На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Сабор Пресвете Богородице; Свети Јосиф, обручник Пресвете Богородице; Спомен бекства у Египат; Свети Јосиф обручник, Свети цар Давид и Свети Јаков брат Господњи; Преподобни Еварест; Свети свештеномученик Евтимије; Преподобни Константин; и Преподобни Никодим Тисмански.
* * *
Препоручени текст:
Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине
* * *
Тропар празника:
.jpg)
САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
ДРУГИ дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато што се тога дана сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богородицу и што се свечано, саборно, служи у част Њену.
Пресвета Богородица Марија је, рађањем Господа Исуса Христа од Ње, највише послужила нашем спасењу и спасењу целога света и све твари. Зато и приличи, и доликује, и достојно је изузетно празновати Њу увек, а поготову одмах сутрадан по Рођењу Христову, као Мајку Богородитељку Христа Бога и Спаса нашег.
* * *
ПОВЕСТ О БЕГСТВУ ПРЕЧИСТЕ ДЈЕВЕ БОГОРОДИЦЕ С БОГОМЛАДЕНЦЕМ У ЕГИПАТ
АДА мудраци – звездари отпутоваше из Витлејема, Ангео Господњи јави се у сну Јосифу, и нареди му да узме Божанског Младенца и Матер Његову, Пречисту Дјеву, па бежи у Египат, и буде онамо док опет не добије наређење да се врати, пошто ће Ирод тражити Дете да Га погуби. Јосиф тако и поступи: узе Младенца и Матер Његову ноћу, и пође у Египат. Али пре одласка у Египат, он најпре у Јерусалиму у храму Соломоновом учини све што је по закону Господњем, јер се већ навршише дани очишћења Пречисте и Свебеспрекорне Богоматере, и у том храму срете Господа нашег старац Симеон и пророчица Ана. Пошто уради што је прописано у закону, Јосиф оде у Назарет кући својој (Лк. 2, 39). Из тога се јасно види да они не кренуше одмах из Витлејема ка Египту, него најпре одоше у храм Господњи, затим у Назарет, па најзад у Египат.
То потврђује и свети Теофилакт у своме тумачењу на Матејево Еванђеље, пишући овако:
„Питање: Како то евангелист Лука каже да је Господ отишао у Назарет по истеку четрдесет дана од Свога рођења и после сусрета Свог са старцем Симеоном, а овде свети Матеј вели да је он дошао у Назарет тек по повратку из Египта?
Одговор: Знај дакле, евангелист Лука спомиње оно што је евангелист Матеј прећутао, наиме Лука говори да је Господ по рођењу Свом дошао у Назарет. Матеј пак говори о ономе што се касније догодило, наиме: о бегству Господњем у Египат, и по повратку отуда о Његовом одласку у Назарет. Уопште, Евангелисти не противрече један другоме, него само Лука говори р одласку Христа из Витлејема у Назарет, а Матеј говори о Његовом повратку у Назарет из Египта“.
Тако дакле, по изласку из храма Господњег свети путници прво се упутише у Назарет и уредише своје домаће ствари; затим, узевши што им је потребно за пут, они ноћу, да их суседи не би приметили, хитно кренуше путем за Египат. Притом они поведоше са собом, да им послужи, и најстаријег сина Јосифовог Јакова, који доцније би назват братом Господњим, што се види из црквеног песмопјенија под 23. октобром, где се пева овако: Ти си се, мудри, показао брат оваплоћеног Господа, и ученик, и очевидац Божанских тајни, бежећи с Њим у Египат, и боравећи у Египту с Јосифом и Матером Исусовом; моли се с њима да будемо спасени. Отуда је јасно да је Јаков био сапутник бегунцима у Египат, служећи им за време путовања. Господ је пак бежао у Египат, с једне стране зато: да покаже да је Он истинити човек и тело, а не дух и привиђење; а с друге стране: да нас научи бежати од гњева и јарости људске, а не с гордошћу им се противити. Тако објашњава свети Златоуст: „Бежећи, Господ нас учи да дајемо место јарости, тојест да бежимо од људске јарости. Када дакле Свемогући бежи, тиме се нама гордима даје наук да не гурамо себе у опасност“. – Но постоји још један разлог што је Господ бежао у Египат; и то овај: да очисти Египат од идола; и као што каже свети папа Лав, да се без те земље, у којој су по први пут преко заклања јагњета прасликовани спасоносно знамење крста и пасха Господња, не би припремило тајанство Пресвете Жртве. Усто бегство у Египат, је било и ради тога, да се испуни следеће пророштво Исаијино: Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски (Ис. 19, 1). Овде под облаком свети Амвросије разуме Пречисту Дјеву, која на рукама својим донесе Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева лак је, јер Она није оптерећена никаквим бременом каквог било греха или телесне пожуде и познања супружанског.
Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом месту нападоше разбојници и хтедоше да му узму магарца, на коме они ношаху нешто мало што им беше потребно за пут, а на коме покаткад и Мати с Дететом путоваше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лепо Детенце, задиви се тако необичној лепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! – И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: „Знај, да ће те ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао“.
Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с десне стране, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Дисмаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.
Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахоћаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу. Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано „Персеја“, које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.
Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику, и вели: „ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу“. – Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: „Сви ће идоли морати попадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима“. Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: „То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне“.
После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља. Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.
Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.
Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор – три, а Георгије Кедрин – пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: „и би тамо до смрти Иродове“ (Мт. 2, 15).
После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.
Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата Архелајева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГА ЈОСИФА, Обручника Пресвете Дјеве Богородице
СВЕТИ Јосиф беше рода царскога, из дома Давидова и Соломонова, унук Мататов, праунук Елиезеров, син Јаковљев по природи, а Илијин по закону. Јер дед његов по рођењу оца његова Јакова умре. Жену пак Мататову, мајку Јаковљеву, узе Мелхиј, из колена Натана, сина Давидова, и роди Илија. А Илије се ожени, и умре без деце; а после њега Јаков, који му беше брат по мајци али не и по оцу, узе жену његову; јер закон прописиваше да ако ко умре не имајући деце, онда нека брат узме жену његову и подигне семе брату своме (1. Мојс. 38, 8). По томе дакле закону Јаков узе жену братњеву, и роди овог светог Јосифа обручника; и бејаше Јосиф, као што је речено, син обојице: по природи Јаковљев, а по закону Илијин. Због тога свети евангелист Лука, излажући родослов Христов, назва оцем Јосифовим Илија, говорећи о Христу овако: Исус беше, као што се мишљаше, син Јосифов, Илијин, Мататов (Лк. 3, 23-24), спомињујћи Илија место Јакова.
О овом светом Јосифу постоје различита мишљења код западних и источних хришћана. Западни кажу да је он све до смрти своје био девственик, и уопште није ступао у брак; а источни тврде да је он имао жену и родио децу. Тако, древни историчар грчки Никифор, наводећи светог Иполита, каже да се он оженио Саломијом; али не оном Саломијом из Витлејема, названом бабицом Господњом, већ другом: јер она из Витлејема беше рођака Јелисавети и Пресветој Богородици, а ова беше кћи Агеја, брата Претечиног оца Захарије; а Агеј и Захарија беху синови свештеника Варахије. Са овом дакле Саломијом, ћерком Агејевом, свети Јосиф живећи у чесном браку роди четири сина: Јакова, Симона, Јуду, Јосију, и две кћери: Естиру и Тамару, или како други кажу – Марту; а синаксар у недељу светих Мироносица спомиње и трећу кћер, по имену Саломију, која беше удата за Заведеја. Георгије Кедрин пак, споменувши две кћери Јосифове, вели да је једна од њих, Марија, била удата за Јосифовог брата Клеопу, и то после Јосифова повратка из Египта; но та Марија, како изгледа, исто је лице са Мартом или Тамаром. Но ма која кћер била она, и ма колико кћери имао Јосиф, једно је сигурно: да је свети Јосиф био жењен и имао синове и кћери.
Но престављењу своје жене Саломије свети Јосиф живљаше као удовац доста година, проводећи у чистоти дане своје. Његово свето и беспрекорно живљење је посведочено у Светом Еванђељу кратким, но веома похвалним речима: А Јосиф муж њезин, будући праведан (Мт. 1, 19). – И шта може бити веће од оваквог сведочанства? Он беше толико праведан, да је својом светошћу превазишао остале праведне праоце и патријархе. Јер ко се нађе достојан да постане обручник и привидни муж Пречисте Дјеве, Матере Божије? И коме би дата таква част, да буде назван оцем Христовим? Ваистину Господ по срцу своме нађе овога мужа, коме откри „непознатости и тајне премудрости“ Своје (Пс. 50, 8), учинивши га служитељем тајне нашега спасења. А када он већ беше старац од осамдесет година, њему би обручена Пречиста Дјева Марија и дата на чување девства Њеног. И он са сваком богобојажљивошћу и страхом служаше Њој као Матери Божјој, а својој и свега света Госпођи и Владичици, а тако исто служаше и рођеном од Ње Богомладенцу, и за време бегства у Египат, и по повратку отуда, и за време боравка у Назарету, издржавајући их трудом руку својих, јер он беше дрводеља и човек сиромах, иако царскога рода. Јер Господу се хтело да се роди у сиротињи, узевши од царскога рода само тело, а не и царску славу, богатство и господство. Због тога Он благоволи имати сиромашном и Своју Пречисту Матер, сиромашним и привидног оца Свог, дајући пример смирења.
Пошто поживе сто десет година, свети Јосиф мирно сконча и отиде ка оцима својим који се налажаху у шеолу носећи им радосну и тачну вест: да је дошао жељени Месија, који има ослободити и спасти род људски, Христос Господ, коме слава вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН ЈОСИФА ЗАРУЧНИКА, ДАВИДА цара и ЈАКОВА БРАТА ГОСПОДЊА
У ПРВУ недељу после Рођења Христовог – Божића, која пада у дане од 26. децембра па до оданија Празника, тојест до 31. децембра, празнује се спомен светих и праведних Богоотаца, то јест најближих сродника Господа Христа по телу. И то: спомен светог и праведног Јосифа Заручника, светог Цара и Пророка Давида и светог Јакова Брата Господња.
Свети Цар и Пророк Давид, син Јесејев из племена Јудиног, богоотац је Христов по телу, јер је Спаситељ Исус Христос рођен „од семена Давидовог“, „из корена и рода Давидовог“ (Јн. 7, 42; Рм. 1, 3; Откр. 5, 5; 22, 16), због чега се и назива у Новом Завету више пута“Сином Давидовим“ (Мт. 1, 1; 9, 27; Лк. 18, 38. итд.), а царство Месијино се назива „царством Давидовим“ (Лк. 1, 32; Марк. 11, 10). Свети Цар и Пророк Давид био је „Помазаник Господњи“ и као такав праобраз је Христа – Помазаника Божјег. У својим пак Псалмима богонадахнути Давид много пута врло подробно и тачно пророкује о рођењу, страдању и васкрсењу Спаситеља Христа и о Цркви Његовој, тако да су Псалми уствари старозаветно Еванђеље, и они после важе и у новозаветној Цркви и долазе одмах иза Еванђеља и Апостола. Опширније о цару Давиду може се видети у Књигама о Царевима.
О светом пак Јакову Брату Господњем по телу и првом епископу Јерусалимском видети опширније под 23. октобром, када се он посебно светкује.
Светог и праведног Јосифа Заручника Еванђеље назива „мужем праведним“ (Мт. 1, 19). Он је био из рода цара Давида и био је по занимању дрводеља. Због његове праведности и богобојажљивости даде му се од Бога Пресвета Дјева Марија у заштиту, и додели му се велика част и удео у домостројству људскога спасења. У осамдесетој години својој узео је Он Пресвету Дјеву из храма Јерусалимског у свој дом, а упокојио је се потом у својој 110. години. Његова улога приликом рођења Господа Христа од Пресвете Богородице у Витлејемској пећини описана је код светих Еванђелиста Матеја и Луке, и о томе се опширније говори под 25. и 26. децембром.
Молитвама светим богоотаца Христових по телу, Праведног Јосифа, Цара Давида и Јакова Брата Господњег, нека Господ и Бог и Спас наш Исус Христос помилује и спасе све нас. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГмЕВАРЕСТА
СВЕТИ Еварест из Галатијске епархије у Малој Азији беше син веома угледних родитеља. Тада у Византијској царевини цар Лав, опаки гонитељ светих икона, би убијен, и на престо ступи Михаил Муцави који се с подозрењем односио према православном поштовању светих икона.
Дечак, а затим младић, Еварест веома напредоваше у учењу и постиже много, и постаде, по апостолској речи, свима све; родитељима смерно послушан, према друговима и суседима врло љубак, и према свима љубазан, свагда и у свему правичан и с љубављу предусретљив.
Тако из детињства горећи од жеље да живи свим бићем по Божанским заповестима, Еварест заволе монаштво. Међутим отац његов крену у Цариград неким својим пословима, па поведе и Евареста са собом. Тамо они одседоше код неког свог рођака, патриција Вриенија. Но након неколико дана указа се потреба да царица Теодора пошаље к Бугарима изасланство. За свог изасланика она одреди патриција Вриенија. Он узе са собом свог рођака Евареста. Када они стигоше до места званог Скопел, ту се задржаше неко време. Тамо, по промислу Божјем, блажени Еварест срете једнога старца у монашком чину. Тада он оствари своју давнашњу милу жељу: старац га замонаши, и тако Еварест узе на себе многожељени јарам Господњи. У том монаху Еваресту дође до руку једна књига светог Јефрема Сирина; прочита је, и би силно очаран њоме; и стаде одмах са великом ревношћу приводити у дело поуке светога Јефрема. А старац, видећи код младог монаха такву пламену ревност за живљење у врлинама, даде му препоручено писмо и, наоружавши га својим молитвама, упути га у Студитски манастир.
Дошавши у манастир Студитски, преподобни Еварест би примљен од тамошњих отаца и братије. Ту се нови монах сав даде у монашке подвиге, изабравши себи за старца, духовника, једнога брата који друге превазилажаше врлинама. И преподобни Еварест се свим срцем угледаше на свога старца у усхођењу ка савршенству кроз упражњавање врлина. Подвизи блаженог Евареста беху огромни и многобројни. Ко ће их исказати? Јео је једанпут недељно, и то сува хлеба: носио је тешке ланце на телу. У таквим богоугодним подвизима проживе блажени 75 година и пресели се ка Господу око 825. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕВТИМИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Сардијског
СВЕТИ Јевтимије живљаше у време царовања Константина и Ирине, и својим монашким животом сијаше као лучезарна звезда у Цркви Христовој. Због тога он би удостојен епископског чина. Учествовао је на Седмом Васељенском Сабору, на коме се неустрашиво свим бићем борио против јеретика иконобораца. Цареви га слали у разне мисије ради свршавања државних народних послова.
Но када се зацари Никифор, свети Јевтимије, заједно са другим православним епископима, би послан у прогонство у западну Паталареју, тобож због насилног монашења неке девојке. И од тога времена па све до своје мученичке кончине он се више не врати у своју епархију. Након двадесет девет година, када на престо грчкога царства ступи звероподобни Лав, свети Јевтимије би доведен из прогонства и изведен пред цара ради саслушања односно иконопоштовања. По обичају свом, свети Исповедник неустрашиво изобличи јеретичко безбожје и цару мучитељу изрече у лице анатему и одлучи га од Цркве. Цар се страховито разгњеви на Исповедника, и поново га посла у заточење, и то у град Ас.
Убрзо затим цар Лав би збачен с престола и погибе од мача. На престо ступи Михаил Муцави. За време овог цара свети Јевтимије би доведен из Аса и примораван да се одрекне иконопоштовања. Али свети Исповедник као громом порази цара тиранина викнувши му на сав глас у лице: „Нека је анатема сваки који се молитвено не клања Господу нашем Исусу Христу на икони изображеном!“
Због тога блажени Јевтимије би бијен, а потом послан у прогонство на Акрит. Тамо он би бачен у најмрачнију тамницу. Онда га ставише на жестоке муке: растегоше га између четири стуба и дуго време тукоше воловским жилама, те му се тело покри мноштвом страховитих рана и сво отече као мех. После тога свети Исповедник поживе још седам дана, па предаде свету душу своју у руке Богу, засијавши при издисају јаче од сунца.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОНСТАНТИНА СИНАДСКОГ
ПРЕПОДОБНИ Константин родио се у граду Синаду, и беше пореклом Јеврејин. Још као веома млад он једном, идући са својом мајком, виде једнога хришћанина где зевну и одмах крсним знаком закрсти своја уста. Од тада и он стаде радити то исто угледајући се на хришћанина. И не само то, него он поче чинити са топлом вером и друга хришћанска дела. Због тога лице му стаде сијати неким божанским сјајем, и сам га Бог научаваше хришћанским истинама. При томе он се строго пошћаше, данима и данима не узимаше хране, као да није осећао глад. То би за неке из његове околине саблазан: једном га бестидно нападе једна јеврејска девојка, но он се прекрсти и она паде мртва, али је он затим васкрсе. И овај христочежњиви младић, вођен Божанским облаком, отиде у један манастир, звани Фувутион, где живљаху тада велики мужеви, који сијаху монашким подвизима и врлинама. Изведен пред игумана манастира, Константин му исприча ове подробно о себи. Игуман нареди да му донесу крст, и заповеди Константину да се поклони крсту и да га целива. Блажени Константин се с радошћу поклони часноме крсту, и целива доњи крај крста, и – о чуда! крст се подиже и положи себе на његову чесну главу, убележи се на њој, и оста му на глави чудотворан отисак крста све до саме смрти његове.
После тога прими он свето крштење, и доби име Константин. Онда се свом душом одаде духовним подвизима, и још пре свог монашког пострига превазиђе све монахе тога манастира својим испосништвом и подвижништвом, угледајући се при томе на светог апостола Павла, тојест бавећи се кожарским послом. А када Константин изговараше монашке завете Богу, место где се то дешаваше испуни се дивног миомира; када улажаше у цркву, врата се црквена сама отворише пред њим. Због велике чистоте душе он се удостоји још и особитог дара прозорљивости: пред очима његовим беху откривене све помисли сваког брата.
Из ове обитељи преподобни Константин оде на Олимп, одатле отиде у Аталију, прешавши преко големе реке идући по њој као по суву; затим посети град Мири у Ликији и многа друга места, па се опет врати на Олимп. Ту блажени Константик проведе четрдесет дана у посту без хране, и то до појаса закопан у земљу. После тога он и против своје воље прими презвитерски чин. Затим пређе у Атроју, не напуштајући никада своје подвиге. На осам година пре прорекао дан своје смрти. И сходно томе предсказању он мирно се престави и отиде ка Господу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА ТИСМАНСКОГ
ПРЕДИВНО је и пречудно Еванђеље Христово и Православна вера наша хришћанска. Јер еванђелска вера Православна спасава подједнако све људе и народе и сједињује их у једну заједницу Тела Христовог, које је Црква Православна, стуб и тврђава Истине. И у тој заједници Духа Светога у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема Грка ни Србина, нема Србина ни Румуна, него су сви једно у Христу Исусу. Најбољи пример тога је овај свети човек Божји, о коме је овде реч. Јер овај свети Никодим беше Еванђељем подједнако и Грк и Србин и Румун, јер не гледаше на телесно порекло своје, него на благодатну светост и богоугодност, којима себе и друге вечно украси у Грчкој, Србији и Румунији.
Преподобни отац наш Никодим беше родом из средишних крајева Македоније, рођен од оца Грка и мајке Српкиње. Од ране младости одгајен је у побожности и честитости, и вредно учаше књиге, јер беше врло даровит. Особито изучавајући божанску науку Светог Писма и свето учење Православнога богословља, он заволе свом душом монашки живот и мољаше се Богу да га удостоји монашког звања и чина. Бог услиша његове молбе, и посла му неке монахе из Српског манастира са Атонске Горе, те свети младић са њима отиде на Свету Гору и тамо се замонаши. У монашком живљењу преподобни Никодим прође све положене подвиге и удостоји се и ђаконског и презвитерског чина. По смрти игумана тамошњега манастира, преподобни Никодим би изабран за игумана, јер беше украшен сваком богоугодном врлином и сваким људским и божанским знањем.
Знање овог Светитеља огледало се и у томе што је он одлично знао српски и грчки језик, и могао је дивно да говори и преводи на оба ова језика. Био је пријатељ са многим истакнутим људима тога времена (а то је било у четрнаестом веку), као што су били: дивни старац Исаија Светогорац, свети кнез Српски Лазар, патријарх Јевтимије Трновски и многи други.
Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазареве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу на далеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног Никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време.
Потом, по откривењу Божјем, он пређе реку Дунав и настани се у крајевима Угровлашким (у северинском Банату, близу данашњег града Тур-Северина у Румунији). Са њим пође и известан број монаха и јеромонаха, и када тамо стигоше би основан преподобним Никодимом дивни манастир Водица (на реци Водици) и посвећен Светом Антонију. Ово би за време Влашког господара Владислава-Влајка Воде (то јест Војводе, који је владао од 1364. до 1377. године). Војвода Влајко потврди самовласност манастира Водице својом владарском повељом (године 1374.). Подизање овог манастира потпомаже и Српски владар Св. кнез Лазар, који веома љубљаше Светог Никодима.
Ускоро затим, када Св. кнез Лазар и Српски патријарх, ради измирења Српске и Цариградске патријаршије, послаше у Цариград групу монаха из Свете Горе, на челу са свечесним Старцем Исаијом (1375. године), у ту групу би позван и укључен и преподобни Никодим Грчић, као добар зналац српског и грчког језика и као мудар тумач и дипломата. О томе овако пише у Житију Старца Исаије (које се чува у Хиландару): „Узе са собом (Исаија) и Никодима, мужа часна и освећена, силна у књигама, и још силнијег у мудрости и речима и одговорима; пореклом Грка, који у Унгровлашкој земљи подиже два велика и часна манастира. Он силом и помоћју Светога Духа сакупи тамо велика мноштва монашког општежића, који на тој земљи сија као светла звезда сваком духовном врлином“. О благополучном завршетку овог светог дела око помирења двеју Патријаршија говори се опширно у Житију Св. кнеза Лазара (под 15. јуном).
Преподобни Никодим подиже у Влашкој и велики манастир Тисман (на истоименој реци) и посвети га Пресветој Богородици. У томе га помогоше Влашки војвода Раду I (1377-1384. г.) и Српски кнез Св. Лазар, који подари манастиру Тисману многа села. Преподобни је подигао и још неколико цркава и манастира у Румунској земљи (цркве Вратну и Монастирицу, и манастир Прислоп), и ови су манастири постали духовни расадници монаштва и духовног живота не само у Влашкој, него и у Молдавији и осталим Румунским крајевима. Зато православни Румунски народ од самог почетка поштује Светог Никодима као свога просветитеља, и назива га благодатним именом Освећени.
Преподобни Никодим мирно почину у Господу 26. децембра 1406. године и би чесно погребен у свом манастиру Тисману.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КОНСТАНЦИЈА РУСА
БЛАЖЕНИ Констанције, по рођењу Рус, служаше као јеромонах при цркви у руском посланству у Цариграду. Много је волео благољепије храма, на шта је давао и своја средства; веома побожан, он је нарочито био ревностан за вршење богослужења, и скоро је сваки дан служио свету литургију; и водио двапут недељно разговоре о стварима вере, на руском и грчком језику. Његова побожност и ревност привлачили су к њему народ, и сви су га волели и поштовали.
За време рата који у то време изби између Руса и Турака, Констанције остаде у Турској, али оде у Свету Гору; проведе неко време у Лаври светог Атанасија, па отпутова у Јерусалим, у Свету Земљу, да се поклони тамошњим светињама. Отуда се врати у Свету Гору. Ту опет живљаше у Лаври, очекујући да се заврши рат и склопи мир. И кад мир између Руса и Турака би закључен, он се поново врати на своју дужност у Руском посланству у Цариграду, код новог посланика.
Но кроз неко време он дође у тежак сукоб са послаником, не зна се због чега. И онда он, или из страха или из гњева, оде пред султана, одрече се свете вере хришћанске и прими ислам. Али, не прође ни неколико дана он дође к себи, и као отрезнивши се од неког пијанства, он се стаде свом душом кајати, плачући и ридајући због свог огромног пада. У том покајничком расположењу и разбуђењу, он презре овај живот, и жуђаше свим бићем да пострада за Христа. Стога он поцепа на себи агарјанску одећу, обуче подерану мантију, повеза главу црном марамом, па поново оде у султанов дворац где се пре кратког времена беше одрекао Христа, и пред свима тамо неустрашиво изјави и исповеди да је Христос – Једини Истинити Бог, а Мухамеда порече и изружи. Разјарени дворјани га дохватише и пред султановим дворцем на тргу мачем му главу одсекоше, године 1743. И тако покајани отпадник прими венац мучеништва. Његовим молитвама нека се и ми удостојимо вечних блага у нестаривом блаженству. Амин.
