Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем за Радио-Глас

Рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи је и највеличанственији богочовечански догађај

Божићни разговор са катихетом Браниславом Илићем за Радио-Глас Епархије нишке, емитован о Божићу 25. децембра 2022. године / 7. јануара 2023. године. 

*Које би биле Ваше уводно промишљање у погледу Божића и богослужбеног величања овог најрадоснијег празника? 

Пре свега, желим да се захвалим редакцији Радија Епархије нишке, као и Вама лично, на указаној прилици да у радости Божића разговарамо о значају богослужбеног величања наведеног празника, који је, заправо, празник мира, радости и љубави. 

Пре него што конкретно одговорим на Ваше питање, дозволите ми да начиним један увод трудећи се да укажем на важност Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа. 

Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Који је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”, како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква силно и моћно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!

Христово Рођење анђели су поздравили песмом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). Та анђеоска песма постаје животни мото вере и покреће нас на стваралаштво, на излазак из пасивности, јер су и славословље Богу и ширење мира на земљи дубоко и суштински стваралачке људске активности. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму (Мт 5, 9; Мк 5, 34; Јн 16, 33; Рм 15, 13). Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије. 

Оваплоћење Бога Логоса свети апостол Павле назвао је великом тајном побожности, јер „Бог се јави у телу” (Прва Тимотеју, 3, 16). Главни разлог оваплоћења Бога Логоса: искупљење од греха и закона, ради примања усиновљења, истакао је свети апостол Павле у Посланици Галатима рекавши: „А када дође пуноћа времена посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа“ (Галатима, 4, 4-7).

Својим оваплоћењем „Бог је на најочигледнији начин ушао у крвоток, у срце, у центар свега... “ И тако се открила свету тајна Божија „која је била скривена од постања света и нараштаја“ (Колошанима, 1, 26). Бог Логос оваплотио се да би „обновио нашу од греха овешталу природу“, јер није могао да подноси и гледа „како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао нас“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: „Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе нашеˮ. 

*Када је почело празновање Божића и који је био средишњи (главни) празник раних хришћана? 

Слављење рођења Господа Исуса Христа по телу почело је доста касно, јер први хришћани нису празновали рођендане. Они су имали у виду речи многострадалног Јова: „Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дете“ (Књига о Јову, 3, 3), већ су славили мученичку кончину хришћана.

Имајући ово у виду, сасвим је разумљиво што се прво почело слављењем васкрсног дана - недеље и других празника, па чак и светог мученика Игнатија, а тек касније Божића. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице – Господ наш Исус Христос, објавио на Јордану. Касније је Богојављењу додато и сећање на Христово рођење. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављења. Овај колективни празник славио је и друге успомене. Армени и данас заједно славе Богојављење и Божић.

*Временом се уводи пракса спајања празника рођења и крштења Христовог. Када се уводи прослава рођења Христоса, у којим крајевима света и како се називао. Да ли су Божићни празници трајали све до Богојављења и зашто?

Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Свете велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем. „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: „Приносећи Теби на дар прве жртве [мисли се на побијену витлејемску децу] Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства.ˮ

Први подаци о слављењу Божића долазе из Египта око 200. године. У другој половини четвртог века, у Александрији се 6. јануара славио Божић заједно са Богојављењем. Из беседе светог Григорија Ниског 380. године, сазнајемо да су верни у Кападокији славили Божић 25. децембра. Захваљујући светом Јовану Златоусту празновање Божића уведено је у Антиохији 386. или 387. године. Свети Василије Велики предложио је светом Григорију Богослову, да у Цариграду установи празник Христовог рођења, 25. децембра, а за то је имао сагласност и светог Јована Златоуста. У Риму се почело са слављењем Христовог рођења још 354. године, а то значи да је празновање Божића било одељено од слављења Богојављења.

Као што Васкрсу претходи Велики пост, тако и Божићу претходи четрдесетодневни пост. Четрдесетодневни пост упражњавали су свети пророци Мојсије и Илија Тесвићанин, а Спаситељ се постом припремао у суровој пустињи за свој јавни рад. Слично Пасхи, Христовом васкрсењу, и Божић је у старим типицима називан тридневном Пасхом.

*Како се развијао однос према празнику Божића кроз векове? 

Мученичким успоменама украшен је наш календар, Књига Живота, пре Божића и после Божића. Поред светог мученика Евстратија, који има полијелејну службу, посебна пажња је указана светим мученицама Екатерини (24. новембра), Варвари (4. децембра), Јулијанији (21. децембра), Анастасији (22. децембра) и Евгенији (24. децембра). Објашњење за празновање светих мученица у време када се верни постом, молитвом и веома садржајним богослужењима духовно припремају да доживе празник натприродног рођења Спаситеља света од Духа Светог и пресвете Дјеве Марије даје Октоих у једном од својих тропара: „Видевши Тебе, благословену међу женама, сословије женско пострада и Твом Сину, Дјево Мати, приведе се.ˮ

Поред поменутих успомена Црква припрема своје верне и двема последњим недељама: Недеља светих праотаца и Недеља светих отаца. Такве припремне недеље (додуше само по једну) имају још два празника: Воздвижење часног Крста (Крстовдан) и Богојављење. У службама светих праотаца и отаца прослављају се старозаветни праведници, Спаситељеви преци, које помиње свети апостол Матеј у родослову Господа Исуса Христа (Матеј, 1, 1-17). Из ове свештене историје види се „како се грех дубоко увукао у историју израиљског народа и у Давидову кућу, те како је богата и неизмерна милост Божија која се на њој показала“. Највећа пажња у овим службама посвећена је светом пророку Данилу и тројици младића, који су у ужареној пећи били праобраз Христовог рођења.

У црквеним песмама Недеље светих праотаца помињу се не само Ноје, Сампсон, Варак, Јефтај, Натан, Елеазар, Јосија, Јов, Самуил, Давид, Илија, сви пророци и сви остали, већ и једанаест жена, које су нашле свој живот „сакривен са Христом у Богу“ (Колошанима, 3, 3).

Заједно са праоцима и матерама и ми духовним очима гледамо „славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине“ (Јован, 1, 14), који је пре две хиљаде година „себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек“ (Филипљанима, 2, 7). Будући да смо се приликом свог крштења обукли у Христа и примили га као свог Господа, у Њему треба и да живимо (Колошанима, 2, 6).

Следеће недеље, недеље пред Божић (између 18. и 24. децембра) опет славимо успомену на оне људе и жене „који вером победише царства, чинише правду, добише обећање, затворише уста лавовима“ (Јеврејима, 11, 34). У служби ове недеље Црква прославља њихову веру у истинитог Бога, који је испунио своје обећање и послао у свет Сина свог Јединородног „да пронађе и спасе човека изгубљеног у греху и смрти, кога Он назива овцом. И Он проналази изгубљену овцу и ставља на своје раме целу овцу... “ На Литургији слушамо одељак из Посланице Јеврејима у коме се помињу они који због вере у истинитог Бога беху „камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше, потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама“ (Јеврејима, 11, 37).

Посланица набраја све оне који прославише Господа, а њихов живот и рад беше надахнут њиховом вером. Вером Енох беше узнесен да не види смрт... вером Ноје би од Бога обавештен о ономе што се још не види... вером Аврам послуша... вером принесе Аврам Исака... вером умирући Јаков благослови сваког сина Јосифова... вером су Мојсија, пошто се роди, крили... вером Рахава не погибе с неверницима... „Зато се Бог не стиди њих да се назове Бог њихов; јер им је припремио град“ (Јеврејима, 11, 16), а то је „град Бога живога, Јерусалим небески“ (Јеврејима, 12, 22).

На Литургији ове недеље слушамо одељак узет из Матејевог јеванђеља, односно родослов „Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина“ (Матеј, 1, 1). У родослову помињу се лица од „Авраама до Давида кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест“ (Матеј, 1, 17).

Из генеалогије се види да је Спаситељ испуњење Закона и Пророка, а што истиче и свети апостол Павле у Посланици Галатима када каже: „Аврааму пак и семену његову речена бише обећања; не каже: и семенима, као за многе, него као за једно: и семену твојему, које је Христос“ (Галатима, 3, 16).

Претпразништво Рођења Господа нашег Исуса Христа траје пет дана. Садржајним црквеним песмама верни се позивају да припреме себе за празник за који свети Јован Златоусти каже: „Мајка свих празника јесте Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“

*Шта нам казује химнографија навечерја Божића?

Хришћани свих времена осећали су Христову радост у светотајинском животу, у евхаристијском животу Цркве посебно, а у сталној жељи да приликом сусрета са Господом, у незалазни дан Његовог царства, уђу „у радост Господара својега“ (Матеј, 25, 21). 

Божићна радост осећа се већ током вечерња, уочи Божића, које се сједињује са дугом Литургијом светог Василија Великог, која се од давнина сматра вечерњом службом. Ако се навечерје Божића догоди у суботу или недељу, вечерње уочи Божића служи се засебно, а Литургија светог Василија Великог преноси се на сам празник.

Из прве стихире на вечерњу, чији је аутор патријарх цариградски Герман (715-730), сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, о коме се у науци још увек не зна ко је, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира једине византијске песникиње - монахиње Касије (IX век), која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој „дубоким промишљањем и искреним осећањем“, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости.

После малог входа читају се паримеји односно пророчанства из Старог завета која се односе на рођење Месије. Њихов избор сачињен је заиста зналачки. У Уставу Свете Софије у Цариграду, из 9-10 века, ови паримеји били су јединствени елемент садашњег вечерња.

Између паримеја певају се два тропара за које зна већ поменути Устав храма Свете Софије у Цариграду. Тропари се певају и на вечерњој служби уочи Богојављења, а такође и на Велику суботу (библијске песме светог пророка Мојсија и трију младића).

У Апостолу божићног вечерња истиче се узвишеност богословља о Сину Божијем (Јеврејима, 1, 1-10), а у јеванђелском одељку говори се о догађају који се збио у Витлејему (Лука, 2, 1-20).

*Шта певају црквени песници на сâм дан празника? 

Служба Христовог рождества, као и Богојављења и Благовести, почиње великим повечерјем, које, због жалосног карактера, подсећа на жалосну страну које Рождество поред радости има, изазвану првородним грехом. Но, та жалост ће се на великом повечерју убрзо претворити у радост када се запева песма С нама је Бог! Покајне песме биће замењене божићним тропаром и кондаком.

Одмах по преласку на други део вечерња певају се стихире на литији и на стиховње. Навешћемо само две. У првој стихири на литији, чији је аутор преподобни Јован Дамаскин, истиче се јављање Бога у телу, долазак очекивања и спасење од робовања ђаволу. У славној стихири на стиховље, такође преподобног Јована Дамаскина, истиче се да је спасење света дошло кроз Богородицу. 

У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасала» (Малахија, 4, 1-3).

Поред божићног тропара и свјетилна, Спаситељ се назива Истоком и у тропару Исаије ликуј... који се пева на рукоположењу, венчању и на резању колача. У свјетилну Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16).

После полијелејних псалама свечано се пева на средини храма, пред иконом Рођења Христовог, величаније у коме се Христос назива Животодавцем, који се добровољно родио телом од неудате пречисте Дјеве Марије, пошто је од Оца рођен пре свих векова.

Божићно јутрење достиже свој зенит приликом читања Матејевог јеванђеља (1, 18-25). Овај одељак преноси нас у Витлејем, да духовним очима видимо новорођеног Богомладенца.

Јутрење се наставља канонима, најважнијим делом сваког јутрења и службе уопште, чији су аутори најдаровитији химнографи из краја 9. века, Косма Мајумски и Јован Дамаскин. Канони се певају најрадоснијим и најсвечанијим првим гласом. Први канон господина Косме почиње речима: Христос се рађа - славите!

И на божићној Литургији, као и на Васкрс, Свету педесетницу, Богојављење и Суботу светог и праведног Лазара, место Трисветог пева се радосним гласом стих из Посланице Галатима (3, 27): „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ Овај стих, који чујемо и на сваком крштењу, подсећа нас на службе празника када се у старини вршила Света тајна крштења.

За одељак из апостола изабрано је место из Посланице светог апостола Павла Галатима (4, 4-7), које говори о рођењу Сина Божијег на земљи и о нашем усиновљењу.

Док се на Литургији навечерја Христовог рођења читало јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, дотле се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мага и значају Рождества за цео свет. Сличан је случај и са јеванђељем на Пасху - Васкрс. Јеванђеље које говори о Христовом васкрсењу (Матеј, 28, 1-20) чита се на Литургији Велике суботе, а на Пасху чита се јеванђеље о оваплоћењу Логоса, творца света и даваоца живота (Јован, 1, 1-17).

*Браниславе, у име наших слушалаца хвала Вам на разговору, Христос се роди!

Ваистину се роди, Христос Бог наш! 

Својим слављењем Богомладенца Христа придружимо се хоровима анђелâ, арханђелâ и свих светих небеских сила које – тада у Витлејему, данас у нашим храмовима и непрестано на небесима – славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења! Рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи је и највеличанственији богочовечански догађај. Зато је Божић празник вечне и надвременске радости.

Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост. 

Славећи данашњи празник, молимо се да срца наша постану Витлејемска Пећина у којој се рађа Христос Син Божји, како бисмо и ми, обасјани светлошћу витлејемске звезде, просвећени мудрошћу мудрацâ са Истока, надахнути Духом Светим, Који је осенио Мајку над мајкама и умирио немире праведнога Јосифа, смело клицали на све четири стране света, објављујући долазак Онога Који нас спасава: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! 

Разговор водио:

Бобан Коцев, новинар

(Радио-Глас, Епархије нишке)