће њихови потомци видети Месију. Али гле, када се они, презрени од Јевреја због своје бездетности, претужних срца мољаху Богу – Јоаким осамљен на гори на коју се повукао након што свештеник није хтео у храму принети његову жртву, а Ана у своме врту, оплакујући неплодност утробе своје, – јави им се Анђео и саопшти им да ће (зачети и) родити кћерку. Пресретни, они обећаше да ће своје дете посветити Богу.
После девет месеци њима се роди кћер, Марија, која од раног детињства пројављиваше најизврснија својства душе. Када она напуни три године, родитељи, испуњавајући дати завет, свечано одведоше малу Марију у јерусалимски храм. Она сама узиђе уз високе степенице, а на улазу у храм дочека је Првосвештеник и, по откровењу Божјем које је добио за њу, уведе је у Светињу над светињама. Са собом она, у дотад безблагодатни храм, уведе и благодат Божју, која почива на њој (Кондак Ваведења). То је био поново саграђени храм у Јерусалиму, на који није силазила слава Божја, као што је некад раније силазила на Скинију, или на Соломонов храм. При храму су постојале одаје предвиђене за девице, и она је смештена у једну од њих. Међутим, она је толико времена проводила на молитви у Светињи над светињама, да се слободно може рећи да је живела у њој (Друга стихира Ваведења на Господи возвах и на Слава и ниње). Украшена свим врлинама, она беше пример необично чистог живота. Свима је била покорна и послушна, никога није повредила, никоме грубу реч рекла, према свима је била љубазна, па чак ни нечистој помисли није давала места (Скраћено из Св. Амвросије Милански, О Свагдадевстевности Дјеве Марије).
„Без обзира на праведност и чистоту живота који је Богородица водила, грех и вечна смрт пројављивали су у њој своје присуство. Они нису могли а да га не пројављују: такво је исправно и тачно учење Православне Цркве о Богородици, што се тиче првородног греха и смрти“ (Епископ Игњатије Брјанчанинов, Учење Православне Цркве о Мајци Божјој). „Слободна од. греховног пада“ (Св. Амвросије Милански, Тумачење 118. псалма), она није била шободна од греховног искушења. „Само је Бог без греха“ (Св. Амвросије Милански, исто), а човек ће увек имати у себи нешто што је потребно исправљати и усавршавати, да би испунио Божју заповест: „Будите свети као што сам свети Ја, Господ Бог ваш“ (Књига левитска 19, 2). Уколико је неко чистији и савршенији, утолико више он запажа своја несавршенства и сматра себе недостојним.
Премда је Дјева Марија, која се васцела предала Богу, одбијала од себе сваки, па и најмањи наговештај греха, ипак је она јаче од других осећала немоћ људске природе и пламено прижељкивала долазак Спаситеља. Она је у смирењу себе сматрала недостојном да буде макар и слушкиња Дјеве која ће Га родити. Да је ништа не би одвлачило од молитве и стражења над собом, Марије је Богу дала завет безбрачности, како би целог свог живота угађала само Њему. Када је због узраста морала да напусти храм, она би заручена старцу Јосифу и пресели се у његов дом у Назарету.
Ту беше удостојена посете Арханђела Гаврила, који јој благовести да ће она родити Свевишњега. „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама… Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те; зато и оно што ће се родити, биће свето и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 28-35).
Марија прими анђелску благовест смирено и покорно. „И тада Реч (Логос), на начин само Њој познат, сиђе и, како је Сама изволела, приближи се Марији и усели се у њу“ (Преп. Јефрем Сиријац, Похвала Пречистој Мајци Божјој). „Као што муња обасјава оно што је скривено, тако и Христос очишћује оно што је скривено у бићу. Он је очистио Дјеву и потом се родио, да би показао да се тамо, гдје је Христос, чистота пројављује у свој својој сили. Очистио ју је, припремивши је Духом Светим, да би потом утроба, поставши чиста, зачела Њега. Очистио је Дјеву која беше непорочна, због чега и после порођаја остаде Дјева. Не говорим да је Марија постала бесмртна, него да је, осењивана благодаћу, била слободна од грешних жеља“ (Преп. Јефрем Сиријац, Реч против јеретика, 41). „Уселила се у њу светлост, омила њен ум, очистила помисли њене, оцеломудрила бриге њене, осветила девственост њену“ (Преп. Јефрем Сиријац, Марија и Ева). „Чисту по људским схватањима учинио је благодатно-чистом“ (Еп. Игњатије Брјанчанинов, Учење Православне Цркве о Мајци Божјој).
Марија никоме није казала за јављање Анђела, али је Анђео сам објавио Јосифу вест о чудесном зачећу Маријином од Духа Светога (Мт. 1,18-25), а по рођењу Христовом је са мноштвом Небеских Сила благовестио и пастирима. А они, када дођоше да се поклоне Новорођеноме, рекоше шта су чули за Њега. Као што је раније ћутке подносила подозрење, тако је Марија и сада ћутке слушала и „слагала у срцу своме“ речи о узвишености њеног Сина (Лк. 2, 8-19). Чула је Она после четрдесет дана и хвалебну молитву Симеона Богопримца, и предсказање о томе да ће јој мач пробости душу. Касније је видела како Исус напредује у премудрости и чула Га како као дванаестогодишњак поучава у храму и све је то „чувала у срцу своме“ (Лк. 2,21-51).
Мада благодатна, она још није потпуно разумела у чему се састоји служење њеног Сина и у чему ће бити Његова величина. Јеврејска схватања о Месији била су јој још увек блиска, а природна мајчинска осећања приморавала су је да брине за Њега и да Га штити од, како се чинило, прекомерних тешкоћа и опасности. Зато је она и нехотице стала на пут своме Сину, што је Њега изазвало да укаже на превасходство духовног у односу на телесно сродство (Мт. 12, 46-49). „Бринуо се Он и за част Своје Мајке, али неупоредиво више за спасење душе њене, и за добро људи, због чега се и обукао у тело“ (Јован Златоуст, Тумачење Јовановог Еванђеља, беседа 12). Марија је то схватила и „чувши реч Божју сачувала ју је“ (Лк. 11, 27-28). Као нико други од људи, она је искусила оне исте Христове мисли и осећања (Фил. 2, 5) и без роптања подносила материнску патњу која ју је обузимала у Христовим гоњењима и страдањима. Обрадована у дан Васкрсења, она на Педесетницу беше обучена у силу свише (Лк. 24, 29). На њу сишавиши Дух Свети „научио ју је свему“ (Јн. 14, 26) и „упутио је на сваку истину“. Просвећена, она се стаде још ревносније трудити да твори оно што је чула од свог Сина и Искупитеља, како би узишла к Њему и била са њим.
Завршетак земног живота Пресвете Богородице био је у ствари почетак њеног прослављања. „Преукрашена божанском славом“ (Ирмос канона Успења), она стоји и стајаће и на дан Страшног Суда у будућем веку са десне стране престола њеног Сина, царује са Њим и има слободу према Њему као Његова Мајка по телу и истородна по духу са Њим, као она која је вољу Божју испунила и друге научила (Мт. 5, 19). Љубвеобилна и милосрдна, она љубав према Сину и Богу своме пројављује у љубави према роду људском, заступајући га пред Милостивим, и походи земљу, помажући људима.
Заступница рода хришћанског види сваку сузу, чује сваки уздах и молбу упућену њој, јер је и сама искусила све тегобе земаљског живота. Њој су нарочито мили они који се труде у борби са страстима и који ревнују за богоугодни живот. Но, и у свакодневним бригама она је незаменљива помоћница: „Свих паћеника радост, увређених заступница, гладних хранитељка, путника утеха, бродоломника пристаниште, болнима посета, немоћних заштита и заступница, ослонац старости, Мајка Бога Вишњега, ти јеси, Пречиста“ (Стихира Одигитрији). „Нада и заштита и прибежиште Хришћанима“, у „молитвама неуморна Богородица“ (Кондак Успења), „која спасава свет непрестаном молитвом својом“ (Богородичан трећег гласа), „дан и ноћ се моли за нас и жезла царства њеним се молитвама утврђују“ (обична Полуноћница).
Нема ума и речи који би изразили величанственост оне која се родила у грешном роду људском и постала часнија од Херувима и славнија од Серафима. Гледајући неисказане Божанске и Божанствене тајне у Дјеви – благодат пројављену и испуњену очигледно, радујем се и тешко ми је да схватим на који је чудесан и неисказан начин изабрана чиста, она која је једина изнад свих створења, видљивих и појмивих. Зато, желећи да је похвалим, ум се мој веома ужасава и реч ми застаје; па ипак се усуђујем да је величам и казујем да је она обиталиште небеско“ (Икос Ваведења). „Снебива се сваки језик како да те добро похвали по заслузи, и збуњен је сваки ум, па и надсветски, како да те опева Богородице; ипак Блага, праву веру прими, јер знаш божанствену љубав нашу; тебе, заступницу Хришћана, ми величамо“ (Ирмос девети песме Богојављања).
Свети Јован шангајски и санфрациски
