ПИТАЊЕ: Ко су првобратучеди? Поводом једног практичног питања о сродству, дошли смо у недоумицу. Питање гласи: У ком степену сродства стоји жена са првобратучедом свог мужа? Једни сматрају да се питање овако графички представља и решава: (сл. 1), тј. да су првобратучеди деца двојице браће, те да жена са првобратучедом свог мужа стоји у четвртом степену двородног сродства. Други опет питање схватају и представљају овако: (сл. 2), тј. да је братучед исто што и синовац, те да жена стоји с првобратучедом свог мужа у трећем степену двородног сродства. Које је од ова два схватања тачно?
ОДГОВОР: Тачно је прво схватање. Милаш у свом Црквеном праву вели да су првобратучеди (односно „братучеди“, како он наводи) у четвртом степену крвног сродства, а другобратучеди у шестом степену. Тако он то и графички представља. У Ручној књизи о браку Атанасија Поповића стоји да су првобратучеди или првобратучеде браћа и сестре од стричева или тетака, како и графички представља, те да стоје у четвртом степену сродства.Исто тако вели, и графички представља, свештеник Миодраг Стаменковић. Слично се вели и у Сродственику епископа нишког Никанора.
У Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске под речју „првобратучед“ вели се: „сродство између мушке деце двојице браће, стричев син“. У Вуковом Српском Рјечнику под „братучед“ стоји: „брат од стрица, првобратучеди то су од два брата ђеца, а другобратучеди то су ђеца првобратучеда. Он је мени братучед и ја сам њему братучед“.
И у старом словенском и старом српском језику постојали су ови називи. Миклошић у свом старословенском речник наводи браточядъ, браточядо као пръва, вътора браточяда. Ђ. Даничић у Рјечнику из књижевних старина српских (Београд 1863.): братоучедъ с објашњењем (на латинском) – брат од стрица, и примерима из старих текстова.
И у најновијем Етимологијском рјечнику хрватскога или српскога језика Петра Cкокa налазимо именицу братучед (и у облику братучедо) за коју се каже да значи – брат од стрица. Проф. Скок објашњава да старословенска сложеница „братучеда“ (множина) дословно значи: „од двојице браће ђеца“, јер је први део те сложенице „брату“ генитив дуала именице брат, а други „чедо“ у плуралу. Дакле, и у старини и данас ова сложеница има код нас управо своје етимолошко значење: „од двојице браће деца“. Али већ у Супрасаљском зборнику „братучед“ долази у значењу „син братов, нећак“. А такво значење има она данас у бугарском језику. У другим словенским језицима ова се реч не јавља.
Даље, проф. Скок наводи да је, за данашње језичко осећање, облик дуала „брату“ неразумљив, те је у бугарском замењен присвојним придевом „братов“. Реч се код њих данас јавља у облику „братовчед“ и „братовчедка“. Код нас пак, због неразумљивости и речи чед, чеда, именице братучед, братучеда замењују се другим: братић, братанић, братична, братичина (братаница). У рукописном Требнику Музеја СПЦ у Београду, број I из XV-XVI в., међу другим примерима и објашњењима сродства, налазимо и овај: „Подобно же и први братучеде по закону сродства степене четвртога сут“ (л. 186. а). А у једном рукопису Грујићеве збирке истог Музеја, бр. 69, представља се ово сродство овако: Георгие брат Петар Јоан Тома првиј братучеди Марија Димитр втории братучеди Мануил Алексие третии братучеди Ирина (л. 55a, 55б).
Из свега, дакле, јасно је да су првобратучеди и првобратучеде деца двојице браће, или сестара, или брата и сестре, и да стоје у четвртом степену крвног сродства, побочне линије.
Гласник, април 1973.
