Ако све буде текло као што смо сви заједно замислили, требало би да се обновљена Епископска књижница у Пакрацу отвори крајем 2023. године, што је у најмању руку епски догађај, каже епископ пакрачко-славонски г. Јован
Владика пакрачко-славонски Јован једна је од најнеобичнијих и најзанимљивијих личности Српске православне цркве. Тешко да би се унутар Цркве нашао још један свештеник тако широких интереса, а из тога тако предане борбе и труда за очување црквене и националне, српске културне баштине најприје у Републици Хрватској, али и уопће. Човјек големог образовања и силне интелектуалне и научне знатижеље, спектар својих интереса раширио је у много праваца који се гранају у распону од хисторије црквене литературе, преко европске хуманистичке традиције, филозофије, теологије, наравно књижевности, па до сувремености, до поп-културе и теорије, као и тенденција сувремених умјетности, визуалних медија и постулата и пракси дигиталне ере. Владика Јован већ се у том смислу својим радом уписао у канон оних посебних личности које, не заборављајући ни једног трена своју мисију, што је најуже везана уз припадност, како вјери, тако и нацији, ужем завичају с његовом хисторијом народа и цркве, али и као дијете двадесетог стољећа и као модерни човјек, деценијама већ држи прст на пулсу најсувременијих културних силница, односно умјетничких тенденција у периоду касне модерне и такозваног постмодерног стања. Већ је тако постала уобичајена реченица и одредница у јавности о владики Јовану и његовој љубави према рок-култури којом се бави од младости, писањем, промишљањем и тематизирањем рокенрола као најакутније умјетности „кратког двадесетог стољећа“. Но, све своје интересе и посвећеност као да је објединио у некој врсти животне мисије: то је обнова пакрачке Епископске књижнице. Сам њен хисторијат страховито је комплексан, као и импликације које та библиотека непроцјењиве вриједности у себи носи. О тој повијести, али и о садашњости, а онда и будућности књижнице – која, за разлику од толико институција данас, изгледа да носи извјесну најаву боље и сретније будућности за све овдашње културе и земље у окружењу – разговарамо с владиком Јованом.
*Код нас се не зна довољно о пакрачкој библиотеци коју водите, епископској књижници која је један још недовољно познат пројекат у настајању, а с великом вредношћу и потенцијалом? Испричајте нам мало тај невероватни историјат библиотеке.
У раду на обнови наше библиотеке, Епископске књижнице у Пакрацу, постоје два елемента: један је сама обнова библиотеке, што значи повратак књига у наше власништво и њихово очување, смјештај, презентација, употреба. Но, други елеменат је даљи развој Књижнице, који је фасцинантан утолико што није у питању само црквена библиотека, како би се очекивало, него и изванредна библиотека између осталог и европске мисли скупљена у Пакрацу – скупљана од једног до другог епископа кроз вријеме. То није био само један владика који је скупио неку иницијалну количину књига па су други о томе бринули или не – него се кроз XVIII, XIX и XX вијек скупљало оно што ми сматрамо есенцијалном европском мисли.
Ви ту имате Ламартина, Волтера, Русоа, Достојевског – оригинална издања и преводе с једног европског језика на други – закључно рецимо са сабраним ђелима Фридриха Ничеа, и то у првом, оригиналном њемачком издању из 1901. године.
Наравно, имамо само остатке некадашње библиотеке, она је као изранављено тијело. Библиотека је преживјела Други свјетски рат, али је 1941. године с другим нашим благом однесена у Загреб, где се њоме прво „послужила“ НДХ, која ју је и однијела из Пакраца, а затим се „послужила” нова власт након рата, тако да тачно по типу књига које су нестале можемо претпоставити у ком правцу су нестале.
Те књиге данас налазимо свуда: по антикваријатима, по библиотекама, по личним збиркама. Књиге су из Загреба биле изворно враћене у Пакрац 1985. године, а рукописи и старе штампане књиге су каталогизовани 1990. године од Лазара Ћурчића и његових сарадника, Вере Црљић прије свега. Тај попис треба упоредити с пописом који је између два рата урадио Радослав Грујић, а нове каталоге рукописа и србуља су урадили о. Владимир Вукашиновић с богословског факултета у Београду и његови сарадници прије неку годину и сретан сам да је од тада већ пронађено више рукописа и србуља за које се мислило да су изгубљени.
*Зашто су баш тада, средином осамдесетих враћене?
Вјероватно зато што долази до отварања, до попуштања у друштву, то су ипак осамдесете. Не заборавимо да је у то вријеме Метрополитана – надибискупска књижница – дата Националној и свеучилишној књижници у Загребу на чување. Ви се сјећате оне страшне приче с Александром Милесом и стравичном пљачком фондова Метрополитане?
Да, баш недавно га је, пишући о њему, Борис Рашета назвао „најчуднијим хрватским лоповом из славне загребачке обитељи“. Син новинара Константина Милеса, држао је у Загребу видеотеку названу „666“, одржавао сатанистичке сеансе, а током пет година у првој половини осамдесетих из Метрополитане, црквеног дела библиотеке у власништву Загребачке надбискупије, покрао 1700 књига, графика, карти и илустрација које је резао из књига. Проваљивао је и у Крлежину кућу на Гвозду, кад је био на допусту из затвора.
Читава та прича би захтијевала најмање један сат да се само начелно оцрта – била је једна од оних мрачних увода у деведесете године. Иначе, сам тај Александар Милес који је опљачкао Националну и свеучилишну книжницу и Метрополитану, након затвора извршио је 1995. самоубиство. Тако да је то двоструко страшна прича.
Други разлог за повратак књига: од 1981. до 1985. године, администратор Епархије славонске био је потоњи митрополит загребачки Јован Павловић, који је веома енергично захтјевао од државе да се врати у Пакрац оно што је однесено 1941. године. А тада то није била ординарна пљачка – ушао је неко и покупио све што је нашао или што му се свиђело – него је била државно организована пљачка.
Морамо додати да није била ни само пљачка, него је и један дио од тих људи, наиме, Владимир Ткалчић из Музеја за умјетност и обрт, заиста лично сматрао да је то једини начин да се књиге и богатство епархије сачувају. И сад ту морамо вагати шта је заиста било. Зграду пакрачке епархије тада су писмено тражили фрањевци за своје потребе. Постоји и документ о томе, као што смо нашли и прилично детаљан списак оног што је Ткалчић однио из Пакраца, тј. из Двора и из пакрачких храмова, с његовим и потписима свих његових сарадника.
Ткалчић је између два рата био оснивач и управник Етнографског музеја у Загребу, а онда и Музеја за умјетност и обрт који се озбиљно бавио православним наслеђем у Хрватској. За време рата покушавао је да спаси од уништења и пљачке Гомирје, фрушкогорске и друге православне манастире, с релативним успехом.
Тако је, та његова акција свакако заврјеђује озбиљно проучавање, као и потрагу за оним што је тада одузето, а никада није враћено. Да се вратимо на Пакрачку Књижницу, имамо у њој збирке рукописне и поготово старе штампане књиге, што је била друга у свијету колекција по својој бројности. Имамо заштићене књиге из XВИИ и XВИИИ вијека, и онда имамо XИX и XX вијек, што је нормално за једну библиотеку.
Један дио посла је начелно одрађен: у сарадњи с министарством културе Републике Хрватске створен је депо где се чувају рукописи и старе штампане књиге, као и бројне умјетнине, а сада се у источном и сјевероисточном крилу владичанског двора у Пакрацу завршава библиотека гђе ће већина књига бити смјештена. Завршена је Дворана трона или Дворана Епископа Кирила Живковића, уз велику помоћ Владе Србије. У библиотеци имамо и један велики хол, тако да ће Књижница служити и као изложбени простор у коме ће бити постављен дио визуелног богатства наше Цркве у западној Славонији. Када се заврши потпуно сјеверно крило Двора – што неће бити тако брзо, јер његову обнову још нисмо ни започели – тамо ће бити изложено много више.
С обзиром на то да је обнова наше библиотеке привукла велику пажњу у цијелом свијету – за њу су се заинтересовали енглески краљ Чарлс ИИИ, Московска и Петроградска државна библиотека, затим Ламбетх Палаце Либрарy, која је централна библиотечка и архивска установа Англиканске цркве, те коначно највећа свјетска установа за дигитализацију хришћанских рукописа, Хилл Мусеум & Манусцрипт Либрарy – некако се створила идеја да обнова пакрачке библиотеке има шири значај. Она нас уопште подсјећа на улогу библиотека у цивилизацији и на оне људе који ту улогу виде изнад њене националне означености – упркос њој или и с њом, зашто да не?
Нарочито је велика улога ХММЛ, уз чију помоћ смо извршили дигитализацију како наше рукописне збирке, тако и још неколико рукописних збирки из региона, те се Епископска књижница у Пакрацу, иако још физички недовршена, показује као међународно значајна културна институција.
Наша библиотека ће се квалификовати као истраживачка библиотека, што је у библиотечком свијету посебна категорија, а што захтијева веома богату референтну збирку коју требају истраживачи и научници, коју ми имамо, а која се састоји од књига и часописа који се баве рукописима и старим штампаним књигама, као и од каталога и факсимилних издања истих. На ову збирку смо посебно поносни.
*Шта је с библиотеком било у последњем рату?
Када је у рату, првих дана 1992, хрватски официр Иван Хити дошао у пакрачки Двор, он је затекао растурену библиотеку. О томе је послије написао: „Све што су ме учили од ђетињства: да чуам књиге, да волим књиге, поштујем књиге – у мени је проговорило. Ја нисам могао да гледам то што сам затекао.“
Комплетна библиотека била је избачена у порту двора – тада је чувана у импровизованим условима у сјеверном крилу, јер је тек била враћена – а то је јануар-фебруар мјесец. То све труне, смрзава се, књиге на себи имају знакове резања, трагове метака, ногу – независно од тога која је која књига, ћирилица или латиница, је ли хрватска, српска или каква год, јер је наша библиотека на десетинама језика.
И Хити књиге – књигу са великим „К“, која нема националности – склања, штити, односи у Загреб, у Националну и свеучилишну књижницу. Тамо су те књиге заиста збринуте на најбољи могући начин и 2007. враћене су митрополији у Загреб, опет у руке покојном Митрополиту Јовану, који је и сам био Славонац из Мединаца и много се старао о нашем културном благу насталом и чуваном у Западној Славонији.
*У Пакрацу се у вези с библиотеком обрела и Лори Андерсон. Како Како је до тога дошло?
Ето, укратко сам испричао повијест о пакрачким књигама и ономе што се око њих збивало и збива. И успут се десило да сам се ја, скоро дословно, како се оно каже у постмодерној мисли, обрео у „карго култу“ – када урођеници поштују нешто што им избаци море, углавном товар или остатке потонулих бродова (смех). Тако је дигитално море пред мене избацило „стејтмент“ Лори Андерсон о библиотекама који је она радила прије неких десетак година – пројекат „Arctic Imagination“ – „Имагинација Северног пола“. Пројекат је водила Данска краљевска библиотека, са идејом пропитивања шта човјечанство може да уради са Сјеверним полом, односно какву промјену у уму, у слици свијета нам у ствари нуди Арктик.
У склопу тог пројекта Лори Андерсон је била замољена да на том трагу предложи и своје виђење данашње цивилизације. И она је направила рад о томе шта библиотеке омогућавају данас једном човјеку, човјеку који може бити и политички човјек и онај који тражи информацију. Лори Андерсон је тај свој исказ снимила. Наравно, она га изговара својим специфичним гласом – чак и да не знате о чему говори, он је по себи мелодија и музика, мелодија и музика Арктика. Тај њен снимак савршено одражава глобалну, планетарну, васељенску димензију наше библиотеке.
Њега они који нису заинтересовани за тему могу слушати као чисту музику, а с друге стране можете га слушати пратећи и оно шта она говори – а ако те двије секвенце, звучну и смисаону, јукстапозиционирамо, оне се чудесно преламају и додирују, удаљавају и приближавају.
Када сам видио и чуо овај њен снимак, одмах сам сјео и написао госпођи Андерсон писмо, замоливши је за дозволу да њен рад употребимо за поставку наше пакрачке библиотеке и испричао јој кратко њену историју.
Нису протекла три дана, стигао је одговор – Лори Андерсон се одушевила нашом идејом, рекла да је то подвиг и да би, наравно, с радошћу својим радом учествовала у будућој поставци наше библиотеке, онакве какву је желимо.
Када је ријеч о поставци, недавно сам замолио и неке своје старе пријатеље и пријатељице – и неке нове – да нам помогну у осмишљавању библиотечке поставке. У овом тренутку мјесто је одређено, начелна идеја је договорена и сад смо у фази реализације пројекта, како ће библиотека визуелно изгледати.
Ако све буде текло као што смо сви заједно замислили, требало би да се обновљена Епископска књижница у Пакрацу отвори крајем 2023. године, што је у најмању руку епски догађај.
Извор: П-портал
